Трећи роман судије Апелационог суда и писца Миодрага Мајића Рудник (Вулкан издаваштво) писан је с намером која је од прве реченице очигледна – исповест Богдана Бањца можда је истинита, можда је и плод трауматизоване маште, али је у сваком случају веродостојна сећању главног лика. Читалац тако постаје његов савезник чак и када не (по)верује да се предмет приповедања заиста десио; наиме, да је Бањац у средишту комплексне мреже интереса крупног капитала, политике и институција, те да је један рудник богат кобалтом у селу његове бабе можда пролаз ка неком другом, стравичном свету – који, ваља рећи, представља тек сублимацију ужаса који се дешавају у овом, нашем. На средокраћи између та два нивоа стоји психијатар Анастас Леви, Бањчев верни саговорник нејасних мотива у чијим је рукама не само одлука је ли Бањчево сећање конфабулација или не, него и шта би од та два било горе. Питање које ће извесно остати у читаоцу када књигу заврши.