Bizarnost slovenskih arijevaca

U garažama, pogotovo zanemarenim, svašta može da se pronađe. LJudi u takvim prostorijama gomilaju kante farbe - jer uvek mogu za nešto da posluže - probušene lopte, komplete Politike, a poneko i neonaciste. Vlasnik beogradskog kluba Garaža tvrdi da nije znao da su nesuđeni gosti njegovog kluba - koji su naumili da se tamo okupe prošle sedmice - ispali pravo iz štampe tridesetih godina prošlog veka, ali nije to bio prvi put da je neko u Beogradu hteo da svira, mašta i dere se o Četvrtom rajhu. Oktobra 2018. društvenim mrežama se pronela vest o međunarodnoj neonacističkoj zabavi u istoj Garaži. Dve godine kasnije, ista zgoda je najavljena u zgradi BIGZ, što je bilo posebno gadno, jer je taj spomenik arhitekture bio raj nekomercijalne muzičke scene dok grad nije tamošnje muzičare izbacio na ulicu. Najzad, u februaru ove godine, u Klubu 451 trebalo je da nastupi Švajcarkinja koja je za svoj jednočlani akt izabrala ime „Eviger šturm“, Večna oluja ili Večni juriš. Na stranu to što neonacističke bendove možete da prepoznate i po tome što sebi nadevaju bombastična imena, onakva kakva za svoje tajne organizacije biraju osnovci u školskom dvorištu, ove zgode povezuje i to što nisu održane i to što je za sve njih javnost prvo saznala od levičarskih organizacija, a tek potom od države. „Policija je zabranila i ovaj festival, na kome je trebalo da učestvuju bendovi iz Srbije, Evrope i Severne Amerike, koje povezuje to što pripadaju mreži ’Krv i čast’. Organizatori su bili na informativnom razgovoru, vlasnik je tvrdio da nije znao da će to biti neonacistička fešta, da on to ne bi dozvolio, ali nije na nama da sudimo o tome. Nijedno od većih okupljanja koja su najavljivana prethodnih godina naposletku nije organizovano. Bilo je manjih svirki, i u Beogradu i u drugim gradovima Srbije, jer je nemoguće saznati baš za svaku“, kaže Aleksandar Đenić, prvi sekretar Saveza komunističke omladine Jugoslavije, pokreta koji je prvi objavio informacije o prošlonedeljnom skupu. Iza imena „Krv i čast“ stoji družina koja po Evropi i Australiji promoviše neonacističku muziku, a sa njom, dakako, i odgovarajuće ideje. Mada se precizne lokacije svirki kriju od nepouzdanih elemenata, sama činjenica da se neki takav koncert održava, nije baš tajna. Primera radi, prema lako dostupnom veb-sajtu „Krvi i časti“, njihovi muzikanti do kraja godine treba da nastupaju u Madridu, u Helsinkiju, negde u Lombardiji, negde u Moravskoj, u Francuskoj i Mađarskoj. Da ne bi bilo ideološke zabune, tu je za svaki slučaj simbol organizacije, sačinjen od crveno-belo-crne pozadine, „totenkopfa“ - mrtvačke glave dizajnom identične onoj koju su nosile SS jedinice - i takozvanog triskeliona, jedne od brojnih zamena za suviše očiglednu svastiku. „Krv i čast“ je 1987. osnovao Englez Jan Stjuart Donaldson, prvo pošteni panker, potom regularni rasista, naposletku žrtva saobraćajne nesreće septembra 1993, zbog čega se neonacisti često okupljaju baš u to doba godine. I opet, da ne bi bilo nesporazuma, veb-sajt nudi i brdo Donaldsonovih citata: „Da li u svojoj zemlji želimo te podljudske crne gadove?... Vreme je da gomilu njih ili pobijemo gasom ili isporučimo drugde… Izbacićemo jednog dana crnu prljavštinu, bez brige, a ako ih ne izbacimo, pobićemo ih gasom“, guslao je Donaldson. E sad, pošto među krvavima i časnima ima i Srba i Bugara, i Hrvata i Slovenaca, svemu tome ne manjka tragikomičnosti. Teško je pomiriti lokalni kolorit sa crveno-belo-crnim nacizma, i što bi rekao Pekić, sve to nalikuje 1944. ili 1945. godini, kada su uspaničeni Nemci nudili počasni arijevski status dojučerašnjim slovenskim podljudima. No otkako je 2007. neonacistička organizacija otkrivena i među izraelskim Jevrejima, ništa na tom planu ne treba da iznenađuje, a to što je neko tragikomičan, ne znači da nije opasan. „U Srbiji su neonacisti marginalna grupacija, a ne masovan pokret. Sa jedne strane vrbuju ljude preko navijačke grupe ’Junajted fors’, koja prati Fudbalski klub Rad. Neke njihove podgrupe neonacizam čak ni ne kamufliraju. Mlade takođe privlače organizujući festivale i svirke. Ima ih i u drugim većim gradovima Srbije, u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu. Najrazvijeniju mrežu možda imaju baš u Nišu. Pre nekoliko godina je jedan momak tamo izboden nožem jer je nosio antifašističku majicu“, objašnjava Aleksandar Đenić. Međunarodna saradnja im je neophodna, bez obzira na sulude obaveze u koje ih uvodi. Ilustrativno je učešće srpskih neonacista u komemoraciji mađarskim fašistima u Budimpešti 2015, sve uz povike „Za dom spremni“, kojim su gostoljubivi Mađari dočekivali neoustaške goste. „Pre dve godine, ako se ne varam, američki neonacista Robert Rundo je ovde pokušao da okupi sličnomišljenike u ’Beogradske nacionaliste’, da napravi širi front, ali se to raspalo kada je Rundo proteran, a rat u Ukrajini počeo. Neke desničarske organizacije počele su da podržavaju ’denacifikaciju’ Ukrajine, pa bi bilo nezgodno da imaju veze sa neonacizmom. Robert Rundo je u Beograd došao upravo iz Ukrajine, i ovde je otvorio firmu, bio je strani investitor. Proizvodio je majice sa simbolima ekstremne desnice. Žarište neonacizma su svakako Evropa i Severna Amerika, veoma je izražen u baltičkim zemljama, nažalost i u Ukrajini”, dodaje Đenić. Ekstremna desnica je kompleksna pojava, i ne može se sva svesti na neonacizam. Mnogi srpski ekstremni desničari neće propustiti da osvoje lake poene osuđujući fašizam i podsećajući na to „šta su fašisti činili srpskom narodu“. I Đenić kaže da mnoge nacionalističke organizacije ne žele dodir sa neonacistima, makar ne javan, mada primećuje da nije manjkalo protesta na kojima su se mešali. Skromna brojka srpskih neonacista znači i relativno skromne javne aktivnosti, poput skrnavljenja spomenika narodnooslobodilačkoj borbi. Ali opet - i jedan takav je previše. „Neonacizam svakako ima veze i sa migrantskom krizom, koja mu otvara prostor za propagandu. Bez obzira na to što neonacisti nisu masovni, daleko su od toga da ne budu opasni, pogotovo u vremenu kada ljudi veruju u razne teorije zavere i slične budalaštine. U sveopštem ludilu u kome živimo, uz porast nacionalizma, mogu da imaju tragičnu ulogu“, upozorava Đenić. Što se tiče onog napada nožem u Nišu, pa i planiranih svirki, Đenić smatra da policija takve slučajeve „gleda zatvorenih očiju“, pogotovo ako se ne događaju u Beogradu. „Beograd je veliki grad, sa velikim brojem medija, pa se vesti šire, i onda policija sprečava takve festivale kako bi umirila javnost. Devedeset devet odsto ljudi bude šokirano time što takvo nešto postoji, ali postoji, aktivno je, i naše društvo ne sme da bude slepo na takve pojave. Ako mi saznajemo za takve događaje, nemoguće je da policija i bezbednosne službe ne saznaju. Onda su ili nesposobni, što je problematično, ili znaju ali žmure, što je još problematičnije.“ Ukratko, kada društvo ne čisti svoju garažu, ne treba da se iznenadi ako u njoj pronađe i bizarnosti poput slovenskih arijevaca. Marko Lovrić