U vrzinom kolu recesije i inflacije

Nema razloga da se veruje kako se svet odmakao od strategije da stalno odlaže suočavanje s problemom, pa je neka utopijska verzija budućnosti sve manje verovatna, rekao je Nurijel Rubini, profesor ekonomije na Sternovoj školi biznisa pri NJujorškom univerzitetu, u intervjuu za Project Syndicate, na čije objavljivanje u Srbiji NIN ima ekskluzivna prava. U vašem poslednjem komentaru za Project Syndicate (NIN br. 3750, prim.) ponovo ste izrazili očekivanje da će nastojanja monetarnih vlasti da obuzdaju inflaciju izazvati „ekonomski i finansijski slom“ i da će, iako se „silno upiru da zvuče agresivnije“, centralne banke, kad do tog sloma dođe, biti pod ogromnim pritiskom da krenu suprotnim smerom od pritezanja monetarne politike. Kakav bi bio uticaj takvog zaokreta? Da li kreatori monetarne politike u SAD i Evropi na raspolaganju uopšte imaju neke dobre, ili makar manje loše opcije? Centralne banke su istovremeno i u stagflacionoj i u dužničkoj klopci. U situaciji kad šokovi smanjene agregatne ponude snižavaju rast i uvećavaju inflaciju, pogrešiće šta god da urade. Ako kamatne stope povećaju dovoljno da inflaciju spuste na dva odsto, izazvaće izrazito tvrdo prizemljenje. A ako to ne urade - i umesto toga pokušaju da zaštite rast i radna mesta - u sve većoj meri će zaostajati za krivom, što će onda voditi tome da inflatorna očekivanja više ne budu usidrena, kao i spiralnom rastu nadnica i cena. Narasli privatni i javni dugovi dodatno komplikuju ovu dilemu. Podizanje kamatnih stopa u meri dovoljnoj da se suzbije inflacija dovodi ne samo do ekonomskog, nego i do finansijskog sloma, a visoko zadužene privatne i javne dužnike izlaže teškom stresu. Posledična finansijska pometnja kreira vrzino kolo sve dublje recesije i sve većeg finansijskog i dužničkog stresa. U takvim okolnostima, centralne banke će prve trepnuti. Iz straha će se povući iz borbe protiv inflacije, u pokušaju da se izbegne ekonomski i finansijski slom. Ali to će onda voditi višoj permanentnoj stopi inflacije, a samo će odložiti stagflacionu i dužničku krizu. Drugim rečima, centralne banke u SAD, Evropi i drugim naprednim ekonomijama mogu da biraju samo između loših opcija. Kao što pišete u svojoj novoj knjizi, MegaThreats: Ten Dangerous Trends That Imperil Our Future and How to Survive Them, idemo u susret „Majci svih dužničkih kriza“, a nijedno od potencijalnih rešenja nije besplatno. Moramo da „izaberemo otrov po želji“. Ali da li je otrov koji će nam prouzrokovati veću mučninu istovremeno i otrov koji će biti efikasniji? Posebno kad je reč o razvijenim ekonomijama - nisu li inovativni predlozi poput onog o otpisu dela duga pod uslovom da se dužnik obaveže na ulaganja u projekte zaštite životne sredine (debt-for-climate swaps) primeri politika koje uvažavaju međusobnu povezanost današnjih megapretnji? Rešenja za otklanjanje dužničkog stresa nikad nisu laka ni besplatna. Ona uvek podrazumevaju razmenu tipa nešto-za-nešto. Monetizovanje duga i brisanje njegove realne vrednosti neočekivanom inflacijom funkcioniše samo u slučaju zemalja koje se zadužuju u vlastitoj valuti i oslanjaju se na inflatorni „porez“ kako bi izbrisale dugove nastale konstantnim rastom stope inflacije. U slučaju dugova denominovanih u stranoj valuti jedina održiva opcija jeste devalvacija i restrukturiranje duga onda kad njegova visina postane neodrživa - što je proces koji ume da bude haotičan i dugotrajan, i koji nekoj zemlji može da onemogući pristup tržištima kapitala. Nametanje poreza na imovinu ili kapital kako bi se visina duga spustila na održivi nivo ne samo da je politički teško, nego može i da potkopa investicije, akumulaciju kapitala i rast. Konverzija duga u vlasnički udeo (debt-for-equity) ili otpis dela duga po osnovu ulaganja u projekte zaštite životne sredine potraživanja poverilaca pretvara u potraživanja u imovini ili potraživanja po osnovu redukovanja stakleničkih emisija. Ali ona nisu dovoljno velikog obima da bi rešila ozbiljne dužničke probleme, a zemlje dužnici bi mogle da steknu utisak kako konvertovanje duga u potraživanja po osnovu redukovanja emisije potkopava njihov suverenitet time što faktički vlasništvo nad prirodnim resursima i imovinom predaju u ruke stranim entitetima. Otpisivanje dugova po osnovu ulaganja u zaštitu životne sredine niti mogu da reše problem dužničkog stresa, niti da mnogo doprinesu borbi protiv klimatskih promena. Jedan primer „usporenih negativnih šokova na strani ponude“ koji će karakterisati „Veliku stagflaciju“ jeste „fiskalna politika čiji je cilj povećanje plata i moći radnika“. Jedna od deset „megapretnji“ koje pominjete u knjizi je rast nejednakosti prihoda i bogatstva, što zauzvrat dovodi do rasta nezadovoljstva demokratskim poretkom. Koje bi politike ili intervencije pomogle suzbijanju distributivnih efekata trenutne krize, a da je pritom nehotice ne pogoršaju? Nejednakost prihoda i bogatstva se unutar pojedinačnih zemalja uvećava iz mnogobrojnih razloga. Kao važni faktori javljaju se međunarodna trgovina i globalizacija, tehnološke inovacije (koje su kapitalno intenzivne, nesrazmerno favorizuju najobrazovanije kadrove i vode smanjenju broja radnih mesta), politička moć ekonomskih i finansijskih elita koja se vremenom samo učvršćuje, koncentracija oligopolnih sila u korporativnom sektoru, te opadajuća moć zaposlenih i sindikata. Uzeti zajedno, ovi faktori su doprineli jačanju otpora prema liberalnoj demokratiji. Fiskalne politike koje podržavaju radnike, sindikate, nedovoljno uposlene i nezaposlene, te marginalizovane grupe (poput žena i rasnih manjina) mogu pomoći smanjenju nejednakosti, ali one istovremeno zbog inflacije nadnica vode i višoj inflaciji generalno. A s obzirom na disproporcionalnu moć korporacija da diktiraju cene (u poređenju s radnom snagom), cene rastu više nego nadnice, kao što je to bio slučaj prošle i ove godine. Rezultat toga je pad realne vrednosti nadnica, što dodatno uvećava nejednakost. Istorijski posmatrano, fiskalne politike - uključujući i progresivno oporezivanje - imaju skroman uticaj na nejednakost. A rastuća upotreba veštačke inteligencije, robotizacija i automatizacija znače da će vremenom radna snaga postati još nemoćnija, budući da ljudi ostaju bez mnogo poslova - od onih rutinskih i kognitivnih, pa u sve većoj meri čak i onih kreativnih - čije obavljanje preuzimaju softveri i roboti. U knjizi ukazujete da ko god se nađe u ulozi predvodnika u primeni veštačke inteligencije može postati vodeća globalna sila i sugerišete kako bi Kina mogla da bude prva koja će do tog statusa stići. Ali udar na tamošnje tehnološke kompanije podstakao je strahovanja da Kina uništava kreativni duh ovog sektora, dok nedavna konsolidacija moći Si Đinpinga nagoveštava da će se posvećenost vladajuće Komunističke partije centralizovanoj kontroli samo uvećati. Kako gledate na kineske ambicije na polju visoke tehnologije - a šire posmatrano i kineske ekonomske izglede - pod Sijem? SAD i Kina se nadmeću ne samo oko toga ko će biti vodeća geopolitička i vojna sila ovog stoleća, nego i ko će dominirati industrijama budućnosti, uključujući veštačku inteligenciju, mašine sposobne za učenje, robotizaciju, automatizaciju, internet stvari, big data, 5G (a sutra i 6G) tehnologiju, te kvantne kompjutere. Obe zemlje subvencionišu razvoj ovih tehnologija, ali kineski pristup ima težu ruku, budući da se oslanja na sistem direktive i kontrole. Istina, skorašnji udar vlasti na privatni sektor, a posebno na tehnološke firme, nije dobar nagoveštaj po pitanju sposobnosti Kine da razvije istinski inovativne tehnologije i aplikacije. Ali puka silina kontinuiranog kineskog ulaganja s vrha naniže u najnaprednije sektore - koje vlada nastavlja da zasipa velikim finansijskim podsticajima i subvencijama - svejedno bi mogla da rezultira time da ova zemlja postane dominantna tehnološka sila, utemeljena na industrijama budućnosti. Suptilniji američki pristup bi mogao da rezultira uspehom na duži rok. Ali se pokazalo da je kineski model direktive i kontrole dinamički uticao na komparativnu prednost tamošnje ekonomije. Isključivo laissez-faire pristup neće biti dovoljan da Americi omogući dominaciju na polju strateških tehnologija. No bez obzira na to, ima se utisak da je kineski model državnog kapitalizma zaista počeo da posustaje, što je dovelo i do naglog smanjenja stope potencijalnog rasta. A s obzirom na Sijev etatistički pristup, verovatno je da će se ovo usporavanje rasta nastaviti i produbiti. Još jedna pretnja koju uočavate jeste destabilizujući efekt finansijskih inovacija, što bi moglo da dovede i do obezvređivanja novca u opticaju. Svako poglavlje vaše knjige uključuje i moguća rešenja. Koje bi korake kreatori politika trebalo da preduzmu kako bi umanjili ovu pretnju? Istorijski posmatrano, finansijske inovacije koje nisu praćene odgovarajućom regulacijom i supervizijom vodile su obezvređivanju imovine, što je pak doprinelo naduvavanju balona koji bi na kraju pukli. Danas se suočavamo i s inflacijom cena robe i usluga usled šokova smanjene agregatne ponude i efekata dugotrajne i previše labave fiskalne i monetarne politike. U uslovima visoke inflacije obezvređivanje novca u opticaju je rizik koji se uvećava. Ali rešenje za to nisu kriptovalute, koje nisu ni valute ni imovina; zapravo, ispostavilo se da su kriptovalute „majka svih prevara“, a baloni koje su one naduvale sada su izduvani. Umesto njih, rešenje su adekvatan nadzor i regulisanje finansijskog sistema, uključujući korake za suzbijanje toksičnih inovacija koje, poput kriptovaluta, nemaju nikakvu svrhu i nisu ni od kakve koristi, ali zato razgorevaju finansijsku nestabilnost. Osim toga, nužno je nešto preduzeti i po pitanju moralnog rizika labavih monetarnih i kreditnih politika koje doprinose naduvavanju balona i produbljivanju dužničkih klopki. Ali nema lakog rešenja za dužničke klopke, čijem nastanku doprinosi neuravnotežen politički pristup preteranom zaduživanju privatnog i javnog sektora. Čuveni ste po tome što ste predvideli globalnu finansijsku krizu 2008, što vam je pribavilo i nadimak Doktor Propast. U novoj knjizi iznosite prognozu za koju bi se argumentovano moglo reći da je još sumornija: da je „distopijska“ budućnost „haosa, kriza, nestabilnosti, unutrašnjih i globalnih konflikta“ verovatnija od one „utopijske“, utemeljene na dobro osmišljenim politikama i međunarodnoj saradnji. Da li su ekonomisti, investitori i kreatori politike danas spremniji da ta upozorenja uzmu za ozbiljno, ili imate osećaj da oni koji su u prilici da svojim odlukama naprave razliku i dalje drže glave u pesku? Mora se napraviti razlika između normativnih izjava o tome kako bi svet idealno trebalo da izgleda ili kakav bi bilo poželjno da postane, i pozitivnih (u ovom kontekstu: objektivnih, prim.) izjava o tome kakav će svet verovatno biti. Na nesreću, ne vidim nikakav razlog da verujem kako smo se smisleno odmakli od preferirane strategije da stalno odlažemo suočavanje s problemom - ne u najmanjoj meri već i zbog pukog broja prepreka na putu primene ispravnih politika. Uzmimo primer globalnog zagrevanja. Polovina SAD, ona koju oličava Republikanska stranka, negira realnost klimatskih promena izazvanih ljudskim delovanjem, a kada je na vlasti aktivno blokira političke mere čiji je cilj da se po tom pitanju nešto preduzme. Postoji i međugeneracijski konflikt: starije generacije nespremne su da preuzmu na sebe troškove mera za izbegavanje budućnosti koju sami neće dočekati, dok su mlađi naraštaji malobrojniji i često čak i ne izlaze na glasanje. Na međunarodnom planu se suočavamo s problemom vožnje na tuđ račun: čak i ako neka zemlja podnese sve žrtve potrebne da bi postigla nivo nulte emisije stakleničkih gasova, od toga će koristi imati samo ako i ostatak sveta postupi isto. A najrazvijenije ekonomije, koje stvaraju najveći deo atmosferskih gasova s efektom staklene bašte, nisu spremne da izdvoje na hiljade milijardi u vidu subvencija potrebnih ekonomijama u razvoju kako bi i one dostigle nultu emisiju i prilagodile se toplijoj klimi. Na drugoj strani, ekonomije u usponu koje danas proizvode najveći deo emisija, poput Kine i Indije, mogle bi da se usprotive smanjenju vlastitih emisija dok ne postanu bogatije, možda kroz deceniju-dve. Konačno, geopolitičko rivalstvo između SAD i Kine dramatično sputava napore za unapređenje globalnih javnih dobara. Isto važi i kad je reč o rešenjima za mnoge druge megapretnje. To je razlog zbog koga je distopijska budućnost verovatnija od one utopijske. Sa engleskog preveo Vladan Marjanović © Project Syndicate, 2022.