Diskriminacija na delu

I pored javno proklamovanih stavova Vlade Srbije da se o penzionerima vodi neprestana briga, i da su penzije „nikad veće“, u pozadini se nastavlja stara diskriminaciona politika prema njima, čiji će rezultati biti vidljivi već početkom naredne godine. Kao što je u martu 2014, posle čuvene predsednikove izjave da će „penzioneri biti poslednji kojima će se nešto oduzimati“, već u oktobru iste godine primenjen novi „zakon“, po kom su penzioneri prvi potpali pod udar finansijske sekire Vlade u vidu umanjenja penzija, što je trajalo četiri godine, tako se i sada, posle svih obećanja penzionerima, sprema nešto potpuno drugačije. Nastavlja se osiromašenje Fonda PIO, a samim tim se i kasni sa usklađivanjem penzija, smanjuje se kupovna moć penzionera i uvećava njihovo siromaštvo. Odluka Vlade Srbije da prilikom utvrđivanja minimalne cene rada za zaposlene za 2023. značajan deo povećanja tog „minimalca“ bude zasnovan na umanjenju doprinosa za Fond PIO na teret poslodavaca u narednoj godini i to za jedan procentni poen, što predstavlja umanjenje budžeta Fonda PIO za više od 100 miliona evra u narednoj godini, neprijatno je iznenadila sve penzionere. Posebno je važna činjenica da je nekoliko godina unazad doprinos za Fond PIO na teret poslodavca umanjen do sada za četiri procentna poena, čime je priliv novca u Fond PIO smanjen za 400 miliona evra godišnje. Posledica takve politike je permanentno smanjivanje prosečne penzije u odnosu na prosečnu zaradu u dužem vremenskom periodu - 2002. prosečna penzija je bila 65,6 odsto, a 2022. se ustalila na nivou od 45,2 odsto prosečne zarade - dok je učešće izdataka za penzije sa 11,5 odsto BDP-a u 2002. svedeno na 9,4 odsto u 2021, što je neprimereno materijalnom položaju sadašnjih penzionera. Penzioneri najoštrije protestuju protiv politike Vlade da se finansijski potencijal Fonda PIO stalno smanjuje, umesto da se preduzimaju mere za njegovo jačanje, kako bi Fond postao samoodrživ i samofinansirajući. Tim pre što bi i u interesu države trebalo da bude da smanjuje sopstvena izdvajanja za Fond PIO, koja će prema planu za 2022. iznositi oko 16 odsto ukupnih sredstava Fonda PIO. Sada postaje jasno zašto je Vlada 2014, izmenom Zakona o Fondu PIO izmenila i njegovu upravljačku strukturu, praktično ga potpuno podržavila i faktički odstranila osiguranike i korisnike penzija iz sistema značajnijeg uticaja na donošenje odluka o upravljanju imovinom i sredstvima Fonda PIO. Samo tako može da zahvata iz Fonda PIO onoliko para koliko joj je potrebno i da upravlja parama koje nisu njene, već zaposlenih i penzionera. Kao u stara dobra vremena. Znamo da su se nekada, kada je para u Fondu PIO bilo mnogo više, ta ista sredstva trošila za sve drugo, a vrlo malo za penzije. U potpunosti je razumljiv stav Vlade Srbije da podstiče privredne aktivnosti, da stvori povoljan privredni ambijent za domaće i strane privrednike, da podstiče zapošljavanje, ali je neprihvatljivo da najveću cenu tog zahvata plate penzioneri, čime se praktično milion penzionera osuđuje na doživotno siromaštvo. S druge strane, poznato je da značajan broj poslodavaca svojim zaposlenima zvanično isplaćuje minimalne zarade preko računa, a na ruke često mnogo veće sume, za koje ne uplaćuju državi i Fondu PIO propisane obaveze. Time potkradaju državu, budžet i Fond PIO. A da se i ne priča o poslodavcima koji angažuju radnike za rad na crno. Poznato je i to da država ne reaguje adekvatno na ovakvu situaciju, a ona je jedina koja to može i mora da spreči. Penzioneri nisu zaboravili pljačku njihovih penzija od 2014. do 2018, kada im je manje isplaćeno oko 840 miliona evra. Taj novac je izdvajan iz njihovih pripadajućih i po zakonu zarađenih penzija i uplaćivan na račun budžeta Srbije. Penzioneri s pravom traže da im taj novac u narednom periodu bude vraćen, sa pripadajućom kamatom. Kad se sve sagleda, jedini zaključak jeste da je novembarsko usklađivanje moglo i moralo da bude makar duplo veće. Vlada je morala da vodi brigu o zaposlenima novcem iz drugih delova budžeta, da smanji rasipanje i nenamensko trošenje, a ne da uzima od penzionera, da presipa iz šupljeg u prazno, da uzima od jedne siromašne grupe da bi dala drugoj siromašnoj grupi građana. I sad se vraćamo na početak priče. Koliko država, pored javno proklamovane brige, vodi stvarnu i realnu brigu o penzionerima i zaposlenima. Treba li verovati obećanjima? LJubiša Babić generalni sekretar Udruženja sindikata penzionera Srbije