Erdoganov san o političkom islamu

Za jun 2023. godine planirani su predsednički i parlamentarni izbori u Turskoj. Ovi budući izbori već su odavno poneli oznaku presudnog, epohalnog događaja koji će odrediti dalji politički pravac ove mnogoljudne zemlje raspete između Evrope i Azije. Ali, pre svega, na ovim izborima će se odlučivati o sudbini već dve decenije neosporno najmoćnijeg političara Turske, Redžepa Tajipa Erdogana. Tokom svoje dugotrajne premoći u Turskoj, najpre kao premijer a zatim kao predsednik, Erdogan je korenito promenio unutrašnju političku strukturu i funkcionisanje turske države, ali i njenu spoljnu politiku, pokušavajući da za Tursku, a zapravo najpre za sebe lično, obezbedi poziciju među najmoćnijim svetskim silama i njihovim liderima. Izbori sledeće godine su godinama najavljivani kao konačno ostvarenje svih velikih političkih i diplomatskih ciljeva turskog predsednika, koji će ga, na stogodišnjicu osnivanja moderne turske države, postaviti ne samo uz osnivača Republike Turske Kemala Ataturka, već i daleko iznad njega. Stoga je izborna kampanja turskog predsednika započela već pre nekoliko godina, zapravo neposredno nakon po njega katastrofalnih lokalnih izbora proleća 2019. godine. Na njima je najveća opoziciona partija, kemalovska Republikanska narodna partija, osvojila vlast u svim najvećim turskim gradovima, u prestonici Ankari, Smirni i drugim, a najpre u Istanbulu, Erdoganovom rodnom gradu u kome je i započeo svoj politički uspon kao gradonačelnik između 1994. i 1998. godine. Od tada je Erdogan u stanju stalne kampanje, u istoj meri pokušavajući da svim sredstvima onemogući učešće potencijalnih protivkandidata na izborima i da pokaže svoju svemoć turskim građanima, najpre isticanjem velikih diplomatskih uspeha svoje politike i nove, mnogo snažnije pozicije koju je Turska tokom njegove vladavine zadobila. „Sedamdeset osam grobalja mučenika koje imamo u trideset dve zemlje na tri kontinenta određuju prirodne granice naše spoljne politike. Niko ne može da zarobi viziju Turske u 780.000 kvadratnih kilometara”, teritorije moderne Republike Turske, izjavio je Erdogan početkom oktobra, sažimajući neoosmansku politiku koju u svoj punoći sprovodi poslednje decenije. Jer ono što krasi Erdogana, prvog stvarno uspešnog evropskog populistu u 21. veku, jeste sposobnost prilagođavanja i čestog, gotovo neprestanog menjanja političkog pravca, koju najčešće ne shvataju ni njegovi saveznici i saradnici, unutar i izvan Turske. Ali u osnovi njegovih najdubljih političkih ubeđenja stoji politički islam, do njegove vladavine čak i zakonski suprotstavljen osnovama moderne turske države. Sve nagle promene politike imaju za cilj ostvarenje njegovog sna o političkom islamu kao osnovi nove Turske, dominantne i na Balkanu, ali i na Bliskom istoku. U tom smislu je spoljna politika pod Erdoganom i postala korenito drugačija, okrenuta neposrednom uticaju daleko izvan granica turske države, i na zapadu i na istoku i na jugu. Erdoganova sve snažnija antievropska i antiamerička predizborna retorika okrenuta je u potpunosti pridobijanju glasova ekstremnih delova turskog biračkog tela, koji su velikim delom okupljeni oko njegovog koalicionog partnera i jedinog preostalog političkog saveznika, već ostarelog Devleta Bahčelija. Kao predsednik Partije nacionalističkog pokreta, Bahčeli je pre svega poznat kao vođa ekstremističke grupe Sivi vukovi, koja zagovara povratak na nekadašnje granice Osmanskog carstva, najpre na Balkanu, kao i otvoreni sukob sa Kurdima, unutar i izvan granica Turske. Tako je poslednji bombaški napad u srcu Istanbula 13. novembra odmah iskorišćen kao povod za tursko bombardovanje kurdskih pozicija u Siriji. Već nedeljama, međutim, navodni kontakti bombašice samoubice sa funkcionerom Bahčelijeve partije izazivaju oštru polemiku unutar Turske, uprkos Erdoganovoj gotovo potpunoj kontroli svih medija, uspostavljenoj nakon neuspelog puča 2016. godine. U atmosferi oštre podeljenosti turskog društva za i protiv Erdogana i njegove sve snažnije represivne vladavine, teorije o insceniranom bombaškom napadu u uvek važnom Istanbulu, kao sredstvu okupljanja nacionalističkih pristalica i pokretanja borbe protiv Kurda, nimalo naklonjenih turskom predsedniku, dobijaju sve više na snazi. Turski napadi na kurdske položaje u Siriji na najbolji način očituju novu, erdoganovsku spoljnu politiku Turske. Nekada uvek okrenuta Evropi i, još snažnije Americi, turska diplomatija je u neoosmanskoj viziji preusmerena velikim delom ka Bliskom istoku, ka širem turskom i arapskom svetu, na koji je kemalovska elita, a unutar nje najpre turska vojna elita, gledala sa prezirom. Turski udari na kurdske pozicije na prostorima blizu turske granice ovaj put nisu praćeni i pokretanjem turske kopnene vojske, kao što je to bio slučaj pre nekoliko godina. Bombardovanje gradova pod kontrolom Kurda, američkih saveznika u borbi protiv Islamske države, izazvalo je snažne reakcije u Vašingtonu, koji nastoji već godinama da ne dopusti da Erdogan u potpunosti pređe na stranu Bašara al Asada i njegovih pokrovitelja, Rusije i Irana. Uvek nastupajući opreznije nego što bi to sugerisali njegovi javni nastupi, Erdogan je i sada brzo zaustavio napade na Kurde, suočen sa neophodnošću udovoljavanja kako Putinu, koji je za napade na Siriju morao da da makar prećutnu saglasnost, tako i američkom predsedniku, s obzirom na to da su se američke trupe našle u pojedinim slučajevima na samo par stotina metara od mesta udara turskih bombi. Ovi slučajevi prouzrokovali su do sada najoštriju, iako nezvaničnu reakciju Vašingtona, kroz pero uticajnog novinara Dejvida Ignejšusa, glasnogovornika američkog bezbednosnog establišmenta. Opisujući napade turske avijacije koji su doveli američke vojnike na severu Sirije u neposrednu opasnost, on je postavio pitanje koje se sve snažnije čuje u Vašingtonu poslednjih godina: uprkos članstvu u NATO-u već punih sedam decenija, da li je Erdoganova Turska zaista američki saveznik? Nedvosmislen odgovor na ovakvo pitanje se, zapravo, ne može dati, jer je ono pogrešno postavljeno i ne postavlja perspektivu same Turske u središte problema. Erdoganova politika u poslednjim godinama usmerena je samo jednim delom na „tradicionalne“ neprijatelje, Grčku i problem podeljenog Kipra, dok je većinom okrenuta opasnom uključivanju Turske u sve sukobe na širokom prostoru, od Libije, preko Potkavkazja do Sirije. Turska vojska prisutna je i u Libiji, i u Azerbejdžanu i na granicama, a ponekad i unutar Sirije, i u sva tri slučaja direktno je suprotstavljena snagama i interesima Moskve, sa kojom Erdogan ne može i, zasad, ne želi da prekine samo jednim delom savezničke odnose. Istovremeno, jedna od glavnih poluga Erdoganovog sve snažnijeg uticaja istočno od granica Turske, jeste Organizacija turskih naroda, u kojoj je Ankara stekla u poslednje vreme dominantni uticaj. Predstavljajući se kao predvodnik svih turskih, zapravo turkmenskih naroda, nešto što je bilo nezamislivo u vreme prevlasti snažno svetovne kemalovske politike do Erdoganovog vremena, turski predsednik je sada proširio svoj uticaj ne samo na Azerbejdžan već i na većinski turkmenske delove Ruske Federacije, poput Tatarstana. Time je Erdogan dobio značajnu polugu za uticaj i, po potrebi, pregovaranje i sa Moskvom i sa Vašingtonom, slično kao što je i rat u Ukrajini iskoristio da se sam pozicionira kao idealni posrednik, a da predstavi Tursku kao najbolje mesto susreta Rusije i Amerike. I dok je Erdogan uspeo da u velikoj meri otvori Tursku ka bogatim arapskim državama, istovremeno sa ponovnim uspostavljanjem odnosa sa Izraelom nakon punih petnaest godina, dotle je najmnogoljudnija arapska zemlja i dalje ostala čvrsto ne samo protiv Turske, već pre svega protiv samog turskog predsednika. Reč je, naravno, o Egiptu, koji je u poslednjih nekoliko godina uspostavio blisku saradnju sa Kiprom, Grčkom, pa čak i Izraelom, posebno u oblasti energetike, odnosno u podeli očekivanog velikog profita od zemnog gasa u istočnom Mediteranu. Erdoganova bliska povezanost i podrška kratkotrajnoj vladavini Muslimanskog bratstva u ovoj zemlji predstavlja nepremostivu prepreku za normalizaciju odnosa, uprkos naporima turskog predsednika da i sa Egiptom postigne neku vrstu pomirenja. Iako je za pobedu na izborima sledeće godine zapravo mnogo važnija eventualna finansijska pomoć arapskih zemalja sve više posrnuloj turskoj ekonomiji, rukovanje Erdogana i egipatskog predsednika Abdela Fataha al Sisija nakon otvaranja svetskog prvenstva u fudbalu, danima je objavljivano u turskoj režimskoj štampi kao još jedan veliki uspeh svemoćnog vođe. Egipatski mediji, međutim, brzo su raspršili bilo kakva očekivanja turskog predsednika da između Ankare i Kaira počinje neko novo doba prijateljstva i savezništva, ističući da je sporazum o zemnom gasu koji je Turska potpisala sa privremenom vladom Libije ništavan – kakvim ga je još ranije proglasila i Evropska unija. Uhvaćen u paukovu mrežu svoje sopstvene politike udaranja na sve strane, Erdogan je sklon da potceni ostale političare, koji, posebno na istoku, ne zaboravljaju njegove nekad neprijateljske stavove. Iako to još uvek ne govore javno, mnogi od njih bi želeli da on što pre siđe sa političke scene. Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu