Kako da globalna levica progleda

Nositi se s nasumičnim, neisprovociranim nasiljem nikad nije lako. Ali nositi se s nasumičnom, neisprovociranom hvalom zna da bude čak i gore. Atinski taksista, simpatizer nacista, nedavno mi je rekao: „Glasam za Zlatnu zoru, ali o vama mislim sve najlepše“. Više bih voleo da me je udario u stomak. Istu mučninu sam nedavno osetio čitajući predloge mađarskog desničarskog premijera Viktora Orbana za postizanje mira u Ukrajini - predloge koji se ne razlikuju previše od onoga što ja zagovaram još od početka sramotne Putinove invazije. I mada me, za razliku od onog glasača Zlatne zore, Orban nije lično pohvalio, odvratnost koju sam osećao bila je ista. Mnogo puta sam osetio snažnu nelagodu kada bi se ljudi čije su se analize makar delimično poklapale s mojima razotkrivali kao fašistički antisemiti, nereformisani staljinisti, prolupali libertarijanci ili, u skorije vreme, Trampove pristalice. Dobre analize u kojima su razotkrivane bankarske mućke degenerisale bi se u podle napade na Jevreje. Kritike „zlatnog doba“ ranog finansijalizovanog kapitalizma pretvarale bi se u ode Sjedinjenim Državama. Forenzičke analize sklonosti centralnih banaka da se kockaju našim novcem zaključivane su sumanutim predlozima o uvođenju kriptovaluta, nalik opasnoj libertarijanskoj ideji o apolitičnom novcu. I konačno, ali ne na poslednjem mestu, savršeno razumna preispitivanja „liberalnog“ imperijalizma, ili prezira koji liberalni establišment gaji prema radničkoj klasi, pretvarala su se u pozive za podizanje zidova na granicama, lov na ljude tamnije boje kože, ili juriš na američki Kongres. Svetu dužnost da se uoči trenutak u kome neki radikalni istomišljenik od humaniste postaje mizantrop sjajno je ispunio Sergej Ejzenštajn u Krstarici Potemkin, filmu koji je snimio 1925. Ejzenštajn prikazuje jednog agitatora koji, u vreme žestokih demonstracija protiv brutalnosti carske vojske, gnev demonstranata naprasno pokušava da usmeri protiv Jevreja - ali ga ostali brzo ućutkaju. Eh, kad bi i u stvarnom životu to bilo tako lako! U to sam se i sam uverio 2011. Tokom veličanstvenih demonstracija koje su na atinski trg Sintagma 72 dana zaredom izvodile desetine hiljada ljudi da bi protestovali protiv siromašenja Grčke, kojem ju je izložila ozloglašena „trojka“ (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond), među nama je bilo i fašista. Poput provokatora u Ejzenštajnovom filmu, oni su huškali narod posterima s natpisima kojima se pozivalo na vešanje svih članova parlamenta, Angela Merkel je prikazivana u nacističkoj uniformi, dok se istovremeno - krajnje ironično - u opisivanju njenih navodnih lokalnih pomagača pribeglo antisemitskim tropama. I mada su levičarski nastrojeni učesnici protesta naučili kako da se drže na distanci od fašista, okupljajući se na donjem delu Sintagme, bilo mi je krivo što s fašistima nismo postupili kao demonstranti u Ejzenštajnovom filmu. Još gore, uzastopni porazi koje internacionalistička levica trpi poslednjih decenija uticali su da mnogi levičari podlegnu odvratnoj logici po kojoj je neprijatelj mog neprijatelja moj prijatelj. Godine 1981. učestvovao sam u Londonu na malom protestu protiv tadašnjeg miljenika Zapada Sadama Huseina, čiji je režim neposredno pre toga, radeći upravo u korist Zapada, napao Iran. Nakon što su me policajci uz primenu sile nakratko uhapsili, suočio sam se s kritikom levo orijentisanih prijatelja koji su me proglasili naivnim jer ne uviđam da, zbog naše dužnosti da se zalažemo za palestinsku stvar, treba da podržimo jedini režim u regionu (irački, prim.) voljan da se suprotstavi Izraelu. Otprilike 22 godine kasnije, posle protesta protiv američke invazije na Sadamov Irak, druga grupa levičara me je kritikovala zbog toga što se protivim invaziji. Mogućnost da se istovremeno bude i za osudu ubilačkog Sadamovog režima i protiv katastrofalne invazije za njih nije postojala. Raspad Jugoslavije doveo me je u sličnu nepriliku. Godine 1999, tokom rata na Kosovu, levica se podelila na dva tabora, meni podjednako odbojna. Neki su upali u zamku podrške ubilačkom režimu Slobodana Miloševića, kao tobožnjoj poslednjoj brani pred američkim imperijalizmom i nemačkim ekonomskim ekspanzionizmom na Balkanu. Drugi su NATO bombardovanje SRJ prikazivali kao liberalnu intervenciju neophodnu za uvođenje demokratije na Balkanu. Bili su to usamljenički dani za one poput mene koji su se s istim žarom suprotstavljali i Miloševićevom fašizmu i nelegalnom NATO bombardovanju srpskih civila. Trenutak u kome sam se možda osećao najusamljenijim usledio je 2001, tokom jednog sastanka na Atinskom univerzitetu, kada je predsedavajući na dnevni red stavio zahtev tadašnjeg grčkog predsednika da se Vladimiru Putinu dodeli počasni doktorat, u zamenu za istovetnu počast koju bi Moskovski državni univerzitet dodelio našem šefu države. Bio sam jedini koji se usprotivio dodeli priznanja, s argumentom da Putin na svojim rukama ima krv 200.000 Čečena, i da je tokom čitavog trajanja surovog rata Čečeniju nemilosrdno bombardovao kako bi učvrstio ličnu vlast. Učene kolege s levice kasnije su me prekorevale zbog toga što ne shvatam da je podrška ruskom autokratskom pseudocaru mala cena za zaustavljanje širenja američke moći u istočnoj Evropi. Danas me pak moji istočnoevropski saborci nazivaju Putinovim korisnim idiotom zato što ne verujem da će beskrajni rat dovesti do uspostavljanja demokratske vlasti u Rusiji. Godinama sam očajavao usled toga što nema ničeg što bi međunarodnoj levici pomoglo da se reši ovih slepih mrlja zbog kojih progresivne snage stalno iznova zapadaju u iste zablude. Više ne. Nova iranska revolucija međunarodnoj levici pruža novu priliku. Žene, studenti i radnici koji se bune širom Irana su izričiti: neće podleći fašizmu skrivenom ispod pseudoantiimperijalizma iranskog režima, niti će svoju zemlju prepustiti američkoj hegemoniji, a njenu privredu finansijalizovanom kapitalu. Svi oni sada na težak način uče kako da odbace lažne binarne podele (neoliberalizam-etatizam, imperijalizam-autokratija, patrijarhat-konzumerizam). Nadam se i verujem da će tome naučiti i nas. To je razlog više da podržimo njihovu borbu. Autor je bivši grčki ministar finansija i profesor ekonomije na Atinskom univerzitetu © Project Syndicate, 2022.