Kako pobeđuje Super-Predsednik

Stogodišnjica rođenja Duška Radovića, velikog srpskog pesnika, pisca, aforističara, novinara, TV urednika, dobar je povod za podsećanje na duhovitu sveščicu dimenzija 3,50 h 4,50 centimetara u kojoj se kroz niz karikatura Gradimira Smuđe, poznatog strip-autora, slikara i karikaturiste, evocira „zajednički spomenar“ na neko prošlo doba, nevinije od ovog u kom sad živimo. „Meni, koga je roda donela na odžak male kuće iz koje se otac odselio na nepoznatu adresu, Dušan Radović bio je kao drugi roditelj. U vremena kad su deca išla rano na spavanje, sanjali smo crno-belog Miću i Aćima, Ostoju, uz pratnju divnog glasa Lole Novaković iz serijala Na slovo na slovo“, Smuđa se seća. Radović je znao kako da „izrimuje detinjstva“ tih generacija, da bi slušaoci i gledaoci „jednoga dana postali dobri pioniri i ljudi“. „U srećna vremena kad nam je Tito svima bio kao otac, ja sam imao još jednog ćalca u rezervi, Duška Radovića. Ćalca Poletarca – da se nađe“, on kaže nadahnuto. Od „starijeg i uvek namrgođenog Duška“ upijao je stihove, a od mlađeg, Petričića, „veselih brkova“, učio da crta. „U pubertetu zbog ta dva Duška, između devojaka i olovke, odabirao sam uvek onu sa crnim srcem“, Smuđa priznaje. NJegova supruga i on znali su sve Radovićeve ljubavne pesme i aforizme iz radio-emisije Beograde, dobro jutro. „Da smo se tada bolje pogledali, videli bismo da nismo jedno za drugo, a venčali smo se upravo uz Duškovu besedu mladencima. Možda bismo se i razveli, ali on nije napisao ništa prigodno za tu priliku, pa smo od te ideje odustali. Koliko je samo brakova spasao ovim nečinjenjem“, u šali se pita karikaturista. „Titovirani“, u malom stanu nisu imali sliku sveca zaštitnika, ni krsne slave. Zidove su ukrašavali portreti Radovića koje je Smuđa naslikao, a ima ih i danas, u Toskani. „Mi koji nismo za granu Darvinovog majmuna i ne verujemo sasvim u Vitlejemsku štalu, imamo svoj mali izbor kao utešnu treću mogućnost - životnu filozofiju Dušana Radovića. On je nesvakidašnji primer toga da je unutrašnja lepota u samim ljudima, a njegovo delo da je ta lepota prelazna“, tvrdi Smuđa. Stoga je „svaka napisana Duškova misao savremeno jevanđelje ljudske mudrosti i plemenitosti“, a on sam „veliki pisac društva malih potreba“. Prerano otišao na svoju zvezdu, pre toga se ipak popeo na „brdo snova“, i odatle propovedao „svoju čudesnu umetnost“. Očito slab na art svake vrste, pod uslovom da je grandiozan, Smuđa je svoje stripovske crteže posvetio i Vinsentu van Gogu. „U mojoj priči, gospodin Van Gog je bio slikar osrednjeg talenta, dok nije slučajno upoznao mačka Vinsenta, genijalnog i veštog da svojim kandžama naslika sva remek-dela koja pripisujemo mediokritetu Van Gogu“, on otkriva. Smuđa, kako kaže, ne zna zašto je ovaj strip-album, objavljen pre 20 godina u Francuskoj, doživeo tolika izdanja na raznim jezicima i još ih doživljava, pa će „pitati svog mačka, koji je sve to zamislio, nacrtao i naslikao“. Premda su oba junaka antiheroji, ranjivi i nesavršeni, Vinsent je veći vragolan, prevrtljivog karaktera i kavgadžija, ali mu moramo verovati, sve iako je, uz sve navedeno, i „lažljivi lopov“. Druga „žrtva“ Smuđinog seciranja, iz iste branše, bio je Tuluz Lotrek, koga je u svetu stripa ovekovečio putem četiri albuma, skupno nazvanih Bordelom muza, po lascivnoj poemi Kloda le Petija. Poemu je sa francuskog preveo na srpskohrvatski genijalni Danilo Kiš. „Taj treći antiheroj niskog stasa, živeo je jedno vreme u javnoj kući, družeći se i slikajući lake cure, libertine, i to u doba Belle époque, kad smo po glavi prosečnog Francuza imali 10 genijalnih slikara. Parizom su vrveli Mone, Mane, Renoar, Dega, Sera, Pisaro, Sezan, Lotrek, Gogen, Van Gog..., pa ’neka’ Sara Bernard, gospodin Ajfel, Zola, braća Limijer, Mata Hari, Leopold Drugi, kralj Belgije i Milan Obrenović, kralj Serbije“, Smuđa nabraja. Srećući se u prolazu, vladari su „mazili iste frajle po bordelima i u Mulen ružu. Našeg Milana, kada bi pripit išao u pisoar Crvenog mlina, pratila bi muzika. Dve slike što ih je kupio od Lotreka, nedugo zatim postale su ulog na kockarskom stolu, gde im se gubi trag, kako Smuđa pripoveda. Ovo je zgodno mesto da se povuče paralela između Pariza iz tog perioda i današnjeg Beograda (na vodi), pod istim rukovodstvom – Grand Bel Bordela. Naše je čelnike Smuđa ilustrativno analizirao crtežom u akvarelu, nazvanom Saloon Samoodbrana. „Tu su sve uloge karakterno podeljene, zna se ko je vlasnik bordela i kupler-majstor, a ko ona je**na strana“, Smuđa objašnjava. Otporaše „nelegalnoj divljačkoj devastaciji“ predvodi dobri šerif Dragoljub Bakić, na istoj strani je i naš Mića Ćulibrk. Na njima je da Srbiju dovedu do demokratije, iako taj put u bolje „može biti isto onako dugačak, kao put od dupeta do glave“. Kao svoj doprinos tom vojevanju, Smuđa nudi nacrt stripa o Super-Predsedniku protiv NIN-dža i drugih zlih novinara-izdajnika. Prva epizoda bi počela odlaskom Super-Predsednika na Sunce, jer ga ovde svi špijuniraju i žele da ga ubiju, dok mu je Sunce obećalo da će prvo izaći nad Srbijom. Skočivši odatle na brzi čamac, njemu je uspelo da spasi nemoćnu staricu koja je preplivavala Savu. Baš tog jutra, uhapšen je Predsednikov jastuk jer je previše znao, i još stranim službama predao mikrofilm gde se vidi kako njegov vlasnik ponovo piški u krevet. Razočaran izdajom, Super-Predsednik desnom pesnicom razbucava odred NIN-dži, suprotstavljajući se nožu sa prigušivačem Vuka Cvijića – ruskim raketama. Sledi bitka u Zoološkom vrtu, u kojoj Super-Predsednik ponovo pobeđuje, ali stradaju njegove gaće. Podmuklo, one traže da budu zaštićeni svedok u nekom mogućem sudskom obračunu. „U Srbiji, karikaturisti su sasvim preuzeli poslove i odgovornost patologa i psihijatara. Iz karikatura Petričića, Koraksa, Jugoslava Vlahovića... može se saznati sve o istoriji naše bolesti. NJihova terapija bazira se na osmehu, lekovitom iako ponekad gorkom i zabrinutom za mentalno stanje nacije“, poručuje Smuđa. Duh karikature je duh vremena u kom živimo, i ne može ga odstraniti ni Super-Predsednik, već će pre biti da će njega oduvati duhovitost, kako poentira slikar društva povećanih potreba. Dragana Nikoletić