Prostori mržnje

Ovogodišnje izdanje Festivala autorskog filma, jednog od najomiljenijih beogradskih filmskih festivala, započelo je jednim paradoksom. Festival koji je po imenima okupio neke od najrelevantnijih stvaralaca modernog filma i koji je, prema rečima programskog direktora Srđana Vučinića, „jedan od tri najbolja do sada“, u prvoj festivalskoj polovini nije pokazao toliko ubedljivih argumenata u korist ove tvrdnje, i teško da je opravdao gledalačka očekivanja u tolikoj meri. U prva četiri festivalska dana bilo je, naravno, veoma dobrih filmova, ali je osim remek-dela Aleksandra Sokurova Bajka, malo filmova, po svojim estetičkim učincima toliko odskočilo da ćemo ih dugo pamtiti. Takođe, po autorskom potpisu koji potvrđuje autorski renome ili ga anticipira. Poneki od autora s kultnim statusom su u potpunosti razočarali. Svakako jedno od najvećih razočaranja, a srazmerno očekivanjima, jeste film Pacifikacija Alberta Sere, kultnog francuskog reditelja, tvorca remek-dela Smrt Luja XIV. Pacifikacija je školski primer sunovrata jednog autora, film koji se poništava u svojoj ispraznosti, guši u svojoj pretencioznosti i u gotovo tročasovnoj mistifikaciji završava diletantskim upozorenjem svetu o izvesnosti nuklearne katastrofe. Smešten u francusku Polineziju, Serin film prati francuskog državnog komesara koji je došao da opipa puls lokalnog stanovništva i lojalnost Francuskoj, ali ga dočekuje pobunjenički duh stanovništva koje je rešeno da protestima spreči održavanje francuskih nuklearnih proba nakon dvadesetogodišnjeg moratorijuma. Serin film otužan je kao i turistička razglednica koju šalje, a čak ni njegov vizuelni rafinman nije njegov optimum, jer je samo mehanički stenogram jednog inače bukoličkog sveta. Nije naodmet postaviti i pitanje opravdanosti izbora filma koji je svečano otvorio Festival: Duhovi ostrva reditelja Martina Mekdone. Delom atraktivan zbog svoje bizarnosti (posle dugogodišnjeg prijateljstva između dvojice prijatelja dolazi do prekida odnosa, s dramatičnim posledicama), Duhovi ostrva je film koji se može „čitati“ i kao trijumf iracionalizma u svetu u kojem je logički sadržaj postao izlišan. Mekdonini „duelanti“, sjajan glumački tandem Kolin Farel i Brendan Glison, najveći su kvalitet ovog filma, uz izvrsnu fotografiju Bena Dejvisa, koji verno dočarava depresivnu atmosferu irskih ostrva. Ali, van prostora dramske igre koju Mekdona samo taktički osmišljava, izostaje ona prava motivacijska nit koja nam pokazuje prirodu konverzije u kojoj apsurd trijumfuje. Grupu od nekoliko dobrih, iz gledalačke ali i kritičke pažnje vrednih filmova, čine najpre indonežanski film Autobiografija, te dva filma koji nam dolaze iz Irana: Oduzimanje reditelja Manija Hagigija i Sveti pauk Alija Abasija, kao potvrda vitalnosti iranskog filma. Reditelj indonežanskog filma Makbul Mubarak pravi beskompromisan politički film u kojem kritičko preispitivanje skorije prošlosti svoje zemlje daje u oporim tonovima, raskrinkavajući moć i demistifikujući nedodirljivost vojnih čelnika, kojima je put od korupcije do ubistva nekako logičan i predvidiv. Autobiografija je veoma dobro režiran film, svojevrsni indonežanski road-movie, film zgusnute teksture, s veoma dobro intoniranom ironičnom završnicom. Od iranskih filmova potpisnik prednost daje filmu Oduzimanje. Premda mu se može prigovoriti na cerebralnosti, te da je jedna vrsta intelektualističkog konstrukta, u pitanju je konstrukt od one vrste kakav je i Gonkurom nagrađeni roman Anomalija Ervea le Telijea. Čak, u nedoumici smo da li je reditelj Hagigi ideju svog filma i osmislio po Le Telijeovoj recepturi: živimo u jednom multiverzumu u kojem se multiplikujemo u nebrojeno mnogo autoinkarnacija, a njegov film se završava u košmaru, eskivirajući moralne konsekvence u svetu u kome je počinilac greha neprepoznat. Vizuelni prostor ovog filma, s kišom koja konstantno pada kroz čitav film, jedan je od najosmišljenijih i najsadržajnijih, i čitava rediteljska strategija njegovog reditelja, konceptualizovana je do te mere da u iranskom filmu zaista predstavlja anomaliju. Posle sunca škotske rediteljke Šarlote Vels, dobitnik nagrade programa Nedelja kritike na ovogodišnjem Kanskom festivalu, nije veliki film ali je formalno veoma zanimljiv. Posle sunca je evokacija jednog putovanja s ocem dvadeset godina ranije, junakinje filma Sofi. Vremenski planovi ovog filma upadljivo izbegavaju koncept tradicionalnog flešbeka. Prošlost se javlja i oživljava ne u linearnom sledu, nego kao svojevrsna slagalica u kojoj se izmišljeno prepliće sa stvarnim i često ga nadograđuje. Ono što u ovom filmu posebno imponuje jeste njegova tehnika prezentacije zbivanja. Posle sunca praktički simulira home-movie u kojem se nešto jako intimno ispoljava kao javno, da bi se opet vratilo sferi potpune privatnosti. Mali, egzibicioni film, pravi reprezentant arthaus filmova, koji veoma dobro kontroliše svoju emociju, čak toliko dobro da je nemali broj puta potpuno gubimo iz vida. Kao jedan od najboljih filmova prve polovine Festivala uz Sokurovljevu Bajku jeste francuski film Sećanje na Pariz, rediteljke Alis Vinokur. Eto konačno filma koji ima sve karakteristike zahtevnog bioskopskog filma s jedne strane, bez imalo intelektualističkih pretenzija da ostrašćeno arbitrira protiv terorizma, i filma koji je među retkima koji ide dalje od inscenacije terorističkog čina i bavi se sudbinom preživelih, s druge. Film Vinokurove briljantno nosi glumica Viržini Efira, koja u ulozi Mije pokušava da rekonstruiše napad iz perspektive preživele osobe, zauvek obeležene strahom, anksioznošću, sumnjom i nemogućnošću komunikacije. Na širem planu, Sećanje na Pariz je film čija je glavna tema empatija. Postoji li mogućnost razumevanja i saučestvovanja među ljudima koji su preživeli kolektivnu katastrofu? Gde su limiti individualne objektivacije događaja, i koliko su preživeli u ma kakvoj interakciji, i u kojoj je meri ona uopšte moguća, to su fundamentalna pitanja filma Sećanja na Pariz. Paradoksalno, uprkos svemu, ovo je jedan od retkih filmova ovog festivala koji ipak završava u nadi. Najzad Bajka Sokurova. Jedan od najvećih živih stvaralaca svetskog filma, ovogodišnji je dobitnik nagrade za životno delo „Pogled u svet: Vojislav Vučinić“. U čitavom prostoru svetskog filma, sa svim njegovim radikalnim divergiranjima, ne postoji ništa slično! Film koji bismo u duhu P. Adams Sitnija nazvali vizionarskim filmom, posve je inovativni filmski jezik. Da bi u svojoj Bajci oživeo likove Staljina, Hitlera, Čerčila, Musolinija, Isusa, Sokurov znalački koristi tehnologiju i rezultat je eksperimentalni, animirani, pseudoigrani film, u čijem se posthumnom prostoru susreću ove istorijske ličnosti, u nastavku jednog interaktivnog dijaloga koji ih je u istoriji učinio nepomirljivim oponentima. Sada se ovaj prostor mržnje, stabilizovan u ništavilu, ukazuje kao zaludna rekapitulacija koja učesnike ostavlja na početnim pozicijama. Aleksandar Sokurov ubedljivo dokazuje da dijalektika istorije nema adekvatnu dijalektiku etike. Bajka je film koji, paradoksalno, pokazuje da je truljenje reverzibilan proces… Potpuni filmski trijumf!!! Bilo bi nepravedno zapostaviti učešće srpskih filmova na Festivalu. Uz opasku da zaslužuju mnogo duži kritički osvrt, filmovi Da li ste videli ovu ženu? Dušana Zorića i Mateje Gluščevića, kao i diptih Mile Turajlić Scenes from Labudović reels: Non-aligned i Cine-guerrillas nezaobilazni su ne samo kao participativni srpski filmovi u programu, već i kao filmovi koji su po svojim estetičkim dometima posve konkurentni u smernicama globalnog filma. Miroljub Stojanović