O Vinčanskoj Nuli

Javila mi se, posle dužeg vremena, moja Bilja. I šta će da mi kaže?! A rekla mi je ovo: „U prošloj kolumni si napisao da si sam ulazio u kavez kod belih lavova u beogradskom Zoološkom vrtu! A sa tobom u kavez ušla sam i ja! Nije, valjda, da se toga ne sećaš?!“ Ali, izgleda da su mi ta sećanja iz kaveza pokidana, onog časa kada je na mene skočio beli lav Volga, valjda ljubomoran što mu češkam lavicu ispod čeljusti i, eto, čovek u neprilici svašta zaboravi... Tako su Srbi prošli kroz svakakve nevolje pa se ne sećaju Vinčanske Nule. Nego, hvala bogu, toga se setio Slobodan Filipović, sa kojim sam pisao knjigu o Starom srpskom kalendaru, a on najstariji na svetu, i počeo je da beleži vreme od Nojevog potopa, kada se u balkanskom Podunavlju i začela vinčanska kultura. Elem, moj drugar Slobodan mi je na Vajber poslao tekst o Vinčanskoj Nuli. U tom njegovom tekstu jasno piše da su Vinčanci, to jest, Prasrbi znali za nulu koja, po njima, nije bila samo matematički broj, već je „Nula označavala pokretača i toka Stvaranja, jer sa Nulom počinju i završavaju svi primordijalni ciklusi rotacije i revolucije u svemiru“. Nula je središte sudbine za koju ljudi koriste arijski izraz „šunja“, što će reći, prazan prostor, etimološki istovetan reči „čunak“ u srpskom jeziku. A čunak je, jelda, okrugao, a njegov geometrijski presek daje oblik kruga, oblik Nule. Dakle, Nula je Tvorac, Stvoritelj, Apsolut, Svedržitelj. I ovu postavku, kaže Filipović, i „trojanska kultura je uvažavala, a ona je istovetna trojanskoj, jer na rasenskim sarkofazima i urnama od terakote obavezno stoji znak Nule kao simbola za večnost.“ I kao što sam ja zaboravio da sam u kavez sa belim lavovima ulazio sa Biljanom, tako su Srbi, vremenom, zaboravili na Vinčansku Nulu, zaboravili su da je „rub, početak, princip“, da je „nula kao pauza ili interval u božanskoj kreaciji i da, jednostavno, ima ulogu pokretača“. A kako je do toga došlo? Filipović smatra da je „evropsko prosvetiteljstvo promenilo svest čoveka, jer je raskinulo sa tradicijom, te moderna nauka, renesansa predstavlja zaborav mnogih stvari“. Renesansa, dakle, nije „obnova antike, već prikrivanje identiteta i produžetka kontinuiteta praistorijske kulture Podunavlja sa Balkana“. Tako se otkriće Nule pripisuje Vavilonu, civilizaciji Maja ili Inda, a ova „proizvoljna priča ima za cilj da se prikrije kontinuitet vinčanske kulture i kulture Lepenskog vira“. Kuvam goveđu supu iz kesice, a onda na tiganj bacim tri jaja na oko. A jaja čvrlje i gledaju me kao tri Vinčanske Nule. I, tu se setim Anaksagore koji je iz rodne Klazomene došao u Atinu da širi svoje filozofsko učenje o Nusu kao prapočetku sveta! A njegov Nus nije bio ništa drugo nego Vinčanska Nula. Ali, Anaksagora je tvrdio da je Sunce samo „užarena masa“, pa su ga zato Atinjani osudili na smrt. Nego, spasao ga je Perikle, koji ga je proterao iz Atine... Srčem vrelu goveđu supu i razmišljam - ako je Anaksagorin Nus isto što i Vinčanska Nula i ako su njegovi „aperjoni“ kosmičko perje, nije li Anaksagora bio Srbin koji se, eto, setio vinčanskih vremena. K. G. Jung, moj guru iz Švice, na ovo se nadovezuje: „Sve ovo govori da su Vinčanci, to jest Prasrbi, bili u krvnom srodstvu sa bogovima, a na to podseća i Veselin Čajkanović.“ I, zaista, malo mi je trebalo da se prenesem u vinčanska vremena i da se setim svega, kao juče da je bilo. Tu će, pak, moja Crna da me prekoreva: „Lepo je što se prisećaš vinčanskih vremena, ali sam uvređena jer se ne sećaš da sam i ja bila s tobom u kavezu sa belim lavovima.“