Od kafane do Tirane

Da ne ostavlja izrazit utisak neozbiljnosti, da nije reč o temi koju dve trećine građana smatra najvažnijom, bio bi komičan zaokret u odnosu predsednika Srbije prema Samitu Evropska unija - Zapadni Balkan, koji je organizovan u Tirani 6. decembra. Da je bar više od tri dana trajala srpska pretnja praznom puškom da predstavnici Srbije neće učestvovati na skupu zbog ulaska Nenada Rašića i Rade Trajković u kosovsku vladu, možda bi i reakcije „zapadnih partnera“ na ovaj autokratski i šovinistički potez Aljbina Kurtija bile iole smislenije od izjave tamošnjih glasnogovornika da postupak ovo troje „prema preliminarnim analizama najverovatnije nije po Ustavu Kosova“. Tužnije od nastupa Aleksandra Vučića, toliko eksplozivnog da je već u narednom obraćanju predsednik bio primoran da objašnjava javnosti da nije bio pijan dok je Kurtija nazivao terorističkim ološem, Rašića i Radu Trajković smeštao na „dno kace“ a zvaničnike Evropske unije u „bedni antisrpski odnos“ bila je odluka da se na jednodnevni skup, ipak, ode praktično - ni zbog čega. Posle sastanka sa par evropskih birokrata Vučić saopštava da će na veliko insistiranje saradnika, koji se nadaju da će „dobiti makar jedan odgovor“ na mnoge nepoznanice, ipak ići u Tiranu, iako sam tamo ne očekuje ništa sem da „njih 20 govori o sankcijama Rusiji i o problemu Kosova na neadekvatan način“. „Nisam siguran, ali svakako će nekakve koristi biti od mog odlaska u Tiranu, a ako ne bih otišao, možda i ne bi bilo koristi, ali bi bilo velike štete za našu zemlju“, rekao je Vučić. Jedan eksperiment koji je dokazao da medijski rat može da se započne i završi za tri dana skončao je priznanjem predsednika da je pogrešio i možda emotivno reagovao, iako o svima koje je pomenuo ne menja mišljenje. NJegova bivša stranačka koleginica Rada Trajković najavila je po imenovanju na funkciju savetnice svog kolege Rašića (na mestu ministra za zajednice) svojevrsni rat protiv Vučića i Srpske liste, za koju kaže da ima „monopol na mentalno promovisanje Srba“. Sam Rašić ranije je bio i „Tačijev Srbin“ kada je kao funkcioner Srpske liberalne stranke obavljao dužnosti u institucijama u Prištini, pre integracije Srba. Iako oponent SL, sada lider Progresivne demokratske partije, Rašić je do aprila 2020, dok nije optužen za korupciju u Vladi, bio i savetnik premijera. Više od političkog bagaža dvoje predstavnika GI „Sloboda, pravda, opstanak“ osporava ih rezultat te liste na izborima. Poslanički mandat dodeljen je njihovom kolegi Cvetku Veljkoviću, koji je dva dana kasnije napustio GI, te je Rašićeva replika Evropskoj uniji da „po ustavu premijer ima pravo da imenuje kabinet bez odobrenja skupštine“ puko izbegavanje odgovora na suštinsko pitanje - koga, tačno, on i Trajković predstavljaju u institucijama za koje su kao kandidati osvojili 1.508 od oko 50.000 glasova Srba. Sa tim brojem glasova čak i komično minimalni cilj koji Trajković navodi - da se sazna o čemu se razgovara u Briselu - zvuči kao izgovor za obično hvatanje o nogar fotelje. Jedinima, koji su pristali da Kurtiju omoguće kontinuitet sa kakvim-takvim Srbima u vladi čak ni ta odluka, protivna volji većine srpske zajednice koja je napustila institucije, ne može povećati politički uticaj. Dok na samitu premijeri i predsednici zemalja članica EU, predvođeni Olafom Šolcom i Emanuelom Makronom, kao kvočka piliće skupljaju izopštene susede, kojima bi umesto obećanog zalogaja da održe još nekoliko vaspitnih lekcija uz malo sitnog mita u vidu ukidanja rominga i novih obećanja o raznim programskim milionima (u slučaju Srbije, 165 miliona evra za energetiku), pregovarački kapacitet i homogenizujuće posledice, koji su proizašli iz odluke Srba sa KiM da napuste kosovske institucije, danas imaju manju snagu nego što su imali juče. I izgubiće svaki smisao ako se akteri slože da će se, prilikom odlučivanja o tome ko će u Prištini zastupati interese Srba sa KiM, voditi računa samo o tome šta piše u ustavu Kosova. D. Pejović