Napredni zemunski klan

Zemunski klan kao neprijatna senka prati naprednjake još od vremena radikala kada su takođe bili na vlasti sa SPS-om, ali u obrnutoj ulozi - potčinjenosti. NJihov politički otac, a sada njihov agitator Vojislav Šešelj bio je i okrivljen kao saradnik zemunskog klana, ali nije optužen jer je isporučen Hagu. A drugi i tada neuporedivo značajniji predvodnik te dvoglave koalicije Slobodan Milošević je u pravosnažnoj presudi za ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi povezan sa zemunskim klanom. Milošević je označen kao naredbodavac političkih ubistava, a opisana je i uloga vođa zemunskog klana Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, koji su pružali logističku podršku budvanskim atentatorima iz JSO-a. Neprijatna senka za naprednjake sada je otelotvorena dolaskom Luke Bojovića u Srbiju 30. novembra. Bojović je optuživan kao novi vođa zemunskog klana, ali nikada nije osuđen zbog toga. Sadašnji predsednik Srbije i SNS-a Aleksandar Vučić je pred izbore 2012. i pre ponovnog dolaska na vlast pokušao da anulira moguću neprijatnu temu - zemunski klan. Ona se tada nametala, jer su 9. februara 2012. u Valensiji u zajedničkoj akciji srpske i španske policije uhapšeni Bojović i Vladimir Milisavljević Budala, osuđen za ubistvo premijera Zorana Đinđića, kao i za druge zločine zemunskog klana. Sa njima su uhapšeni još Siniša Petrić Zenica i Vladimir Mijanović Zuba. Nekoliko dana nakon njihovog hapšenja Vučić, tada potpredsednik opozicionog SNS-a, šalje pismo Tužilaštvu za organizovani kriminal, a zatim početkom marta 2012. daje i izjavu tužilaštvu u kojoj tvrdi da je Luku Bojovića 2008. u kafiću Prive u Beogradu visoki državni funkcioner upozorio da beži iz Srbije. Ta tvrdnja Vučića ničim nije potvrđena za ovih skoro deset i po godina od kada je ponovo na vlasti. Zanimljiva je i odluka Vučića, kada je 2014. nakon novih izbora preuzeo svu vlast kao novi premijer, da za ministra zdravlja postavi doktora Zlatibora Lončara čije ime se nalazi u pravosnažnoj presudi protiv zemunskog klana za druge zločine. Sledeće 2015. godine je oslobođen Luka Bojović, kako će Vrhovni sud kasnije utvrditi, uz kršenje zakona veća dvaju sudova, Apelacionog i Specijalnog. Lončarevo ime se spominje u delu pravosnažne presude za druge zločine zemunskog klana gde sud navodi da poklanja veru svedocima saradnicima, kada se njihovi iskazi uporede sa drugim dokazima i gde se citiraju izjave Dejana Milenkovića Bagzija i Miladina Suvajdžića Đure Mutavog. Citiraju se u presudi navodi ovih svedoka saradnika da je Lončar radio za zemunski klan - izdavao lekarska uverenja da bi izbegavali kazne i postupke, i ubijao ljude, kao Veselina Božovića, zbog čega je dobio i stan na Novom Beogradu. KRIK je otkrio kupoprodajni ugovor koji otkriva da je ubrzo nakon smrti u bolnici Veselina Božovića, na koga je prethodno pucano, Lončar kupio stan od supruge Sretka Kalinića. Kalinić, glavni ubica zemunskog klana, imaće zapaženu ulogu i u slučaju Bojovića. Takođe je KRIK otkrio i da se potpisi Lončara nalaze na uverenjima zbog kojih je izbegavao suđenja Petar Panić za koga neki tvrde da je Vučićev kum, a svakako je bliski prijatelj o čemu svedoče zajedničke fotografije. Panić, koji je u početku bio Šešeljev telohranitelj, zajedno je sa Lončarom imenovan u službenoj belešci koja ih povezuje sa zemunskim klanom. Naime, kasnije ubijeni (3. juna 2006) svedok saradnik Zoran Vukojević Vuk, za čije ubistvo je osuđen „zemunac“ Aleksandar Simović, kaže, prema belešci, da su ga posećivali Lončar i Panić ubeđujući ga da promeni stranu. O svemu ovome kao i o vezama Šešelja sa zemunskim klanom govorio je u zajedničkom intervjuu za NIN i KRIK 20. juna 2019. bivši načelnik UKP-a Rodoljub Milović, koji je vodio istragu protiv „zemunaca“, a penzionisan je 2014, kada je SNS uzeo apsolutnu vlast. Milovića je odlikovala španska policija zbog istrage koja je dovela do hapšenja Bojovića. Međutim, ni Lončar, ni Panić, kao ni Šešelj koji je javno nastavio da štiti čak i Zvezdana Jovanovića - neposrednog ubicu premijera Đinđića, nisu pozvani na odgovornost. Kakav će tretman imati Luka Bojović može se naslutiti iz odluke Vrhovnog suda koja pokazuje da je nezakonito suđeno u njegovu korist 2015, kada je oslobođen. Krenimo redom o Bojoviću, koji je oslobođen optužbe da je vođa zemunskog klana. U policiji tvrde da se za njega prvi put čulo još dok je bio u osnovnoj školi kada je navodno druga ranio nožem. Ono što je sigurno, početkom devedesetih se priključio paravojsci Željka Ražnatovića Arkana, i po svedočenju saboraca dogurao je do čina potporučnika. Bio je u Hrvatskoj i BiH, a sa manjim delom jedinice, ali ne pod kontrolom Ražnatovića već direktno DB, bio je i na Kosovu. Za prvo krivično delo, koje se može okarakterisati kao ozbiljan kriminal, Bojović je osumnjičen u oktobru 1995. Tada je zbog otmice bio u pritvoru dva meseca. Pušten je na slobodu i to bez pokretanja postupka. Zatim je u Petom opštinskom sudu 1996. zbog napada na policajca bio osuđen na tri meseca zatvora, uslovno da godinu dana ne počini novo krivično delo. Okružni sud u Beogradu je, međutim, 1998. kaznu pravosnažno preinačio na tri meseca zatvora, a Vrhovni sud je jula 1999. odbio zahtev za vanredno ublažavanje kazne. Da je bio značajan za tadašnju vlast svedoči činjenica da nije otišao u zatvor. Naime, tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović je 1. februara 2000. doneo odluku o pomilovanju Bojovića, tako što je kaznu zatvora zamenio uslovnom kaznom od četiri godine. Bojović je zatim 7. aprila 1998. bio uhapšen i zbog nanošenja teške povrede, ali nema evidencije da je za ovaj napad dobio krivičnu prijavu. Srpskim službama postaje zanimljiv nakon ubistva premijera Đinđića 12. marta 2003, kada je u vreme akcije Sablja u vili prvoosumnjičenog, a kasnije i osuđenog, Milorada Ulemeka Legije pronađena Bojovićeva vojna knjižica. Ubrzo je formirana grupa za potragu odbeglih „zemunaca“, a Bojović je bio istraživan. On je inače zbog nošenja oružja, početkom 2001. u beogradskom Trećem opštinskom sudu bio osuđen na šest meseci zatvora. Sredinom 2002. sudskom odlukom je bio upućen na izdržavanje kazne, ali nije otišao, pa je za njim bila raspisana interna poternica 5. maja 2005, ali nije uhapšen. Apsolutna zastarelost za ovo krivično delo je nastupila godinu dana kasnije, tačnije 14. maja 2006, pa je Bojović bio slobodan. Bojović je uspeo da izbegne hapšenje iako je bio pod čestim nadzorom. Kako nezvanič­no za NIN kažu policajci koji su učestvovali u tome: „Bojović je bio neverovatno oprezan. Koristio je isključivo telefonske govornice za komunikaciju, a često je menjao ta­kozvane `štekove`, stanove u kojima se krio“. Nije uhvaćen kao ni odbegli pripadnici zemunskog klana zbog ubistava 2004, za koja je kasnije optužena ova grupa. U najbližem krugu oko Bojovića tada se pojavljuje i ime Filipa Koraća. Sadašnja vlast i mediji pod njenom kontrolom će javno prozivati Koraća kao vođu klana, dok je Bojović bio u španskom zatvoru. Bojović je bio pod prismotrom i kada je ubijen Berto Jovanović avgusta 2006. na Dorćolu u Beogradu. U odsudnom trenutku navodno je zakazao „lokator“ postavljen na Bojovićev automobil. Pratnja nije stigla, pa je Bojović nestao do sledećeg dana kada je ponovo lociran. Za ubistvo Jovanovića do danas niko nije okrivljen. Oko Bojovića se steže obruč i on je čak delu porodice u Beogradu sao­pštio da je otišao u Španiju. Nije bilo tako, jer je uhapšen 22. septembra 2007. u Višnjičkoj banji u Beogradu, kada ga je posetila supruga koja je do­šla iz Španije. Tajnim nadzorom je otkriveno da je Filip Korać učest­vovao u dovoženju Bojovićeve supruge, što nije krivično delo. Saopštavano je da je Bojović pružao utočište odbeglim „zemuncima“. Ali suđeno mu je zbog držanja oružja i falsifikovanja isprava. Osuđen je na 15 meseci zatvora 14. aprila 2008, kada je izašao iz pritvora Okružnog zatvora. Juna meseca 2008. pojavio se u publici u Vrhovnom sudu povodom presude Miloradu Ulemeku Legiji, šefu DB-a Radomiru Markoviću i drugima za ubistvo četiri člana SPO na Ibarskoj magistrali. Za Bojovića se pojavljuje veći problem , kada je 8. juna 2010. u Zagrebu odbegli Miloš Simović, koji je već bio osuđen kao pripadnik zemunskog klana odmah iza Ulemeka, Spasojevića i Lukovića, pucao na Sretka Kalinića, osuđenog takođe u odsustvu kao glavni ubica. NJima su presude za prethodne zločine zemunskog klana ponovo potvrđene nakon što su se našli u Srbiji. Simović je uhapšen u Srbiji već 9. juna 2010, kada je prešao granicu. Kalinić preživljava i počinje da priča hrvatskim i srpskim istražiteljima o skoro 20 ubistava. Ubrzo već 25. avgusta 2010. biva izručen Srbiji. Tužilaštvo za organizova­ni kriminal je 1. marta 2011. optužilo odbegle Bojo­vića i Vladimir Milisavljevića Budalu, kao i uhapšene Simovića i Kalinića, za tri ubistva iz 2004, za ubistvo Branka Jeftovića Jorge, pokušaj ubistva An­drije Draškovića i Zorana Nedovića Šoka, kada su ubijeni njihovi telohranitelji Dejan Živančević i Milutin Jovičić. Bojović je optužen kao novi vođa zemunskog klana. U optužnici se navodi da je nakon otkrivanja pripadnika i aktivnosti bande koju su tokom 1999. organizovali Milorad Ulemek, Dušan Spasojević i Mile Luković, a posle ubistva premijera Đinđić 2003. pa nadalje, upravo Bojović organizovao kriminalnu grupu. Obrazlaže se: „Na taj način što je iskoristio postojeću organizaciju i preuzeo rukovođenje njenim odbeglim pripadnicima i njihovim aktivnostima...“ Kalinić je priznao ubistva i Bojovića označio kao vođu. Zločine je priznao i Mi­loš Simović, ali je tvrdio da Bojović sa tim nema veze. Za Bojovića javnost nije čula do 9. februara 2012, kada je uhapšen sa trojicom saradnika u Valensiji u Španiji. Tome je prethodila akcija iz Beograda nakon dojave i saradnje sa španskim istražiteljima krajem 2011. Bojović u Višem sudu u Madridu 22. decembra 2014. biva osuđen na tri godine zbog falsi­fikovanja dokumenata i 10 godina za nezakonito posedovanje oružja (za ­istu vrstu dela za koje je u Španiji dobio 13 godina u Beogradu je 2008. osuđen na 15 meseci zatvora), kao i na još pet godina za kriminalno udruživanje. Iz­rečena mu je ukupna kazna u Španiji od 18 godina zatvora. Vrhovni sud Španije potvrđuje tu kaznu kao i kaznu Vladimiru Milisavljeviću od 21 godine. On je osuđen, pored dela za koja je osuđen Bojović, još na tri godine zbog sklanjanja dokaza o ubistvu Milana Jurišića. Kosti Jurišića su pronađene u reci pored mosta u Madridu. To je Kalinić otkrio opisujući kako je marta 2009. ubijen Jurišić. Međutim, španski sud nije doneo presudu za ubistvo Jurišića, jer nije utvrdio ko ga je tačno ubio od osuđenih. Potvrđene su kazne Siniši Petriću od 15 godina zbog istih dela kao i Bojoviću, sem falsifikovanja dokumenata, i Vladimiru Mijanoviću od pet godina zatvora, zbog kriminalnog udruživanja. Španska policija osim oružja i lažnih dokumenata, pronalazi u stanovima optuženih i 600.000 evra, kao i pisma. U pismima se daju uputstva optuženom Milošu Simoviću i nekim svedocima na suđenju u Beogradu kako da brane Bojovića. Navodi se i da je potreban pritisak na supruge Kalinića i Simovića. Španski sud je pisma prihvatio kao jedan od dokaza za delo kriminalno udruživanje, za šta su svi dobili po pet godina. Paralelno sa španskim postupkom teklo je u Beogradu suđenje za tri ubistva iz 2004, ali sa potpuno drugačijim ishodom za Bojovića i Milisavljevića, koji su oslobođeni, nakon promene vlasti u Srbiji. Kaliniću je sud prihvatio deo iskaza gde priznaje zločine, ali ne i deo gde optužuje Bojovića kao vođu klana, pa ga je osudio na 35 godina zatvora. Simović je osuđen na 30 godina. Upravo je Simović, dok je iznosio odbranu, čitao iskucani tekst na papiru koji je bio skoro identičan sadržini pisma sa nazivom „Motiv“, koje je pronađeno u Valensiji. Pronađena pisma u Valensiji srpski sudovi su odbili uz obrazloženje da su neka od njih navodno poverljiva pre­piska između advokata i optuženih, bez analize pisma, te da bi se navodno kršila neka evropska konvencija, bez navođenja o ko­joj konvenciji je reč i njenim članovima. U Srbiji niko nije osuđen kao pripadnik organizovane kriminalne grupe, što je bila tačka optužnice, a za šta su u Španiji osuđeni svi - kriminalno udruživanje. Od decembra 2015. Bojović je bio oslobođen u Srbiji. Takvu presudu donelo je Veće Specijalnog suda - Vladimir Mesarović, sin nekadašnje predsednice Vrhovnog suda Nate Me­sarović, Snežana Jovano­vić i Dragan Milošević. Potvrdilo ju je veće Apelacionog suda - Dragoljub Đorđević, Veroljub Cvetković, Nadežda Mijato­vić, Nada Zec i Bojana Paunović. Ove sudije su donosile još neke presude u slučajevima organizovanog kriminala za koje je Vrhovni sud utvrdio da su u korist optuženih. Vrhovni sud je 2018. utvrdio da je Bojović nezakonito oslobođen 2015, jer oba veća nisu uzela u obzir neke dokaze protiv njega, ali takve odluke nemaju pravne posledice. Prema navodima iz odluke Vrhovnog suda, Specijalni sud nije na nedvosmislen način obrazložio svoje zaključke da su dokazi izričito suprotni bilo kojoj normi pravnog poretka Srbije, niti je pružena argumentacija da su dokazi suprotni međunarodnim standardima ljudskih prava u krivičnom postupku. Za presudu veća Apelacionog suda, između ostalog, Vrhovni sud navodi da nije ispitalo, niti obrazložilo kršenje zakona na koje je tužilaštvo ukazalo u žalbi. Predsednik Vučić je ranije prvo javno optuživao bliskog saradnika Bojovića - Filipa Koraća, koji je osim kao navodni vođa grupe označavan i kao saradnik škaljarskog klana koji je u ratu sa kavačkim. Za NIN od 19. maja 2022. Dragan Ilić Limar, funkcioner SNS-a u podavalskim selima na Voždovcu u Beogradu i predsednik Mesne zajednice Beli Potok, odgovarajući na naše pitanje da li je Korać pomagao SNS-u za izbore 2012, rekao:„Pomagao je dosta, koliko ja znam. I pre mene je pomagao.“ Naprednjacima nije smetao novac Koraća kao što im nije smetala ni biografija njihovog funkcionera Ilića. Naime, Iliću se sudilo u beogradskom Specijalnom sudu kao pripadniku grupe Željka Maksimovića Make zbog ubistva policijskog generala Boška Buhe 2002. Vučić je prestao da spominje Koraća i nakon hapšenja grupe Veljka Belivuka, koja je označena kao podgrupa kavačkog klana, počeo je da proziva Radoja Zvicera, koji se u Crnoj Gori tereti kao jedan od vođa kavačkog klana. Inače, kada je prozivao Koraća, hapšeni su uglavnom pripadnici škaljarskog klana. Posledice buke vlasti, suđenja u režimskim medijima i onih stvarnih jeste da se svi koji su označeni kao vođe klanova ne terete pred srpskim sudovima, iako su mnogo više vezani za Srbiju nego za toponime u Kotoru. Osim što su ljudi koji su označeni da su vođe klanova, kao Bojović, slobodni, primetno je i da nema postupaka o povezanosti sa pojedincima iz vlasti, bez kojih klanovi ne bi opstajali. Vuk Z. Cvijić