Virus pobune

U vreme dok je kovid-19 harao Evropom i Amerikom, odnoseći na desetine, potom i na stotine hiljada života, na globalnom tržištu vladala crnoberzijanska jagma za respiratorima, a proces razvijanja vakcina još bio u eksperimentalnoj fazi, u Kini - zemlji iz koje je virus krenuo da se strelovito širi svetom, da bi primenom drastičnih antipandemijskih mera, koje će vremenom postati poznate kao režim nultog kovida, ekstremno brzo i uspešno bio stavljen pod kontrolu - takav razvoj događaja uzet je kao nepobitan dokaz superiornosti kineskog jednopartijskog političkog modela nad onim zapadnih demokratija. Naspram pometnje i haosa u kome zapadnjaci nisu znali ko, šta, kad i kako treba da radi dok su ljudi umirali u tolikom broju da su i groblja brzo postala pretesna - glasio je otprilike zvanični narativ u Pekingu - Kina je, sledeći naloge mudrog rukovodstva, a nadasve premudrog predsednika Si Đinpinga, radikalnim zatvaranjem zemlje, striktnim karantinima i praćenjem kontakata inficiranih osoba u potpunosti zaustavila širenje pošasti unutar svojih granica. A za one koji pandemijsku poentu o tome čije je političko ustrojstvo efikasnije nisu razumeli iz prve, tu su bili „vučji ratnici“ u redovima kineske diplomatske službe da zemljama u kojima su službovali i njihovim nesposobnim liderima nimalo diplomatski suptilno to nabiju na nos: demokratija je trula i osuđena na propast, budućnost je kineska. Gotovo tri godine kasnije, bazični statistički podaci i dalje daju za pravo Kinezima: broj preminulih od kovida, prema zvaničnim podacima, iznosi tri na milion stanovnika, naspram oko 2.400 u Velikoj Britaniji ili preko 3.000 u Sjedinjenim Državama. Na oktobarskom kongresu Komunističke partije, na kome je Siju potvrđen i treći mandat na mestu generalnog sekretara - čime je faktički otvoren put za njegov doživotni ostanak na vlasti - politika nultog kovida, uprkos sad već opšte poznatim ogromnim problemima koje je u međuvremenu stvorila Kini, nijednom rečju nije dovedena u pitanje; naprotiv, Si je tom prilikom potvrdio da će se ona, budući da se pokazala učinkovitom, sprovoditi i nadalje. Ni mesec i po dana potom, međutim, kineske vlasti su naprečac naterane na ublažavanje te politike - popuštanje koje izvesno vodi njenom ukidanju, mada do toga sigurno neće doći još mesecima - a predsednikova fabrikovana reputacija nepogrešivog lidera mora na hitnu propagandnu sanaciju: talas protesta protiv režima nultog kovida, u nekim slučajevima i uz iznošenje političkih zahteva, preko noći je naterao vlasti da ustuknu i promene pristup. Nisu ti protesti skoro ni po čemu uporedivi s masovnim prodemokratskim gibanjima iz 1989. koja su završena masakrom na pekinškom trgu Tjenanmen - ponajmanje po brojnosti učesnika, koja se protekle dve sedmice merila tek stotinama. Ali ih je to što su održani posvuda po zemlji i što se na nekima od njih zahtevalo ne samo ukidanje mera protiv kovida, nego i poštovanje ljudskih prava, sloboda medija, pa i Sijev odlazak s vlasti, svejedno učinilo najznačajnijim protestima ove vrste u Kini od tog istorijskog događaja - a svakako od Sijevog uspona na vrh. (Jasno, ne računajući ono što se poslednjih godina zbivalo u Hongkongu, čiju autonomiju su centralne vlasti ukinule uprkos inicijalno snažnom i masivnom otporu tamošnjeg stanovništva.) Suprotno izvan Kine preovlađujućem uverenju, protesti protiv ovog ili onog u policijskoj državi u kakvu se zemlja pod Sijem pretvorila uopšte nisu retkost - trik je u tome da se na takvim okupljanjima u pitanje ne dovodi centralna vlast, ili ne daj bože predsednik; sve dok se protestuje zbog nekog konkretnog lokalnog problema i protiv lokalnih funkcionera, režim je takve izraze nezadovoljstva spreman da istrpi, barem do izvesne mere. Ali okolnosti pod kojima je do ovog talasa protesta došlo i trenutak u kome su usledili nesumnjivo predstavljaju izazov za poredak i udarac autoritetu predsednika. Nisu, dakle, poslednja zbivanja nešto što će uzdrmati temelje vlasti - daleko od toga - ali nisu baš ni beznačajna. Posebno kad se na čelu države nalazi neko ko stremi apsolutnoj kontroli nad svim što se u zemlji dešava; štaviše, neko ko je taj stepen kontrole u najvećoj meri već stekao. Sve je počelo prošlomesečnom tragedijom u gradu Urumćiju, u zlosrećnoj zapadnoj provinciji Sinđijang, u kojoj je represija nad ujgurskom manjinom još mnogo gora od one kojoj je svakodnevno izložen ostatak populacije, i gde je strogo zaključavanje na snazi još od avgusta. Tamo je u požaru u jednoj višespratnici poginulo najmanje 10 ljudi, a da vatrogasne jedinice zbog striktnih mera antipandemijskog zatvaranja, odnosno fizičkih prepreka kojima se sprovođenje mera obezbeđuje - jer „zaključavanje“ u kineskoj varijanti nije samo figurativno, već i bukvalno - nisu bile u stanju da priđu ni dovoljno blizu ni dovoljno brzo da bi intervenisale na pravi način. (Tamošnje vlasti, naravno, negiraju ovakvu verziju događaja, i za fatalne posledice besramno i bezdušno krive žrtve koje nisu dovoljno brzo pobegle od vatre.) Revolt izazvan ovom nesrećom je onda doveo do spontanih okupljanja najpre u Urumćiju i drugim gradovima u Sinđijangu, a onda i u Pekingu, Šangaju, Čengduu, Vuhanu, Hongkongu i drugde - pri čemu je posebno relevantno to što se protestovalo i u preko 50 univerzitetskih kampusa, pa i onim u sklopu najelitnijih kineskih univerziteta, čije diplome njihovim nosiocima kasnije u životu otvaraju mnoga vrata: nije mala stvar odvažiti se na javno uzvikivanje antirežimskih parola znajući da rizikujete vlastitu budućnost. U prvi mah očito zatečene, vlasti inicijalno nisu bile sigurne kako da reaguju. Bilo je slučajeva da policijske snage samo stoje sa strane i posmatraju šta se zbiva, ne pribegavajući nikakvoj sili i čekajući da se učesnici protesta sami raziđu, dok su na drugim mestima intervenisale i hapsile ih, a onima koji su im izmakli naknadno ulazile u trag služeći se u Kini široko rasprostranjenim sistemom digitalnog nadzora; ponegde je, pak, kao u Guangdžou - nekadašnjem Kantonu - bilo i direktnog sukoba demonstranata i policije. Ipak, već do druge polovine prošle sedmice protesta više nije bilo nigde - barem ne onih uličnih; uz neophodne konspirativne mere, preselili su se u digitalnu sferu, onoliko koliko je to na strogo kontrolisanom, cenzurisanom kineskom internetu uopšte moguće. Ali za razliku od izgubljene bitke za odbranu autonomije Hongkonga, završene totalnim porazom prodemokratskih snaga, ispostavilo se da je ovaj poslednji talas građanske neposlušnosti, ma koliko skromnih razmera - i zato još herojskiji - ispao delotvorniji: vlasti su se ovog puta pokazale spremnijim da saslušaju šta se uzvikuje na ulicama i naprasno objavile relaksaciju režima nultog kovida, uz prepuštanje lokalnim vlastima da to sprovedu u skladu s vlastitim procenama. Prva zvanična potvrda promena u antipandemijskom režimu - i, shodno tome, u zvaničnom narativu - stigla je od potpredsednice vlade Sun Čunlan, koja je na sastanku s članovima tamošnjeg „kriznog štaba“ obznanila da je, posle skoro trogodišnjeg perioda uspešne borbe protiv pandemije i dokazane otpornosti nacionalnog zdravstvenog sistema, nastupila „nova situacija“ koja zahteva drugačiji pristup. Praktično u isto vreme, vlasti u više gradova, uključujući i Guangdžou gde su protesti bili najžešći, počele su s ukidanjem nekih od bezbrojnih restrikcija kojima su od početka pandemije bili podvrgnuti njihovi žitelji, pa je tako, od grada do grada, ponovo postalo moguće da se - zamislite tu slobodu! - bez prethodnog obaveznog PCR testiranja uđe u javni prevoz, samouslugu ili park, ili da se period samoizolacije u blažim slučajevima infekcije odleži u vlastitom domu, umesto kao dosad obavezno u nekom od (očevici kažu: obično grozomornih) kovid centara. Svoj deo posla obavljaju i mediji, u kojima se pojavila procena stručnjaka da je 95 odsto slučajeva kovida sada asimptomatično i s blagim manifestacijama, a stepen smrtnosti izuzetno nizak, te da stoga više ne postoji potreba da se sprovode najstrože mere, tim pre što je dve doze vakcine primilo 90 odsto stanovništva. I sve tako i u tom smislu - kako bi Kinezi onima koji su ih do pre nekoliko sedmica kategorički uveravali kako nema odustajanja od režima nultog kovida sada poverovali i kada tvrde kako je došlo vreme da se taj režim fazno privede kraju. A naročito kako taj zaokret nema nikakve veze s demonstracijama. Uostalom, kakve demonstracije? Vlasti su se, kao i uvek, pobrinule da za proteste čuje što manji broj Kineza - samo što, u zemlji od 1,4 milijarde stanovnika, i kad procentualno relativno mali segment tolike populacije sazna nešto što ne bi trebalo, to i dalje podrazumeva u najmanju ruku desetine, pa i stotine miliona ljudi... Nije, ipak, to ono što će u narednim nedeljama i mesecima preokupirati vlasti. Problem je mnogo egzaktnije prirode: svi kapitalni propusti u kineskom pristupu borbi protiv kovida sada bi, s popuštanjem mera, mogli da stignu na naplatu. Za početak, neka je zaista samo 10 odsto kineskog stanovništva nevakcinisano, to je i dalje nekih 140 miliona ljudi, pri čemu je među njima najviše onih najranjivijih - najstarijih Kineza, posebno onih koji imaju više od 80 godina i koje vlasti nisu svrstale u prioritetne grupe pri vakcinaciji, a istovremeno iskazuju i najveći stepen skepticizma prema imunizaciji. Osim toga - kao što danas, mimo Kine, zna ceo svet - kineske vakcine su se pokazale inferiornim u poređenju s naprednijim zapadnim mRNA vakcinama, koje vlasti iz ideološko-propagandnih razloga ne žele da uvezu, jer bi i to moglo biti doživljeno kao priznanje neuspeha u nadmetanju sa Zapadom (mada u Pekingu jesu zainteresovani za kupovinu tehnologije koja bi im omogućila njihovu proizvodnju, budući da pokušaji da se napravi efikasna domaća mRNA vakcina zasad ne donose rezultat); a situaciju dodatno komplikuje i to što se, s obzirom na to da je Kina toliko dugo sprovodila rigorozne antipandemijske mere, virus nije prirodno proširio među populacijom i tako oslabio kao što je to slučaj u drugim delovima sveta, pa su Kinezi i s tog aspekta sada izloženi većem riziku od razbolevanja nego što bi to inače bio slučaj. Što sve u zbiru znači da bi inicijalno tako uspešna borba protiv kovida, zahvaljujući aroganciji i dogmatizmu kineskih vlastodržaca, mogla da se izvrgne u svoju suprotnost: različiti modeli britanskog Ekonomista pokazuju da bi, zavisno od toga kojoj će strategiji vlasti pribeći pri prelasku iz režima nultog kovida na neki novi, fleksibilniji, Kina u narednim mesecima mogla da se suoči s gubicima od najmanje 68.000 do, u najgoroj varijanti (kad bi sve antipandemijske mere bile odjednom ukinute), čak 680.000 preminulih. A to je - podrazumeva se - nešto što Si, sad kad je sebi osigurao mesto apsolutnog gospodara unutar kineskog univerzuma, ne sme da dopusti. I zato će, dok se u najvećem delu sveta na pandemiju gleda kao na nešto što polako odlazi u prošlost, u Kini ona još neko vreme biti nezaobilazni - i na više načina potencijalno eksplozivni - deo svakodnevice. Vladan Marjanović