Apokalipsa, konačno

Svi koji smo u Srbiji decenijama pratili stripsku scenu čudili smo se površnim, kratkim i retkim engleskim adaptacijama romana 1984. Naime, i pored nekoliko filmskih adaptacija i TV serija, do 2020. nije bilo dostojne, celovite, detaljne i obimne stripske verzije čuvenog romana DŽordža Orvela iz 1949. Nešto oko druge, pa i moguće treće filmske adaptacije se šuškalo vezano za izvesne probleme oko autorskih prava, ali detalji su bili protivrečni, u zavisnosti od izvora informacija. Negde do početka 21. veka važilo je da sada imovinska (ranije: materijalna) autorska prava preminulog stvaraoca traju 50 godina, odnosno naslednici toliko mogu njima da raspolažu posle njegove smrti. Postaju javno dobro (public domain). Stoga, samo se 2020. čekala! DŽordž Orvel (1903-1950) nije mogao ni da sanja kako će mu se u svetu „obeležiti“ i po čemu zapamtiti sedamdesetogodišnjica smrti! To što je grunulo bezbroj knjiških verzija njegovih dela, pa i najčuvenijeg romana, manje-više. Jednostavno tekstualno izdanje sada može lagano da se kompjuterski „prelomi“ i za jedan dan. No, i za osrednje stripovanje - da se sada ne opisuju faze rada – potrebni su meseci! Za ovo pred nama (izdavač Komiko, Novi Sad, 2021/2022) – odlično dizajniranu, tvrdo ukoričenu knjigu formata 255 mm sa 225 mm, koja na 236 strana ima oko 230 kolornih tabli – cenim, potrebno je najmanje godinu i po. Bez obzira na to što je očigledno reč o „brzom“ striparu Gzavijeu Kostu koji, kao očigledan grafički znalac, siguran u sebe, crteže kreira gotovo na nivou krokija, zatim ih kompjuterski skenira i „prljavo“ boji. Nikada ne s više od dve boje iz svoje palete, naravno sa njihovim nijansama: žuta+ljubičasta, prljavocrvena+siva, crvena+žuta... Ima smisla. I „prljavi“ kolor je sasvim u skladu sa turobnom atmosferom romana. Tako, grupišući ih tonskom skalom, stripar razdvaja i poglavlja jer je struktura stripa epizodična, pri čemu su neki događaji iz romana izostavljeni. Bez obzira, celina je postignuta! „Skiciranim“ crtežima se danas u Evropi, i u neopravdanim kontekstima, udovoljava zahtevima alavih producenata koji insistiraju na sve obimnijim stripskim izdanjima, pokušavajući da pariraju japanskim mangama, celovito posmatrano nedostižnog broja strana i epizoda, obima i, proporcionalno tome - grafičke „štrikerajske“ minucioznosti. Nažalost, estetski vredniji od većine mangi, evropski „krokijasti“ stripovi ipak neće imati velike tiraže. Široka publika, koja preferira Garfilda i Ripa Kirbija, glatkih linija i zatvorenih kontura, ili mnoge Bonelijeve stripove, neće se obradovati... Likovni pristup je sličan onom Žan-Marka Rošeta u drugom tomu Snowpiercer, stripa koji u obe knjige ukupno ima čak oko 460 nacrtanih stranica. Iako je i tamo reč o majstoru crteža i opravdanom splinu koji se provlači u postkataklizmičkoj priči, na poslednjim tablama je, čini se, očajnički „drljao“, samo da bi postigao zadate rokove. Vodeći princip kod savremenih franko-belgijskih i italijanskih izdavača veoma obimnih stripova je, izgleda: bolje završeno nego savršeno! Ko ne udovolji tom imperativu urednika, izvisio je za objavljivanje! Možda su Kostovi osnovni crno-beli crteži nastali i bez papira, direktno crtani na kompjuterskom „pedu“. To je današnjim likovnim kritičarima teško da odrede, kao i tehnike koje su korišćene, osim ako neposredno nisu upoznati sa procesom kreiranja. Izjavama samih umetnika nikada ne treba sasvim verovati. Sve i da nije ništa drugo u životu radio tih, recimo, godinu i po - imajući na umu da je sam sebi pisao i scenario adaptiranog romana 1984 - ne mogu da poverujem da je stizao da kreira više od jedne table dnevno. Sam Kost u kratkoj posveti kaže da ga je 1984 opsedala 15 godina! Elem, mnogi stripari i izdavači su se dugo zagrevali za startnu poziciju! Verovatno takođe planirajući stripovanje godinama unapred! Na internetu može da se kod različitih svetskih izdavača nađe 5-6 gotovo istovremeno predstavljenih friških verzija stripa 1984, pa da se uporede. Držim da je naš izdavač sasvim bio u pravu, jer je izabrao najbolju svetsku! To je jedno od nekoliko najboljih srpskih stripskih izdanja u 2022. Iako većina čitalaca zna sadržaj, samo da ga rezimiramo. Postulat je beskrajni svetski rat tri saveza, uvek dva protiv jednog: Evroazije, Istazije i Okeanije, čiji je deo i London. O. je poslednje tri godine deo večnog saveza i bratstva sa IA, a protiv EA. Tokom romana se savezi menjaju. Neprekidno je ratno stanje, traje totalno nadgledanje, od kamera po svim zgradama i ulicama do TV ekrana u stanovima, koji ne mogu da se isključe. Gleda povazdan narod ekrane - gledaju i oni publiku. Na čelu O. je Veliki Brat, koga niko nije video uživo. Kao ni arhineprijatelja mu Goldštajna čiji lik prikazuju na javnim ekranima tokom naređenih mitinga mržnje ili samo dva minuta mržnje prema njemu na radnim mestima. Sve knjige pre 1960. uništene su (Najbolje knjige su one koje nam govore o onome što već znamo), a niko nije siguran ni da li su baš u 1984. Datumi su zabranjeni. Partija želi vlast zbog same vlasti. Dobrobit stanovništva je ne interesuje, iako se dobrobit svih mora neprestano pominjati. Vinston Smit sumnja i da ima nekog rata, već misli da Vlada sama baca bombe po žiteljima, držeći ih u strahu, nesigurnosti i napetosti. Nema s kim da podeli tu i druge svoje dileme, radeći u Ministarstvu Istine, koje se bavi krivotvorenjima činjenica i istorije. Tu su još i Ministarstvo Mira, nadležno za ratovanje, Ministarstvo Obilja (jasno je za šta) i bez prozora na zgradama Ministarstvo LJubavi (nadgledanja, policija javna i tajna, analize, isleđivanja, prevaspitavanja, zatvori...). Upadljivo nema nekog Ministarstva Smrti, resora za zdravlje i vakcinisanja: BSŽ, antikovid.... Ili Ministarstva Života, za autopsije, sahrane poginulih i prirodno umrlih! Dva su narativna i motivaciona problema glavnih likova, koja su upadljiva pažljivom čitaocu stripa. U izvornom romanu Orvela je to suptilnije rešeno. Prvi je pitanje zbog čega je u gužvi od stotinak arhivista i svakojakih mlađih činovnika mlada DŽulija sa 26, članica Omladinske lige protiv seksa (inače, po postupcima i izjavama defakto nimfomanka) baš „trznula“ i „zalepila“ se za 39-godišnjeg Vinstona Smita, koji je nedeljama samo baš o njoj razmišljao, pri čemu su oboje odlično prikriveni i samozatajni buntovni izuzeci u toj sivoj birokratskoj masi, retki intimni disidenti protiv Velikog Brata i ustrojstva bolesnog društva. DŽulija, smeštena u Dom za žene, godinu je dana delala u porno-sekciji odeljenja proze, u kojoj rade samo neudate žene! Ta stalno zaposlena „prozaistkinja“ je neudata, ali napaljeni Vinston ne može da se razvede od svoje glupe i tupe supruge jer je to zakonom zabranjeno, a ona je još i, prema „novogovoru“ i tim navedenim osobinama, idealni građanin. Prirodno je ispravna, tj. „dobromislena“. Drugi problem je nelogičnost što su, krajnje konspirativno se mesecima nalazeći na različitim mestima (radioaktivna srušena crkva, udaljena šuma... sve dok se ljubavnici nisu neko vreme skrasili u potkrovlju jednog periferijskog antikvara), u društvu u kojem se pazi na svaki mig i reč, namah otišli, prijavili se O’Brajenu i ispovedili mu se, iako je on visokopozicionirani član vladajuće partije koji živi u elitnom kraju i ima nezamislive privilegije. Pre toga, u istom prizoru razmišlja tobož naivni Vinston: Zauzimao je položaj koji je bio tako visok, toliko važan, da nisam imao predstavu o tome šta bi to moglo biti, da bi u „balonu“ ispod zaključio: Delovao mi je kao neko kome bih mogao da se obratim. ’Ajde! Par je zbog nečega dokonao da je O’Brajen u Pokretu Otpora i - otišao „mečki na rupu“! Navodno, O’Brajen je značajno više puta gledao u Vinstona, a ovaj u tom ekstremno totalitarnom svetu ni za tren nije posumnjao da je možda reč o provokatoru, agentu ili čelniku iz najužeg vrha vlasti, kome ni na pamet ne pada da nešto menja. Stripovanje književnosti je zavodljivo, ali i varljivo. I najveći umetnici ponekad, pojednostavljujući literarni predložak u kojem je pisac suptilno nijansirao razloge za postupke aktera, simplifikuju i otkrivaju neke, kod književnika tekstom bolje prikrivene slabosti karakterizacije i motivisanosti. Slobodan Ivkov