(Ne)ukroćena goropad

Nešto se čudno ovde desilo - navikli smo, naime, da nam predsednik Aleksandar Vučić pripoveda o svojoj hrabroj borbi protiv stranih zvaničnika, bez ikakve reakcije „druge strane“ na opise kojim ih ponižava. Imali smo i tumačenje tog fenomena, prema kome je reč o predstavi za domaću publiku, koja je za strane predstavnike potpuno nebitna, sve dok je Vučić pred njima „manji od makova zrna“. Tačnije, dok je spreman na ustupke koji i dalje daju razloga za očekivanje onog glavnog, velikog, vezanog za dogovor o Kosovu. Verziju o neustrašivoj borbi pravednika protiv zle i nesagledivo velike sile, u kojoj ova druga redovno ostaje nema pred hrabrošću našeg div-junaka, međutim, iznenada je ugrozio tvit američkog Stejt departmenta, odnosno njegovog Odeljenja za Evropu i Aziju, objavljen 9. januara. „U demokratskim društvima nema mesta prljavim metodama protiv građana, poput onih upotrebljenih protiv Edvarda DŽozefa“, pisalo je u tvitu „ojačanom“ fotografijom pomenutog DŽozefa u društvu sa Gabrijelom Eskobarom, specijalnim izaslanikom SAD za Zapadni Balkan. „Nezavisni glasovi i organizacije civilnog društva promovišu odgovornost i transparentnost. Cenimo one koji grade mirno društvo na Zapadnom Balkanu“, pisalo je još u tvitu, koji je, uprkos mirnom i civilizovanom tonu, glasno odjeknuo čak i u Srbiji, naviknutoj na halabuku i prostakluk. Ništa nam, naravno, ne bi bilo jasno da Stejt department nije preneo i tvit samog DŽozefa, u kome se taj predavač na Univerzitetu „DŽon Hopkins“ i bivši diplomata, požalio da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić izneo teške neutemeljene optužbe na njegov račun, gostujući na TV Prva 30. decembra. Za bolje razumevanje cele drame potreban je još jedan korak unazad: Vučić je, naime, u jednom od svojih TV nastupa, nazvao DŽozefa, inače nekadašnjeg zamenika šefa Misije OEBS na Kosovu, „albanskim botom“, zbog onog što je ranije tog dana rekao u intervjuu za Radio Slobodna Evropa. Nazivajući ga još i „barabom“, optužio je DŽozefa da dobija „mnogo para od albanskog lobija“, mada nije mahao papirima sa navodnim dokazima za izrečenu optužbu, što inače spada u njegov standardni repertoar. Povod za uvredljive predsednikove reči očigledno je bila ocena prozvanog, data povodom srpskih barikada na severu Kosova, da „Vučić manipuliše sa SAD i EU“. U intervjuu koji je iznervirao srpskog lidera, DŽozef je rekao i da će zatišje na Kosovu, nakon odustajanja od barikada, potrajati „sve dok Aleksandar Vučić ne zaključi da mu je opet potrebna kriza na Kosovu“. Nakon optužbi predsednika Srbije, DŽozef je odgovorio da je reč o „potpuno lažnim“ tvrdnjama, te da su njegovi stavovi proizvod desetak godina rada na terenu, u svim sukobima na Balkanu, uključujući i ratne godine. Dodao je i da je uvredama i ličnim napadom na njega, Vučić još jednom pokazao svoj karakter. „Nepristojan je učtiva srpska reč za Vučićevo zlovoljno ponašanje. Diplomate treba da poštuju funkciju predsednika Srbije. NJenog nosioca? Ne toliko“, ocenio je DŽozef u tvitu koji je preneo (podržao) Stejt department. I eto zanimljivog paradoksa: moćni Stejt department je, zahvaljujući DŽozefovoj uvređenosti, „otkrio toplu vodu“ koja poodavno toliko kulja da je nemoguće boraviti u Srbiji i ostati neokvašen. Jer, gotovo da nema Vučićevog nastupa bez prave male predstave u kojoj predsednik istovremeno glumi hrabrog sebe (prepoznatljivog po razgoropađenom glasu), ali i stranog moćnika (utanjeni glas) u različitim epizodama neravnopravne, ali ljute borbe za budućnost Srbije i njenih granica. I nije, pritom, predsednik baš toliko sam koliko bi se moglo zaključiti iz tih dramoleta – gotovo redovno, tu je i medijska prethodnica za podizanje temperature, koja izbacuje vrišteće naslove. Vučić ljut zbog skandalozne izjave portparola EU: Predsednik Srbije sprema žestok odgovor briselskoj administraciji! Očekuje se žestok odgovor predsednika: Vučić besan zbog odluke EU o nafti!... Postoji, doduše, jedna razlika između njegovog uobičajenog bljuvanja vatre po stranim silama i situacije zbog koje je reagovao Stejt department: vrlo su retke prilike u kojima pominje ime izazivača svog pravedničkog besa. Predsednik se obično obrušava na neidentifikovano neprisutno lice, praveći neku od varijacija na ovakav obrazac: „Hoćeš li ti da mi odlučuješ gde će da se kreću na teritoriji centralne Srbije naše jedinice, jesi li ti normalan, bre, čoveče?! Jesi li ti normalan, bre, da li si normalan?! Možete da zamislite u kakvom sam emocionalnom stanju bio kad sam to govorio ambasadoru jedne od najmoćnijih zemalja sveta.“ Jedna od retkih drugačijih situacija bila je ona iz novembra 2019, kada je tvrdio da se suprotstavio nemačkom ministru zdravlja zbog navodne namere da nam „pokupi medicinske sestre“, što su demantovali i prozvani ministar i ministarstvo koje je vodio. Činilo se, do „slučaja DŽozef“, da je to bio nauk posle koga se takav blam neće ponoviti. A videlo se i da predsednik sve češće i sve radije koristi govor kojim ispoljava agresiju prema nedefinisanom stranom predstavniku - napokon dokazujući da je u nečem prvi u istoriji. Prema rečima Branke Latinović, ambasadorke u penziji i članice Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta, naime, takve retorike nema nigde u zemljama u kojima je službovala i boravila po raznim osnovama. „Nikad nisam bila u prilici da čujem rečnik koji nije dostojan institucije koja se predstavlja. I drugi su imali razloge za ljutnju ili da se osećaju povređeni, ali nikad nisam bila u prilici da čujem takve uvredljive reči, koje nisu dostojne čoveka. Uostalom, pravo na dostojanstvo je sastavni deo ljudskih prava i u brojnim međunarodnim dokumentima se ističe da niko nema pravo da ugrožava i nipodaštava ličnost iz bilo kog razloga“, kaže ova iskusna diplomatkinja. Ona podseća da je tokom poslednje decenije u komunikaciji na globalnom nivou došlo do pojave onog što se naziva „zapaljiv govor“ – ali ne na način kakvom ovde svedočimo. Izgleda, ipak, da nije reč o nekontrolisanim napadima besa – s obzirom na to da „oni“ kojima se predsednik obraća imaju određeno geografsko poreklo. „Kritička linija isključivo je upućena prema većem broju suseda, EU i SAD. Nisam primetila nijednu oštriju notu prema Rusiji i Kini, čak ni kad je bilo povoda, kao što je, recimo, bio snimak aktivnosti ruskih obaveštajnih službi na tlu Srbije“, kaže sagovornica NIN-a. „Da postoji jaka uzdržanost vidi se i u odnosu prema Ukrajini. Pridružili smo se većem broju rezolucija kojima se osuđuje agresija, ali u unutrašnjopolitičkom životu se ne daju izjave koje bi bile na liniji dokumenata za koje smo glasali. Trebalo bi da dobijemo objašnjenje da li je to samo zbog Kosova ili postoji drugi povod“, ističe Branka Latinović. Ona ocenjuje da je Vučićev rečnik u poslednjih par meseci dodatno zaoštren i neprijatan. Uzrok za to vidi u spoljnopolitičkoj situaciji vezanoj za Kosovo i papirima koji se pominju: „Svoje nezadovoljstvo situacijom prenosi rečnikom koji stvara odijum prema spolja. To mu pomaže na unutrašnjem planu, ali mu na međunarodnom planu neće pomoći.“ Vladimir Milutinović, autor knjige Sipanje istine, o tehnikama Vučićeve propagande, kaže da je zaoštravanje retorike posebno uočljivo nakon 2. decembra i telefonskog javljanja u Dnevnik, kada je Vučić govorio o „baljezganju“ koje očekuje na Samitu EU i Zapadnog Balkana. I veruje da je to posledica lošeg tretmana koji je počeo da dobija od zapadnih zvaničnika. „Slično kao u domaćoj javnosti, Vučić uzvraća jakim diskvalifikacijama i satanizacijom ako je suočen sa negativnim tretmanom. To pojačavanje negativne propagande trebalo bi da je znak loših odnosa. S tim u vezi, ne znam na čemu se zasniva optimizam u pogledu pregovora sa Kosovom“, kaže Milutinović. Da li to znači da više ne važi teza da Vučić ima neku vrstu dozvole za „nestašluke“ na domaćem terenu, dobijenu na osnovu očekivanja da će povući željene poteze u odnosu na Kosovo, pre svega? Milutinović kaže da je sigurno da je, u očima Zapada, Vučić još u poziciji između pomenutog „nestašluka“ i željenih poteza. „Međutim, sudeći po svemu što se događa u Srbiji, takvi potezi bi bili u oštroj suprotnosti sa politikom koja se sada vodi. Mislim da se verovatnoća da će se Vučić ’okrenuti Zapadu’ protokom vremena smanjuje i da je trenutno mala, ali se to, naravno, ne može znati. Tim pre što se ova vlast već više od 10 godina aktivno trudi da se pravac u kom se kreće ne može jasno utvrditi.“ Primer uključenja u Dnevnik, koji je pomenuo sagovornik NIN-a („nikog neće biti iz Srbije 6. decembra u Tirani, a vi dođite lepo, uzmite dnevnice, naputujte se avionima, pričajte gluposti, lupetajte šta god hoćete...“) ide u prilog tezi o retorici za unutrašnju upotrebu – s obzirom na činjenicu da se predsednik uredno nacrtao na skupu o kome je tako uvredljivo govorio. Što bi, dalje, moglo da vodi ka poznatom zaključku o kooperativnosti prema Zapadu skrivenoj iza gromoglasne antizapadne retorike. Ipak, Branka Latinović upozorava da strani predstavnici koji to slušaju ne prave razliku da li je to retorika za domaću upotrebu ili je okrenuta ka međunarodnom faktoru - za njih je svaki takav govor neprihvatljiv. „Dugo nismo imali situaciju da neko reaguje direktno, kao što je bila izjava Stejt departmenta. To je bila najdirektnija poruka, sveobuhvatna. Trebalo bi je pažljivo proučiti. Došlo je do razumevanja da se preteralo sa rečnikom. To je neka vrsta javne opomene“, uverena je naša sagovornica. Zbunjujuće je, međutim, da ta poruka stiže iz SAD, uprkos signalima o značajnom otopljavanju odnosa sa tom zemljom, nakon što je nestala lična podrška Angele Merkel Vučiću, a izjave ljubavi prema Nemačkoj zamenjene onim ljutitim. „SAD se favorizuju i nalaze se povodi da se predstave kao glavna zemlja podrške na Zapadu, iako postoje oblasti nerazumevanja, ali se ne ističu u prvi plan“, kaže ambasadorka Latinović. Istovremeno, ona primećuje da se vodi računa da ne dođe do preteranog zaoštravanja sa Nemačkom („Vučić kaže nešto negativno, pa to onda neutrališe podsećanjem na ekonomsko partnerstvo“). Podseća, takođe, i da je u prošlosti rečnik korišćen u odnosu na SAD bio oštriji nego danas o Nemačkoj. Američka strana, kaže, nalazi balans – tu je izjava Stejt departmenta, ali i vest o zamrzavanju odnosa sa BIA zbog postavljanja Aleksandra Vulina na rukovodeće mesto, koja nije potvrđena, ali ni demantovana, pa se prećutno prihvata, baš kao što je prihvaćena i vest da je ruski ambasador tražio da Srbija ne učestvuje na međunarodnim skupovima na kojima Moskva nije prisutna. „SAD nisu zadovoljne aktivnostima Srbije na spoljnopolitičkom planu, kao što je neuvođenje sankcija Rusiji, ili navodne aktivnosti Vagnera. Nalaze se kanali da se te poruke i izrazi nezadovoljstva saopšte na način koji nije toliko javni“, kaže Branka Latinović. Nije, međutim, javan ni odgovor na te poruke, a nagoveštaji koji postoje više govore o nespremnosti da se učini pomak od koristi za Srbiju, nego o „odupiranju pritiscima“. Jer, ako se saopštenje SAD čita onako kako piše – kao opomena da se nepristojan rečnik ne koristi u komunikaciji ka spolja, ali i da se promeni odnos prema domaćoj javnosti – spremnost za promene se ne vidi. Naprotiv. Vera Didanović