Kroz iglene uši

Koliko „snažno“ Evropska komisija podržava takozvani francusko-nemački plan najbolje se vidi iz toga što su i predsednica tog tela i komesar za spoljnu politiku i bezbednost Đozep Borelji i fasilitator Miroslav Lajčak, uveliko već počeli da ga zovu evropskim, a u rečnik evropskih birokrata on ulazi kao „Predlog EU podržan od strane Francuske, Nemačke i SAD“. Ursula fon der Lajen proglasila ga je dokumentom koji postaje delom procesa, a iza tih reči, u Srbiji ostaju nepoznanice u vezi sa ovim tajnim papirom - da li on postaje delom procesa dijaloga Beograda i Prištine ili pridruživanja Srbije Evropskoj uniji? Odnosno, da li plan koji domaći zvaničnici ocenjuju kao izuzetno nepovoljan po Srbiju, tako postaje novi uslov, kriterijum ili predmet procene evropskih struktura o takozvanoj usklađenosti Srbije, novi štap u pridruživanju? Portparol EK, Peter Stano, koji je ranije demantovao glasinu da je EU odustala od tog predloga rečima da „EU nastavlja da u potpunosti stoji iza ovog predloga i ohrabruje dve strane da se slože sa tekstom čim budu spremne da dokažu međunarodnoj zajednici da su sposobne da prihvate evropska rešenja“, nije odgovorio na nekoliko pitanja NIN-a o tome kada se unutar EK razgovaralo, odlučivalo ili u bilo kojoj drugoj vrsti procedure došlo do zajedničkog stanovišta da EK podržava ovaj plan dve nacionale vlade, odnosno francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačkog kancelara Olafa Šolca. Novoimenovani izaslanici ove dvojice neformalno već ulaze u Lajčakov tim, obilazeći „žarište“ s njim, iako ih zvanično na tu funkciju Borelj nije imenovao. U tekstu koji su mediji objavili, a niko još nije demantovao predlaže se, podsećamo, poštovanje teritorijalnog integriteta i nepovredivost granica, priznavanje državnih simbola, ravnopravnost u međusobnim odnosima, nesmetano članstvo u svim međunarodnim organizacijama. Prištinski zvaničnici su ga, takođe, ocenili pukim udovoljavanjem Srbiji, jer u njemu nema zahteva o „međusobnom priznavanju“ što je obećani politički cilj vladajućeg Samoopredeljenja. Predlog koji Stano već naziva „evropskim rešenjem“ kome Beograd (i Priština) sad treba da dokaže novu „posvećenost“, kao takav nije mogao postati delom Pregovaračkog okvira ili Poglavlja 35, jer je neprihvatljiv za pet članica EU koje nisu priznale nezavisnost Kosova. Pregovarački okvir je, podsećamo, dokument Evropskog saveta, koji sadrži detalje o vođenju pristupnih pregovora sa Srbijom, a pregovaračkim poglavljem 35. Ostalo, koji iz njega proizlazi, definisano je da EU ne prejudicira status već samo ocenjuje primenu dogovorenog između Beograda i Prištine, kao i stepen posvećenosti Beograda da se do dogovora dođe. Francusko-nemački plan bi tako odozdo trebalo da postane i obaveza za Srbiju, ali pre svega način za pet članica EU - Španiju, Grčku, Kipar, Rumuniju i Slovačku da prihvate dalje integracije Kosova. To je ujedno i njegova suština o kojoj se malo govori, kaže Dragiša Mijačić, koordinator Radne grupe nacionalnog konventa o EU za poglavlje 35. „Trebalo bi da omogući Kosovu priznavanje pre svega od Slovačke, Rumunije i Grčke, verovatno i Španije. Ukoliko ne dođe do formalnog priznavanja, ove zemlje ne bi sprečavale Kosovo da započne proces pregovora o članstvu. Ali bi takođe trebalo da stvori mehanizme za obezbeđivanje mira, najmanje za narednih desetak godina.“ Profesor na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe u Novom Sadu i autor knjige Međunarodni sporazumi u pravu EU Vladimir Medović kaže i da je pregovaračkim okvirom predviđeno da će Srbija ulagati kontinuirani trud u pronalaženju rešenja i da će pre ulaska u EU potpisati sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa, te da će na osnovu kriterijuma koje je u tom procesu utvrdila, EU ceniti da li se Srbija u dobroj veri dovoljno angažovala. „Ako bi Srbija odbila da pregovara o ovom predlogu EK bi mogla da zaključi da se Srbija nije dovoljno angažovala, a ukoliko potpiše novi sporazum koji proizlazi iz ovog predloga, on postaje delom pregovaračkog poglavlja 35.“ Zajednička platforma EU usvojena (dakle od svih članica) novembra 2015. predviđa, na primer, da Komisija može da proceni da napredak u normalizaciji zaostaje zbog manjka „dobre volje“ Srbije, te da na sopstvenu inicijativu ili zahtev jedne trećine članica, predloži stopiranje drugih poglavlja. „Postojeće poglavlje 35 je još uvek aktuelno ali sa potpisivanjem novog sporazuma sa Prištinom ono će biti promenjeno u skladu sa novim načelima o normalizaciji“, objašnjava Mijačić. „S druge strane, postoje indicije da su se zemlje članice EU načelno dogovorile da podrže postojeći predlog kao osnovu za normalizaciju odnosa između Beograda i Prištine.” Profesor Medović smatra da su imenovanje novih izaslanika i inicijativa samo dve vlade, posledica neusaglašenih odnosa unutar EU, koji su se povremeno videli i ranije. „Među onim zemljama koje ne priznaju nezavisnost imate grupu koja se drži stava da je to suprotno međunarodnom pravu i onu koja ne želi da prejudicira. Čvrste u stavu, ušančene unutar EU su Kipar i Španija, a Španija je zapravo jedina dovoljno snažna i velika da bi njen stav bio zanemaren. Od španskog političkog uticaja, na primer, zavisi da li će Kosovo biti primljeno u Savet Evrope, gde ima većinu, ali kod prethodnog usaglašavanja u ministarskim telima, Španija svojim uticajem može da odredi drugačiji tok. Iz dosadašnjeg ćutanja Madrida zaključujem da je saglasan sa ovim predlogom.“ No, problem za planove Prištine o članstvu u SE je sada veći zbog toga što su dve, za nju u svakom kontekstu ključne ambasade - nemačka i američka - ove nedelje saopštile da prijema u to telo nema pre formiranja Zajednice srpskih opština. Između ostalog, Medović navodi razloge zbog kojih bi francusko-nemačka ponuda mogla da bude prihvatljiva i petorci - teritorijalni integritet nije element državnosti bez ostalih, i ne znači suverenitet, jer ga i republike imaju unutar federacija, kao i EU iako nije država. Pored toga, daje primer Ukrajine i Belorusije kojima je SSSR dozvolio članstvo u UN iako nisu bile države. Drugi izvori tvrde da se, uprkos tišini, Španija protivi ovom predlogu i radi na zaustavljanju njegove primene. Za dosadašnje samite EU sa Zapadnim Balkanom španski premijeri imali su posebne uslove i striktnije od onih koje je Srbija prihvatala da bi na njima učestvovala sa Kosovom. Tako je 2020. održan bez predstavljanja, a 2018. u Sofiji održan je bez učešća tadašnjeg španskog premijera. Ranije te godine Madrid je zaustavio usvajanje strategije za „balkansku šestorku“, a avgusta 2019. španski šef diplomatije Borelj napustio je prostoriju u kojoj se održavao neformalni sastanak ministara spoljnih poslova zbog prisustva kosovskog. Iako je španski premijer Pedro Sančes u nedavnoj poseti Beogradu potvrdio dosadašnji stav, Aljbin Kurti je potom izjavio da je uveren da će Španija promeniti mišljenje. U svakom slučaju su, po Mijačiću, neophodni mehanizmi za praćenje realizacije ovog predloga, ako do saglasnosti dođe, da bi se izbegla arbitrarna primena, kao u slučaju sa postojećim sporazumima. „Kosovska strana posmatra ispunjavanje odredaba sporazuma kao tačku u vremenu, a ne kao trajnu obavezu. Najbolji primer je Sporazum u pravosuđu gde nove zakonske i podzakonske odredbe ne prihvataju postignute odredbe. Slično je i sa drugim sporazumima, specijalne snage Kosova se raspoređuju na severu bez saglasnosti gradonačelnika četiri srpske opštine. Vlada Kosova je takođe sklona kršenju Ustava kada su u pitanju prava Srba, što se najbolje može videti iz protivustavnog imenovanja Nenada Rašića za ministra. Kurti je imao nameru da imenuje Rašića za ministra prilikom formiranja vlade, ali je taj potez osujećen delovanjem međunarodnih aktera na Kosovu. Indikativna je njihova ćutnja nakon formalnog postavljenja Rašića, što se može objasniti političkim pragmatizmom gde su promenjene okolnosti važnije od poštovanja Ustava.“ Iz pragmatičnog ugla, pred Beogradom bi trebalo da je preispitivanje o tome koje su ga „okolnosti“ dovele u poziciju da mu se već dogovoren poseban status za srpsku zajednicu nameće novim planom i da mu se ZSO dva puta tako skupo prodaje. Dragana Pejović