Mi odavno živimo u laži

Kod katolika je običaj da se detetu prilikom krštenja u crkvi daju tri imena. Prvo se koristi u dokumentima, druga dva su po pravilu vezana za sveca ili nekog od predaka. Ante Pavić je u crkvi u Sinju te 1933. godine, nakon što je 22. januara dobio drugog sina, rekao da će se on zvati Siniša Nikola Momčilo. Pop je rekao da ne može Siniša i Momčilo jer nisu „naša imena“. Ante Pavić, Hrvat po rođenju i Jugoslaven po ubeđenju, odbrusio je popu i mlađi sin je upisan tačno onako kako je on hteo – Siniša Nikola Momčilo Pavić. Ovog 22. januara, Siniša Pavić puni 90 godina. U istoriji jugoslovenske, odnosno srpske televizije dugoj 65 godina, gotovo pola veka pripada ovom autoru nekih od najgledanijih, najpopularnijih, najomiljenijih i najviše repriziranih televizijskih serija: Pozorište u kući, Diplomci, Vruć vetar, Bolji život, Srećni ljudi, Porodično blago, Stižu dolari, Bela lađa, Junaci našeg doba… Siniša Pavić je autor knjige Višnja na Tašmajdanu po kojoj je snimljen igrani film, scenarista je nekoliko igranih filmova i dokumentarnih drama. Odavno je ovaj sagovornik NIN-a sudija u penziji, a njegova poslednja TV serija je emitovana 2022. Mnoga su mu priznanja i nagrade izmicali, jer su ga pisci doživljavali kao sudiju, sudije kao pisca, a on nije hteo da se odrekne nijednog u korist onog drugog. Rođeni ste u godini i mesecu kada je Hitler u Nemačkoj došao na vlast. Šta je obeležilo vaše detinjstvo? Tog januara te 1933. svet je ubrzano krenuo ka najvećoj katastrofi u svojoj istoriji. Kad sam ja počeo da zapažam taj svet na koji sam došao, sve je izgledalo lepo: toplo dalmatinsko nebo, kraguji oko Crkve Gospe Sinjske, miriše trava u Sinjskom polju gde su nas vozili fijakerom, gde sam se valjao po cveću... Ono što sam u tim danima video, moglo bi stati u onu pesmu „Ala je lep ovaj svet“. Međutim, već u petoj godini pokušali su da me vrbuju. Ko vas je vrbovao? Vice Buljan, buduća partizanska legenda Dalmatinske zagore i organizator ustanka u Dalmaciji, koji je tada vodio porodičnu radnju u Sinju. Video me je jednog dana kako buljim u izlog, u šareni globus u kojem je, pričalo se, bilo šarenih bombona. Pozvao me u radnju, skinuo mi sa rafa jedan globus, pokazao mi i rekao: „Ovde su na njemu sve države ovog svita. A ova najveća, vidiš kolika je, jeste Rusija.“ Mene je, međutim, samo zanimalo ima li unutra bombona. A Vice je odgovorio: „Kad Rusi dođu, biće bombona koliko hoćeš. NJihove bombone velike su ko šaka. Sve je kod njih veliko. Šine za feratu (to je voz) dvaput su šire. Kad oni dođu, dica će pit mliko od ptice.“ Ja sam i dalje insistirao na bombonama, a Vice mi je dao globus uz uslov da viknem: „Živio Staljin!“ I tako ste se vi prodali Staljinu za bombone? Viknem ja „Živio Staljin“, Vice mi da globus i ja izađem. Odmah na ulici sretnem Marka, Vicinog starijeg brata koji je bio poslanik u skupštini. Pita me odakle mi globus, ja mu kažem. Natera me da mu ispričam kako sam ga „zaslužio“, pa me vrati sa ulice u radnju kod brata. S vrata vikne na njega: „Zašto truješ dicu? Ti si ovdje da prodaješ robu, a ne da vrbuješ malu dicu koja još ništa ne znaju. Znaš li ti, mali, ko je Staljin? Nema kod njega bombona. Nemaju kruva, jedu s kazana. Treba da vikneš ’Živio Maček’ (hrvatski političar prve polovine 20. veka koji je nakon smrti Stjepana Radića predvodio Hrvatsku seljačku stranku, prim. R. S.), pa ćeš dobiti ovu čokoladu, vidi kolika je.“ I uzme čokoladu sa rafa, pa nastavi: „Maček je naš čovik, fini gospodin i ima da vičeš njega.“ Viknem ja i Mačeka, ostavim braću da se svađaju i izađem zadovoljan. Buljani su bili fini ljudi. Bilo ih je desetoro dece. Mi smo bili srećna porodica. Ali ja nisam znao da moj otac, kada ide u šetnju sa nama, u džepu nosi pištolj. Jednom su, prilikom održavanja Sinjske alke, pokušali da ga ubiju. A onda, jedne noći, neki pijani seljaci su porazbijali kamenicama stakla na prozorima, jer je bio kraljev rođendan pa je otac na kući u Sinju istakao jugoslovensku zastavu. Posle toga, preselili smo se u Beograd. Kako ste se snašli u Beogradu? Ocu je trebalo pet meseci dok nije dobio obećani posao. Stanovali smo u suterenu kod dve mamine sestre. NJih smo izgurali u jednu sobu, a nas četvoro smo živeli u drugoj. Stanovali smo u Cvijićevoj ulici, koja je bila široka, imala četiri drvoreda, gde smo mi deca bili stalno na ulici, trčali za loptom. Bio je to grad u kome se, gledajući iz sadašnje perspektive, mešala opuštenost palanke i monumentalnost budućeg velegrada. Najlepša zgrada tog doba, Hipotekarna banka gde je moj otac dobio posao u restoranu, meni je izgledala kao pravi dvorac. Moj otac je imao zlatne ruke i u restoranu je bilo svega: od milihbrota i bele kafe, do konjaka i guščije džigerice, krofni i najfinijih kolača. Imao sam utisak da su stigli oni Vicini Rusi. Sa ove daljine, te tri godine u Beogradu do početka rata, bile su najlepši deo mog života. Ne samo zbog divnih svežih zima kakvih nije bilo u Dalmaciji, zbog sankanja i igre, već i zbog toga što sam otkrio Politikin zabavnik, đevrek koji sam prvi put video... Tu sam pošao u školu, dok nam jednog dana nisu kazali da idemo kući jer škola neće raditi. Bilo je to 27. marta 1941. godine. Da li ste se plašili rata? Šta zna dete šta je rat. Bojao sam se da ne izgubim roditelje. Posle nekog filma koji se zvao Na majčinom grobu sit sam se isplakao, došao kući i rekao: „Molim te, mama, nemoj nikada da umreš!“ Obećala mi je da ćemo dugo, dugo biti zajedno. Da li ste za vreme rata imali u Beogradu problema kao Hrvati? Za četiri godine rata, niko nije napravio ni aluziju na to što smo mi došli iz Hrvatske, da smo Hrvati. Moj otac je uživao toliko poštovanje kod komšija, da su mu davali na veresiju sve što nam je trebalo, dok ne stigne novac iz Sinja. Odluka mog oca da se preselimo u Beograd bila je sudbonosna i spasonosna, jer bismo u Hrvatskoj sigurno stradali prvog dana. A u Beogradu nas nikada niko nije dirnuo ni povredio. Iako se vrlo dobro znalo za pokolje Srba u Hrvatskoj. Međutim, ratne godine bile su neprekidni, gotovo hronični stres za moje roditelje. Zima 1941. bila je najstrašnija zima koju pamtim. U stanu, zaledile su se sve vodovodne cevi. Na zidovima stana naša para od disanja pretvarala se u led koji se nije otopio do marta meseca. Otac je otpušten s posla kao nepodoban. Majka je u ruksaku na Dunav stanici skupljala i nosila kući otpatke uglja koji su sa vagona padali na kolosek. Mene su poslali sa devet godina kod tetke u Kruševac da se prehranim. Putovao sam sam, dobio od mame petnaestak saveta, ali je zaboravila da mi da voznu kartu. Kad je došao kondukter ja sam se rasplakao, a kartu je platio jedan čovek koji je putovao sa mnom i u Stalaću mi pokazao lokalni voz za Kruševac. Otac je preko pisama najpre prodao radnju u Sinju, a kasnije i kuću. U Velikom Mokrom Lugu, gde smo se sklonili od američkog bombardovanja, mama je kuvala u dvorištu, pod kišobranom, ili na suncu, na šporetu koji je, rastavljen, sa ocem prenela na leđima u selo. Sve to bilo je prejako za njen organizam. Dve godine po završetku rata razbolela se, a pre toga spasla mene sedeći na stolici pored mog kreveta i menjajući mi obloge na dva sata. Bio sam u bunilu sa temperaturom 40. Umrla je 29. avgusta 1950. u 43. godini, ja sam imao 17. Studirali ste prava? Dok smo studirali brat i ja, otac je radio razne poslove, čak i fizičke u građevinskom preduzeću Put. U 62. godini je proglašen za udarnika. A kad smo završili studije i obećali mu prve plate, on je samo rekao: sa prvom i drugom platom vratićete dugove. Pustio sam vas da na miru studirate, a ja sam se zadužio kod ovoga ovoliko, a kod onoga onoliko, pa najpre to da se vrati. I vratili smo. Kako se vaš roman Višnja na Tašmajdanu našao u rukama Vaska Pope, koji je tada već bio veliko ime? Kad sam počeo da pišem ovaj roman, već sam radio u sudu. A kad me je pozvao Vasko Popa, bio sam sudija. Tada su Miloš Stambolić i on bili urednici u Nolitu, pročitali su moj roman, pozvali me i Vasko mi je rekao: „Slušajte mladiću, nas dvojica smo vašu knjigu pročitali za jedno veče i uživali smo. Napisali ste roman bez ijedne početničke greške i mane. I nemojte nikada izneveriti ovaj svoj rukopis. To nije nikakav izam, ni modernizam ni postmodernizam, to je jednostavno vaše. To je specifičan i prepoznatljiv stil i jedva sam dočekao da pročitam ovakvu knjigu, jer sada se knjige tako ne pišu. Svi nešto imitiraju.“ Ta Višnja je meni promenila život. Prodata je u šest izdanja, u luksuznom povezu, sa visokom cenom, prevedena je na pet jezika, a kritika je gotovo jednoglasno ocenila kao „književni događaj“. Dve godine posle njenog objavljivanja, imao sam susret u avionu sa Arsenom Dedićem koji mi je nakon upoznavanja rekao da moju knjigu ima na noćnom stočiću i da namerava po njoj da napiše mjuzikl. Nije to uradio, ali je napisao sjajnu pesmu Odabrat ćeš gore, i pevao je u filmu Višnja na Tašmajdanu. U tim stihovima je sažeo esenciju moje knjige, jer sam ja stalno govorio da je to zapravo priča o usamljenosti čoveka koji je ostao bez majke i nema kome da prenese silne emocije koje ima u sebi. Moj otac je bio živ kada sam doživljavao uspeh sa tom knjigom, bio je ponosan, ali mi je govorio: „Nemoj sa drugom knjigom da pokvariš ovaj dobar utisak.“ I ja sam postao veoma oprezan. Inače, ova knjiga me je spojila sa LJiljanom koja će postati moja žena. Pročitala je roman, dopao joj se i poželela je da upozna pisca. Kada me je ugledala, kasnije mi je kazala, „imala sam utisak da te odavno poznajem“. O vašoj seriji Bolji život pisali su Bogdan Tirnanić i Igor Mandić, a hrvatski pisac Boris Postnikov (1979) je napisao esej pod naslovom „Ima li Boljeg života nakon smrti Jugoslavije“, u kome zaključuje: „Ako je doista bio kvalitetniji od vremena u kome je nastao, onda je neusporedivo bolji i od vremena u kojem ga danas gledamo…“ On je to napisao 30 godina posle premijere Boljeg života. To je nešto što se gleda, i novim generacijama treba reprizirati tu seriju. Međutim, oni to danas puštaju na nekim kanalima za koje mnogi i ne znaju da postoje, kako bi im povećali gledanost. A ja nisam za to pisao svoje serije. I mislim da nikad više takva serija neće biti snimljena. Iz mnogo razloga. Sve se u njoj dobro složilo, od teksta do glumaca. Koliko je Lane Gutović igrao vašeg, napisanog Šojića, a koliko ga je uzeo pod svoje, kao što je to uradio Zoran Radmilović sa Radovanom III? Lane Gutović je bio odličan glumac. On je imao isti problem kao i ja u pisanju. Ono što volim da radim, umeo sam da radim. On je voleo Šojića i besprekorno ga je igrao. Setite se neke njegove druge uloge? On je bio glumac koji je morao da voli to što radi. Zato je to tako ispalo. Rekao mi je: „Ovo što vi pišete, to je za istoriju.“ U potpunosti je poštovao tekst i kad god mu nešto nije bilo jasno, javio bi mi se. Bio je izuzetno disciplinovan, igrao je Šojića kako niko nije mogao da odigra. To se tako „zalepilo“ za njega da je govorio: „Pa ja sam, bre, Šojić.“ Nažalost, serija je pre vremena završena, jer Lane nije mogao da razreši svoju porodičnu situaciju, probleme u koje je upao i potrebu da zaradi veći novac koji mu je bio neophodan. Podlegao je nekim lažnim obećanjima i tražio od televizije navodno obećani novac, koji mu niko nije mogao dati. Posle je i sam rekao da je sve ispalo glupo, ali je bilo kasno. Skratio je svoje životno delo. Da nije to uradio, on bi danas u seriji bio ministar za evro-afro integracije. To je bio takav lik da niko nije mogao da ga zaustavi. Pa ni ja. Kako bi danas izgledao ondašnji najnegativniji lik iz Boljeg života, Kurčubić? Posle uloge Vujkovića u mojoj TV seriji Banjica, Ivan Bekjarev se pokazao kao veliki glumac. Kao što je onda život bio manje negativan nego danas, on je bio negativac koji se gledao sa osmehom. On bi danas u Junacima našeg doba bio Mile Konj koji bi kao Diogen, na kraju, po danu tražio čoveka kojega još nije iskoristio. To je moja definicija današnjeg negativca. Vaše serije su danas oličenje tzv. normalnog života. Gledajući sadašnju produkciju, mnogima deluje kao da je taj, uslovno normalan život, proteran sa malog ekrana? Normalan život nije proteran. Kad je autor normalan i talentovan, vi imate sjajan program kakav nude Memedović i Stanković, na primer. I taj se normalan život probije na malom ekranu. Ne mislim da neko proteruje nešto sa malog ekrana, već je problem u tome što niko nije zainteresovan za kvalitet. U vreme kada je televizija gađana jajima, Srećne ljude je u Srbiji i Crnoj Gori, citiram zvaničan podatak, gledalo šest miliona ljudi. Novinar NIN-a je bio prvi koji je otišao posle rata u Sarajevo i u svom izveštaju napisao da je najgledanija serija u Sarajevu bila Srećni ljudi. Da li su vam ljudi na vlasti nudili neku funkciju? Jesu. Radoman Božović mi je nudio da budem ministar kulture, što sam obrazložio i odbio. Posle nekoliko meseci javio mi se Slobodan Milošević, koga sam jednom pre toga upoznao. Ponudio mi je da budem predsednik Zakonodavnog odbora Savezne skupštine. Računao je da se razumem u zakone i da imam ugled u društvu. Rekao sam mu: Ja bih vas, predsedniče, razočarao jer ne umem da radim taj posao. Kažu da sam dobar sudija, kažu da umem da pišem, ali to što vi od mene tražite, ja ne umem da radim. Nemojte od pristojnog sudije da napravite lošeg političara. On je bio uporan, ubeđivao me je, ja sam imao svoje argumente, i na kraju smo se vrlo uljudno rastali. Nije bio zadovoljan, a ja zaista nisam mogao to da prihvatim. Ja taj svet gledam onako kako sam ga opisao u Beloj lađi, a tu sebe ne vidim. Ni kao Panjkovića, ni kao Ćirkovića. Ni kao Hadži Zdravkovića koji je obrazovan i pametan, vodi ozbiljnu stranku, ali ni tu sebe ne vidim. Kako objašnjavate tu količinu laži kojoj se pribegava u današnjim medijima? Mi odavno živimo u laži. Kada sam pisao Belu lađu, nisam mislio samo na vlast. Mislio sam i na narod koji bira takve kao što je Šojić. LJudi uvek lakše poveruju u laž nego u istinu. Laž često prolazi zato što više odgovara ljudima, nego istina. Ovaj narod se toliko puta ponašao onako kako se osećao, kako je hteo i tako je često stradao u istoriji. Sada bi hteo uz pomoć laži da mu život bude malo lakši i lepši. Vaš otac je bio Jugosloven, kao i vi. Kako ste doživeli raspad Jugoslavije? Ta Jugoslavija se možda morala raspasti, ali bez rata i ne ovako krvavo. Međunarodna zajednica je htela da razbije Jugoslaviju na male države kako bi njima lakše upravljala, a Srbi su hteli da žive u jednoj državi. Titova Jugoslavija je stvorila uslove da Srbi žive u jednoj državi. Ako su Badenter i njegova komisija proglasili avnojevske granice važeće za nove države, to znači da je proglasila i njihove ustave. Tako je država Hrvatska mogla biti samo ona koja je formirana na ZAVNOH-u, u kojoj je srpski narod konstitutivni narod. To nikako nije mogla biti NDH. Isto je bilo i u Bosni. Da je tako urađeno, ne bi bilo rata. Međutim, Tuđmanu je bila potrebna Hrvatska bez Srba. On se oslonio na „ustašku povijest“ da bi izbacio Srbe iz ustava. A onda ih je proterao i iz Hrvatske. Ja ovo govorim kao Hrvat koji je pobegao iz Hrvatske nekoliko godina uoči rata, zahvaljujući odluci moga oca. Srpski i hrvatski nacionalizam je i danas kamen spoticanja između ta dva naroda? Nacionalizam je nešto što će trajno trovati odnose ova dva naroda. Moj otac je govorio da je to isti narod sa zajedničkim duhovnim i kulturnim prostorom, koji je podelila vera. Ali, to je isti Bog. Nažalost, fašizam je ovde ostavio vrlo dubok trag, pa će to krvariti vrlo dugo. Šta biste poručili srpskom nacionalisti? Rekao bih mu da je Majku pravoslavnu napisao Hrvat Vladimir Nazor. Da je Jamu, najpotresniju poemu o stradanju srpskog naroda u Hrvatskoj, napisao hrvatski pesnik Ivan Goran Kovačić. A još potresniju poemu u našoj poeziji o kozaračkim majkama i deci, Stojanka majka Knežopoljka, napisao je musliman Skender Kulenović; da je jednu od najlepših pesama o Srbiji spevao Jevrejin Oskar Davičo. A onda bih mu rekao, pa i ja sam Hrvat koji je napisao neke serije ovde u Srbiji, koje govore o srpskom narodu. I da sam, bez ikakve smetnje, postao ovde Srbin, jer kao sin svoga oca smatram da je to isti narod. Nesreća hrvatskog naroda je da oni danas imaju ljude koji pevaju sa Tompsonom. A šta biste poručili hrvatskom nacionalisti? Sa njim ne vredi razgovarati. On bi mi rekao: „Da ti je ćaća valja’, ne bi bježao u Srbiju.“ To je njihova najveća nesreća. Budući ste 2021. dobili nagradu „Dositej Obradović“ za životno delo, nekako je logično zaključiti da ste vi prosvetitelj srpskog naroda u eri televizije? Nikada nisam sebe smatrao prosvetiteljem, ali je reditelj Branko Baletić u jednoj emisiji TV Politike u kojoj smo bili gosti Bogdana Tirnanića, rekao kako ja obavljam ogroman prosvetiteljski rad. To me je iznenadilo. Kao što me je iznenadilo da mi sa Televizije Beograd niko nije čestitao. A celokupno moje delo za koje sam nagrađen je televizijsko. Mogli su da budu zadovoljni da ih neko pohvali za takvu vrstu delatnosti. Nažalost, to govori, između ostalog, i o tome koliko smo se kao ljudi u formatu promenili. Imate bogato životno iskustvo, pa mi je logično da vas pitam - kuda ide ovaj svet? Ovaj svet ne valja. Ako ne valja Srbija, taj svet se neće mnogo ukvariti. Ako ne valja Grčka, neće biti velike štete. Ali ako ne valjaju zemlje koje su najbogatije, koje vode svet, koje mogu od sveta da naprave neku bolju planetu, ako one vode svet u pakt sa đavolom, takav svet nema nikakvu budućnost. Što se nas tiče, za nas je đavo svako ko je sarađivao sa Hitlerom. Ako nas pritiskaju da kao suverena država koja nikakve veze nema sa sukobom u Ukrajini podržimo tog đavola, iz nekakvih tuđih strateških interesa, onda ćemo sledeći tu spoljnu politiku, logično morati radi usaglašavanja da podržimo i đavola koji se nalazi kod nas, na Kosovu. Koji je i za njih najpre bio teroristička organizacija, a onda su ga preko noći pretvorili u oslobodilačku vojsku Kosova. Tako bismo morali i mi da priznamo Kosovo, a time bismo sebi odsekli deo sopstvenog tela. Kako je živeti u Vlasotincu? Prvi put sam sišao južno od Kruševca kada sam došao da upoznam LJiljanine roditelje i tada prvi put video Vlasotince. Sa njim je bilo kao i sa LJiljom. Odmah mi se svideo taj grad koji ima reku Vlasinu i puno zelenila. Izgubio sam roditelje, izgubio sam zavičaj koji sam ovde pored LJilje stekao. Ovde me bude ptice, a uspavljuje me tišina. Naš sin Vlada je kao dete celo leto provodio u Vlasotincu. On ovde ima „svrtku“, kako kažu Vlasotinčani. Ima gde da dođe, gde da se vrati. On je profesor Pravnog fakulteta, njegova žena je magistar ekonomije, puno putuju. I moj unuk je ovde odrastao. Oni su uspešni i srećni ljudi, i mogu samo da im poželim dobar život kao što smo imali LJilja i ja. Radmila Stanković