Godina još opasnijeg življenja

Ako se po jutru dan poznaje, ova 2023. biće za svetsku i domaću ekonomiju teža od prošle, u kojoj je, po preliminarnoj proceni RZS, BDP Srbije povećan skromnih 2,3 odsto, dakle manje od prosečne stope rasta sveta i EU od 3,2 procenta. Dodatni problem je što domaća privreda gubi tempo još od proleća 2021. U drugom tromesečju 2021, doduše zbog niske osnovice i totalnog zatvaranja na početku pandemije, BDP Srbije povećan je 13,8 odsto, a u trećem i četvrtom kvartalu za 7,6 i 7,0 procenata. Usporavanje se nastavilo tokom cele prošle godine, pa je stopa rasta sa 4,2 odsto u prvom tromesečju pala na 3,8 odsto u drugom i na samo jedan odsto u trećem, dok u poslednjem rasta skoro da i nije bilo. Otuda i ne čudi što je MMF procenu rasta Srbije za 2023. pre dva meseca ponovo oborio, ovoga puta na 2,2, a celog sveta na 2,7 odsto, što znači da ćemo i ove godine kaskati za svetom. Kojem, pride, preti recesija, jer su glavni motori globalnog rasta, ekonomije SAD, Kine i EU znatno usporile. „Očekujemo da će trećina svetske ekonomije biti u recesiji, a čak i u zemljama koje to izbegnu, stotine miliona ljudi će se osećati kao da je recesija i kod njih“, upozorila je ovih dana Kristalina Georgijeva, šefica MMF-a. U međuvremenu, i Svetska banka je još jednom smanjila svoju prognozu globalnog rasta za ovu godinu, sa tri na samo 1,7 odsto. Ne računajući finansijsku krizu 2009. i pandemiju 2020. to je najniža stopa rasta još od davne 1983, kada je poslednji put globalna stopa rasta bila manja od dva odsto. Od najrazvijenijih evropskih zemalja, sa recesijom bi se pre svih mogle suočiti Nemačka i Italija, koje su do kraja novembra 2022. iz Srbije uvezle robu za 5,3 milijarde evra, pa te dve zemlje u ukupnom srpskom izvozu učestvuju sa 21,5 odsto. A ako njihove kompanije u 2023. smanje proizvodnju, smanjiće i uvoz delova proizvedenih u ovdašnjim fabrikama, a na takav zaključak ukazuje i procena analitičara Rajfajzen banke, koji za ovu godinu prognoziraju rast BDP-a od 1,9 odsto. Sve to imala je sigurno u vidu i premijerka Ana Brnabić kada je najavila da i srpsku ekonomiju čekaju „izazovi“, jer je „direktno vezana za ekonomiju država članica EU, posebno Nemačke“. „Slabljenje nekih evropskih ekonomija će značiti mnogo izazova i za nas“, rekla je, navodeći da očekuje „nažalost i dodatan oprez investitora“. Strah da bi bar neki od stranih investitora mogli povući „ručnu“ nije bez osnova. Na to upozorava i Svetska banka. U nastojanju da obuzdaju rekordnu inflaciju u poslednjih pola veka, američke Federalne rezerve i Evropska centralna banka značajno su povećale kamatne stope na dolar i evro, a one će sada „privući investicioni kapital iz siromašnijih zemalja“. Nije to, nažalost, jedina loša posledica povećanja kamatnih stopa, koje će nastaviti da rastu. One znače i skuplje zaduživanje, pa je u budžetu Srbije za 2023. za otplatu kamata i tekuće troškove zaduživanja planirano 143,5 milijardi, dok je budžetom za 2022. za iste namene bilo predviđeno 116,2 milijardi dinara. A nije isključeno da razlika za otplatu kamata ove i prošle godine bude i veća od 232 miliona evra. Uz to, ako se zbog većih kamata na dolar i evro poveća odliv kapitala iz Srbije, to bi moglo da pojača pritiske i na kurs dinara, koji je sada (srednji kurs evra je ovih dana ispod 117,4 dinara) jači nego kada je Jorgovanka Tabaković izabrana za guvernera NBS, jer je 6. avgusta 2012. evro vredeo 118,6 dinara. Analitičari Rajfajzen banke, međutim, ne očekuju bitnija pomeranja i za kraj godine procenjuju da će srednji kurs evra biti oko 118,3 dinara. I u ekonomiji i u životu nepisano je pravilo da jedna nevolja nikada ne ide sama. „Više rata znači i više inflacije“, piše za Prodžekt sindikejt Nurijel Rubini, koji je pre svih najavio svetsku finansijsku krizu i zaslužio nadimak Doktor Propast. On je i pre agresije Rusije na Ukrajinu pre godinu dana, pre nego što je inflacija poprimila sadašnje razmere, upozoravao da ona neće biti kratkog daha. „Mnoge zemlje uključile su se u različite `ratove`, stvarne i metaforičke, koji će dovesti do još većih fiskalnih deficita i veće inflacije u budućnosti“, ističe Rubini. On smatra da bi za zemlje koje se zadužuju u sopstvenoj valuti bilo svrsishodno da dozvole da viša inflacija smanji realnu vrednost nominalnog duga sa fiksnom kamatnom stopom. Tako bi se „ošišali“ kreditori i olakšala pozicija dužnika, a taj recept je relativno lako primeniti, jer, kako ističe, inflacija je „suptilan i lukav oblik oporezivanja koji ne zahteva odobrenje zakonodavne ili izvršne vlasti“. Sve u svemu, za njega je to put na kojem bi bilo najmanje otpora ako se javni dug nekih zemalja otrgne kontroli i postane neodrživ. NJegov recept, međutim, potpuno je beskoristan za Anu Brnabić, Jorgovanku Tabaković i Sinišu Malog, jer je samo četvrtina srpskog javnog duga u domaćoj, a tri puta više u drugim valutama, uglavnom u evrima (57,6 odsto) i američkim dolarima (12 odsto). Istine radi, u poređenju sa nekim drugim zemljama, situacija u Srbiji nije toliko alarmantna, jer je 13. januara njen javni dug bio 33,3 milijarde evra ili 55,6 odsto BDP-a. S druge strane Rubini ističe da je globalni dug privatnog i javnog sektora između 1999. i 2021. povećan sa 200 na 350 odsto svetskog BDP-a, s tim što je u SAD i razvijenim ekonomijama čak 420 odsto i veći je nego u vreme Velike depresije 30-ih godina prošlog veka. „Naravno, dug može podstaći ekonomsku aktivnost, ako zajmoprimci ulažu u novi kapital koji donosi veći prinos od troškova zaduživanja. Mnogi se, međutim, uporno zadužuju da bi finansirali potrošnju veću od one koju im omogućavaju prihodi, a to je siguran recept za - bankrot. Štaviše, i ulaganja u `kapital` mogu biti rizična, bilo da je zajmoprimac domaćinstvo koje kupuje kuću po veštački naduvanoj ceni, korporacija koja želi da se proširi prebrzo bez obzira na prinose, ili vlada koja troši novac na `bele slonove`, ekstravagantne, ali beskorisne infrastrukturne projekte“, upozorava Rubini, po čijim rečima je prekomernom zaduživanju poslednjih godina kumovala ultralabava fiskalna, monetarna i kreditna politika, jer su kamatne stope mnogih centralnih banaka bile blizu nule, pa čak i negativne. U takvom ambijentu mnogi dužnici - domaćinstva, korporacije, banke, vlade, pa čak i čitave zemlje – godinama su opstajali kao „zombiji“. Sa visokim kamatama mnogi dužnici više neće moći da opstanu, zaključuje Rubini i ono što sledi slikovito poredi sa horor filmom Zora živih mrtvaca. Dodatna nevolja za prezadužene „zombije“ je što im inflacija neće obezvrediti obaveze, ali će im smanjiti realne prihode i vrednost imovine, a troškovi daljeg zaduživanja biće im sve veći. „Još gore je što će se to desiti u uslovima stagflacije (visoka inflacija uz stagnaciju ili pad privredne aktivnosti), a poslednji put razvijene zemlje su se sa takvom situacijom suočile još 1970-ih, kada su javni i privatni dugovi bili neuporedivo niži. Danas se suočavamo sa najgorim aspektima stagflacije iz 1970-ih, svetske finansijske krize iz 2009. i pandemije 2020, s tim što se ovoga puta tražnja ne može dodatno stimulisati smanjenjem kamatnih stopa, jer bi to bilo kao da na razbuktalu inflaciju dolivamo benzin. A to znači da nam sledi teško prizemljenje u vidu duboke, produžene recesije“, zaključuje Rubini. On smatra da mnoge vlade nisu spremne da smanje budžetske deficite tako što će povećati poreze ili smanjiti potrošnju, pa će minuse u državnoj kasi nastaviti da popunjavaju centralne banke. Ali, upozorava on, jednom kada inflacioni duh izađe iz boce, što će se dogoditi kada pred nadolazećim ekonomskim i finansijskim krahom centralne banke odustanu od borbe protiv inflacije, nominalni i realni troškovi zaduživanja će porasti. „Majka svih stagflatornih dužničkih kriza može se odložiti, ali se ne može izbeći“, u svom stilu poručuje čovek koji je pre drugih predvideo i krizu 2008. i 2009. Ni Viljem Buiter, bivši član Odbora za monetarnu politiku Centralne banke Engleske i glavni ekonomista američke Siti banke, nije mnogo veći optimista, iako on, za razliku od Rubinija ne očekuje „sekularnu (dugoročnu) stagflaciju“, već smatra da je za mnoge i razvijene i zemlje u razvoju realniji scenario „sekularne stagnacije“. Naravno, ni on ne isključuje mogućnost da će ove i naredne godine neke zemlje upasti u recesiju, ali je narednih decenija „za većinu razvijenih ekonomija i Kinu verovatniji scenario sekularne stagnacije“, s tim da bi bar cene do tada trebalo da se stabilizuju. Ovakve prognoze nisu dobra vest ni za Srbiju, jer u takvom ambijentu ni male i otvorene ekonomije u razvoju ne mogu da očekuju visoke stope privrednog rasta. Na to ukazuju i istorijski podaci - najviše stope rasta BDP-a od devet, 10,2 i 7,4 odsto Srbija je imala 2004, 2005. i 2021, a tih godina je i svetski BDP rastao po stopi od pet-šest odsto. A kada je svet 2009. i 2020. upao u recesiju, i Srbija je, što bi rekli ovdašnji zvaničnici, imala „negativne stope rasta“, odnosno naš BDP je padao. Zbog simboličnog izvoza u SAD, uticaj ekonomskih kretanja u najvećoj ekonomiji sveta na srpska preduzeća neuporedivo je manji od onoga što se očekuje u Nemačkoj. A Hans Verner Sin, profesor ekonomije na Univerzitetu u Minhenu i bivši predsednik Ifo instituta za ekonomska istraživanja, u autorskom tekstu za Prodžekt sindikejt pita se - da li je Nemačka ponovo bolesna? „Nemačku su pre dvadeset godina nazivali bolesnikom Evrope, zbog visoke nezaposlenosti, slabe domaće tražnje i sporog rasta BDP-a, a danas boluje od još jedne bolesti i to zbog svoje nerealno ambiciozne energetske politike. Oporavak će biti bolan“, poručuje Sin i navodi rezultate studije koja je pokazala da bez ruskog prirodnog gasa Nemačka ne bi mogla da proizvodi oko 300 za nemačku privredu veoma važnih proizvoda. Tačno je da bi ti proizvodi mogli da se uvezu, ali po znatno višim cenama, a uz to bi bez posla ostale desetine hiljada zaposlenih, ne samo u tim kompanijama, već i u onima koje su na njih naslonjene, objašnjava on. Italiju, kao primer „latentnog rizika“ i Nemačku pominje i Kenet Rogof, bivši glavni ekonomista MMF-a. „Nemačka ekonomija danas više liči na rane 2000. kada su je neki nazivali `bolesnikom Evrope`“, smatra Rogof i ističe da se situacija bitno promenila u odnosu na period jeftinog novca, kada je ECB mogla da garantuje za italijanski javni dug, a kreditori su Nemačkoj davali pozajmice čak i po negativnim kamatnim stopama. Zbog monetarnog zaoštravanja i podizanja kamatnih stopa, u nekim zemljama bi se mogli pojaviti dugo skriveni „kosturi“ iz ormara. Zato bi, smatra Rogof, recesija bez velike finansijske krize mogla da se smatra i „veoma srećnim ishodom“. Optimizmom ne zrači ni Majkl Boskin, profesor ekonomije na Stanfordu, bivši ekonomski savetnik američkog predsednika DŽordža Buša od 1989. do 1993. On podseća da su donedavno mnogi tvrdili da je inflacija „prolazna“, pa je do pre godinu i po prinos na tromesečne američke obveznice bio samo 0,1 odsto, a sada je 42 puta veći. Uz opasku da mere monetarne politike daju pune efekte tek posle 12 do 18 meseci, on smatra da će američki Fed nastaviti, doduše sporijim tempom, da povećava kamatne stope sve dok se one ne izjednače sa stopom rasta potrošačkih cena. U Fedu se nadaju da će se ta nova ravnoteža uspostaviti na nivou od oko pet odsto, od ECB se očekuje da će do leta povećati euribor na četiri odsto, a analitičari Rajfajzen banke prognoziraju da će i NBS do aprila podići referentnu kamatnu stopu na šest procenata, a pre samo godinu dana bila je jedan odsto. Sa takvim kamatama, male su šanse za „meko sletanje“ svetske ekonomije, ističe Boskin. To, smatra on, posebno važi za zemlje u razvoju iz Latinske Amerike, Azije i Afrike, na koje Srbija po strukturi svoje privrede više liči nego na razvijene evropske države. Ima među svetskim ekonomistima i onih koji misle da bi „pandemija štednje“, mere koje većine vlada preduzimaju sa ciljem da smanje javnu potrošnju i budžetske deficite, mogla biti kontraproduktivna. Izabel Ortiz sa Kolumbija univerziteta, bivša direktorka Međunarodne organizacije rada za socijalnu zaštitu i bivši ekonomista Svetske banke Metju Kamins oštro se protive novim restrikcijama i fiskalnoj konsolidaciji. Ako se ne promeni kurs, „pandemija štednje“ će još više otežati globalni ekonomski oporavak, tvrde oni i ukazuju da bi mere štednje, koje se sada razmatraju, mogle biti rigoroznije nego nakon svetske finansijske krize 2008. S tim u vezi pozivaju se na analizu MMF-a, po kojoj vlade čak 143 zemlje, u kojima živi 6,7 milijardi ljudi ili 85 odsto svetske populacije, planiraju da ove godine smanje udeo javne potrošnje u BDP-u. „Zapravo, većina vlada počela je da smanjuje javnu potrošnju još 2021, a očekuje se da će i u naredne tri godine rasti broj zemalja koje smanjuju budžete. Još više zabrinjava podatak da je u više od 50 zemalja javna potrošnja pala ispod nivoa pre pandemije. Te mere biće duboko štetne za stanovništvo“, navode Ortiz i Kamins, koji pre svega misle na nerazvijene afričke zemlje. „Svet još uvek pati od jedne vrste pandemije, druga nam zaista nije potrebna“, poručuju Ortiz i Kamins. Za razliku od njih, Kenet Rogof smatra da svetski finansijski sistem očekuje veliki stres test, jer su tokom ere niskih kamatnih stopa javni i privatni dugovi dostigli rekordne nivoe. Sreća pa su se građani Srbije već navikli na život sa inflacijom i na ekonomske krize, tako da za njih ovo neće biti nikakva novost. Milan Ćulibrk