Batina iz Poslovnika izašla

Red bi bio da u petak, kada poslanici Evropskog parlamenta Vladimir Bilčik i Matijaž Nemec dođu u Beograd da „facilitiraju“ nastavak međustranačkog dijaloga, pozdravnu reč održi domaćin, predsednik parlamenta Vladimir Orlić. I da citira sopstvenu izjavu koja oslikava suštinu odnosa SNS prema opoziciji: „Svi su kompletno isti. Leva i desna strana – ista gomila štetočina.“ Prema najavama, treća faza međustranačkog dijaloga započetog još 2019, najvidljivijeg u dogovorima o izbornim uslovima vođenim 2021, biće fokusirana na unapređenje funkcionisanja Skupštine. Zato bi Orlić mogao da ponovi i deo svog obraćanja kolegama od, recimo, 6. decembra, iz koga se vidi kolika je naprednjačka spremnost na dogovor: „Nisam planirao da menjam Poslovnik... Ako time niste zadovoljni, vi imate problem sa Poslovnikom, koji je, da vas podsetim, vaš.“ Osim što nemaju potrebu da menjaju postojeći Poslovnik o radu parlamenta, evidentno je da naprednjaci nemaju nameru da menjaju ni bilo šta drugo u načinu njegovog rada, s obzirom na efektivnost u ispunjavanju glavnog cilja – onemogućavanja javne diskusije o problemima koji muče Srbiju. Metodologija ućutkivanja nepodobnih, osim standardnog nedavanja reči, sada je dobila i bizarne novitete, poput Orlićevog trčanja iz jedne u drugu zgradu Skupštine, kako bi prevario sistem zakazivanja sednica i onemogućio opoziciju da na dnevni red stavi svoje predloge. U Pregledu rada Skupštine tokom prvih pet meseci 13. saziva, koji je izradio Otvoreni parlament, inicijativa koju je pokrenula CRTA, navode se i brojni drugi problemi u funkcionisanju, poput nedostatka programa rada, prevelikog broja tačaka dnevnog reda, arbitrarnog predsedavanja Skupštini, opstrukcije u odborima kojima predsedava opozicija, protivzakonitog ignorisanja podnete narodne inicijative... Postoje čak i spekulacije o nameri vlasti da od juna obustavi rad parlamenta, za šta je sada nemoguće dobiti ni potvrdu, ni uverljiv demanti. Evidentno je, međutim, da se sednice u ovom sazivu održavaju ređe nego u prošlom. Kako su prebrojali u Otvorenom parlamentu, u jesen 2020. održano ih je12, od čega tri proceduralne (konstituisanje, dve za postavljanje vlade) i devet „suštinskih“. Aktuelni saziv je, s druge strane, u jesen 2022. zasedao sedam puta, od čega su tri sednice takođe bile proceduralne, a svega četiri „suštinske“. Proevropske opozicione stranke su se, u vreme pripreme ovog NIN-a, dogovarale o sastancima sa ciljem da se pre početka dijaloga usaglase ključni zahtevi. A postoji i gotov predlog Poslovnika koji je, posle višegodišnjeg istraživanja i razgovora sa poslaničkim grupama, uz angažman eksperata, pre godinu dana izradila CRTA. Ono što ne postoji jeste entuzijazam u pogledu rezultata pregovora, zbog lošeg iskustva sa ishodom prethodnih razgovora uz evropsko posredstvo. Oni jesu doprineli odluci opozicionih stranaka da, posle većinski bojkotovanih parlamentarnih izbora 2020, na prošlogodišnjim predsedničkim, parlamentarnim i beogradskim učestvuju, čime je vlast oslobođena optužbi za ukidanje višepartizma. I ne mnogo više od toga, s obzirom na probleme koji su obeležili izborni proces i sve što je potom sledilo – od nepotrebnog odugovlačenja formiranja parlamenta, do načina njegovog rada koji je najčešće na ivici incidenta, toliko da ideja o njegovom ponovnom napuštanju, ponovo deluje prihvatljivo. Čak ni to nije sve – osim ocena da je nastavak dijaloga u postojećim okolnostima u startu osuđen na neuspeh, postoji i strah da bi situaciju mogao dodatno zakomplikovati, time što bi je „zacementirao“. U trenutku kad pratimo priču o evropskoj ponudi za rešenje kosovskog problema, praćenu verzijom o ucenama, lansiranom iz samo jednog, provereno nepouzdanog izvora, lako je poverovati i da bi nova runda međustranačkog dijaloga mogla biti deo istog zapadnog „paketa“ – pri čemu bi uloga dijaloga bila da predsednika dodatno motiviše za donošenje odluke o Kosovu, time što bi ga učvrstila u Srbiji. Takvim prognozama pogoduje činjenica da dolazak Bilčika i Nemeca vremenski koincidira sa donošenjem (neobavezujuće, doduše) Rezolucije EP kojom se od Srbije traži da uskladi spoljnu politiku sa spoljnom politikom EU, uz poziv Uniji da zaustavi dalje evrointegracije Srbije dok se to ne desi. Poslanici EP izglasali su i poziv da se protiv komesara za proširenje Olivera Varheljija otvori istraga, pod optužbom da namerno pokušava da „zaobiđe i potkopa centralni značaj demokratskih reformi i reformi vladavine prava zemalja koje ulaze u EU“ – što je u provladinim tabloidima prevedeno kao „napad na jedinog srpskog prijatelja u vrhuški EU“. Stigao je i nacrt novog Bilčikovog izveštaja o Srbiji, prebogat „izrazima zabrinutosti“ – pre svega, zbog odnosa prema Rusiji, ali i zbog imenovanja Aleksandra Vulina na mesto šefa BIA, uticaja kineskih i ruskih investicija na ekonomske procese u regionu, ali i uticaja njihovih kompanija na životnu sredinu u Srbiji, zbog medijske situacije u zemlji, uključujući odluku REM o frekvencijama... U uslovima bujanja spinova takav dokument, paradoksalno, daje materijal za potpuno oprečna tumačenja međustranačkog dijaloga – od pomenute funkcije „šargarepe“ za Vučića, do još jednog pritiska čiji cilj jeste stvaranje uslova da se odmrzne put ka EU. I to nije kraj spiska razloga za sumnju u ishod dijaloga: pre svega, ne postoji balans unutrašnjih snaga koji bi doprineo šansi da se postigne rešenje koje bi omogućilo demokratizaciju zemlje. Potom, primer predizbornog organizovanja paralelnog međustranačkog dijaloga, vođenog bez prisustva evroparlamentaraca, pokazuje spremnost vladajuće većine da podriva ulogu EU - koja ili nije svesna takvog manira, ili ne ume da na njega adekvatno reaguje. Nema razloga ni da se očekuje da bi, ovog puta, priliku da preko televizija sa nacionalnom pokrivenošću ceo proces tumači široj javnosti dobio bilo ko osim naprednjaka. A kao što nije jasno da li EP, u konkretnom slučaju, ima neku agendu, nije jasno ni da li evroposrednici imaju neke lične agende, poput, recimo, dobijanja neke vrste „poena“ korisne u borbi za sledeće radno mesto. Postoje, ipak, i razlozi za uverenje da ulazak u dijalog ima smisla – osim činjenice da je stanje u parlamentu porazno, a njegova zloupotreba „vidljiva iz aviona“, pa se nešto mora učiniti, tu je i široj javnosti nepoznata činjenica da nije reč ni o kakvom iznenadnom zakazivanju pregovora, motivisanog trenutnim političkim potrebama, već o ranije dogovorenom nastavku dijaloga. Pritom, jačanje kapaciteta partnerskih parlamenata je redovna stavka radnog plana Evropskog parlamenta, za čiju realizaciju nisu zadužene samo političke partije i njihovi trenutni predstavnici u EP, već i ozbiljna mašinerija stručnih službi kojima je i te kako u interesu da obave sve radne zadatke koji im stoje u opisu posla. Vera Didanović