Zaštita naroda od sablazni i Grigorija

Kada se u nečem što se zove Alo, uz najavu da se radi o savetu SPC upućenom vernicima, nađe i naslov „Batalite jogu, vežbajte pilates“, nametnu se dva pitanja – šta bi njuzovcima da toliko omanu adresu na koju su poslali vest i gde je nestala Suzana Vasiljević u trenutku kada je trebalo kontrolisati dnevni sadržaj državnih tabloida. I možda bi odgovor i na jedno i na drugo pitanje mogao da bude - nije ni bitno kada je konačno bar nešto smešno, da naredni dani nisu pokazali da ipak nije. SPC je stvarno osudila jogu i to ne samo kao suprotnu hrišćanstvu (o tome su bar merodavni da govore) već i u suprotnosti sa „ sistemom fizičkih vežbi“ s obzirom na to da je taj sistem „prvi put ozbiljnije doveden u pitanje pre jedne decenije posle objave članka Vilijama Brouda pod nazivom ’Kako joga može upropastiti vaše telo’, u NJujork tajmsu“. Dakle, našli su nekog merodavnijeg od sebe (američkog novinara) da im bude krunski „zdravstveni dokaz“ štetnosti i samo je još nedostajalo da prenesu citat iz njegovog članka u kome se navodi da je tokom 2009. godine 231 osoba na svetu povredila donji deo leđa dok je praktikovala jogu, a čak 174 koleno. Te cifre bi bile baš alarmantne i videlo bi se koliko je joga pogubnija po ljudski život od, recimo, krstaških ratova ili vojnih vozila i balističkih raketa koje su blagosiljali ruski sveštenici. Ali, u ono za šta je SPC zvanično merodavna, „unošenje smutnji u verni narod“, baš se upustila „radi zaštite poverenog naroda od sablazni i skretanja pažnje na pogrešna učenja”. I gle čuda, za tu „sablaznost“ nije optužila državu iako je baš ona izdala Rešenje o ispunjenosti uslova za obavljanje sportskih aktivnosti Joga savezu Srbije, već vladiku Grigorija. Očito za SPC, zakonski okvir o praktikovanju joge koji je izradilo Ministarstvo zdravlja nema istu težinu kao reči vladike da o jogi govori isključivo kao o fizičkoj vežbi, bez praktikovanja njenih duhovnih dimenzija. Zbog toga je samo dan nakon što je Grigorije emitovao poruku, objavila elaborat u pet tačaka u kom dokazuje da je „izvođenje vežbi joge i te kako povezano sa duhovnošću, konkretno sa metodama umne meditacije koji su karakteristični za Daleki istok“, a da su njeni korisnici zavisnici koji odbijaju da te vežbe zamene nekim drugim. A onda je, takođe opširno, osudila „pastira“ teologa i doktora i bogoslovskih nauka koji se nije podsetio bar elementarnih znanja o ovoj oblasti „s obzirom na činjenicu da se bitne informacije o jogi dobijaju već na prvoj godini osnovnih studija bogoslovskih nauka u okviru predmeta Istorija religije“. Ako je stvarno tako i ako se još na početku studija dobijaju pouzdane informacije da je „joga apsolutno nespojiva sa pravoslavnom hrišćanskom verom“ i da se tu radi o „promociji kultova dalekoistočnog porekla, raznoraznih gurua i njihovih praksi“, onda bi se ovo moglo nazvati pozitivnom i blagovremenom reakcijom SPC. Ni 24 sata joj nije bilo potrebno da stane na put podrivaču pravoslavlja u svojim redovima. Šteta što tu priliku nije iskoristila da nam konačno iznese i svoje mišljenje o vladici Nikanoru koji je pre 3.900 sati izjavio: „Ustaćemo svi protiv toga (prajda). Ja ću prvi. I kunem! Prokleću svakoga ko ovo propoveda. I oružje bih upotrebio da ga imam.“ Zar ne postoji na prvoj, drugoj ili trećoj godini studija neka lekcija o tome da SPC nije odobrila kletvu, a nadajmo se ni ubijanje ljudi? A ako ne postoji, onda bi bilo pravo vreme da iznese stav i o ovom pitanju, ako zbilja želi da spreči „unošenje smutnji u verni narod“. Ili je stav Crkve da Nikanorove reči ne mogu da podriju prave vrednosti hrišćanstva? Možda idu istom logikom kojom je u doba komunizma išao sudija na suđenju Želimiru Žilniku zbog filma Rani radovi, kada je tužioca upitao: „Da li je moguće da toliko sumnjate u stabilnost zemlje kada mislite da je ovaj film može poljuljati?“ A to bi značilo da SPC ne sumnja da bi kletve ili ubistva marginalizovanih grupa mogla da podriju pravoslavlje, ali su joga ili vladika Grigorije već druga priča. Sandra Petrušić