Srbija zna

U stvari, čovek je suštinski bolestan, ali ga upravo ta bolest čini čovekom Tomas Man, Čarobni breg Prošlo je nešto manje od 104 godine, kako je veliki pisac proveo tri nedelje u Davosu, a 92 otkako su besmrtne rečenice Čarobnog brega prvi put objavljene. Tada je, usred leta, Man osetio dugačku zimu koja će ubrzo okovati zaraćenu Evropu. Danas, u zimskom Davosu, čitav vek kasnije, veliki roman je više nego ikada aktuelan. Došli smo, mi iz male Srbije, i mnogi iz velikog sveta – više od 40 šefova država i vlada i 2.500 najuticajnijih poslovnih ljudi - da još jednom damo odgovor na njegove večite teme: humanost, ili nehumanost; sloboda, ili nesloboda. Izbeglice su glavna tema godišnjeg sastanka Svetskog ekonomskog foruma, na kojem sam ponovo, kao premijer Srbije, gost. Lično, u švajcarski gradić okovan snegom i ledom, neraščišćen i zakrčen – od tačke A do tačke B, u Davosu koji broji 11.000 duša, trebalo nam je i po 45 minuta, sasvim drugačijih nego istih 45 minuta u Beogradu, pošto nigde nije bilo nervoze, ni zbog gužve, ni zbog neraščišćenog snega po ulicama – došao sam zbog ekonomije, teme koja mi je svakako najvažnija. Uostalom i glavna tema Svetskog ekonomskog foruma trebalo je da bude četvrta industrijska revolucija, digitalizacija i robotika, ali je politika ovaj put pobedila. Izbeglice. Pitanje bez odgovora. Ili ga bar Evropa još ne zna. I kao kod Mana, i danas se u Davosu, ostavljajući nas zbunjenim, susreću predstavnici raznih škola mišljenja, gorljivo se zalažući za svoje stavove, ali i priznajući da nemaju rešenje. Prvi put od početka izbegličke krize, osećam izvestan strah. I prepoznajem ga i kod kolega sa kojima, ubrzo po dolasku u Davos, učestvujem na panelu „Od migracija do integracija“. Tu su moji prijatelji – premijer Švedske Stefan Leven i vicepremijer Nemačke Zigmar Gabrijel. Govorim da ne vidim rešenje u zatvaranju granica, podsećam na to koliko zemalja, evropskih, neće uopšte da primi izbeglice, ukazujem kako je izostalo zajedničko, evropsko rešenje... Slažu se. I nemaju šta da dodaju, kada je o rešenju reč. Evropa je i dalje zbunjena, uplašena čak i sopstvenom humanošću – otuda napadi na Angelu Merkel. A milioni stoje pred njenim vratima. Za sada samo stidljivo kucaju. Šta će biti kada ih, bez pitanja, jednostavno otvore i uđu – niko ne zna. Ni na panelu, ni na večeri koju nam priređuje sjajni Klaus Švab, osnivač i direktor Svetskog ekonomskog foruma. Sala hotela Morosani Švajcerhof je mala za tu količinu zebnje. Davos posle toga brzo spava. Ja razmišljam – u gostima vam je dete izbeglice. Postalo je premijer i pozvali ste ga ovde. Znate li koliko je to miliona koraka? Koliko sati straha? Koliko dana strepnje? I koliko malo nade? Pre nego što zaspim, bar mi je jasan sopstveni stav. Srbija im neće uzimati nadu. Previše je ceni. I previše je ja cenim. Ona mi je kao roditelj. Deo njih, ako ništa drugo. Drugi i treći dan lete. Konačno pričam o ekonomiji. Tu sam na svom terenu. Nema pitanja bez odgovora, nema straha, i ima jasnih rezultata. DŽim Kim, šef Svetske banke ih potvrđuje. Hvali Srbiju i rad njene vlade. Kristin Lagard, šefica MMF-a je već prijatelj. Reforme su joj omiljena tema. Puna podrška i sva pomoć koja nam bude bila potrebna. I – od svakog sagovornika: nastavite, samo nastavite. Priznajem, nisam navikao. Čak mi i malo fali. Umesto švajcarskih novina, u kojima je Srbija jedan od najvažnijih glasova koji su se čuli u Davosu, one naše, u kojima će se sprdati sa mojom željom da budemo ekonomski tigar Balkana. Umesto prijatelja koji nas hvale i podržavaju, oni naši drugari koji tvrde da samo đavo radi po čitav dan, i oni koji bi da zabrane Beograd na vodi, i ukinu Er Srbiju, preoru puteve, oteraju investitore... No, kažem sam sebi, ne žuri, vratićeš se u Srbiju. Čekaju te. Ovde, naprosto radi svoj posao. Pričaj o Ikei, i o razvoju IT sektora sa Majkrosoftom, dogovaraj se sa Norvežanima kako da unapredimo preduzetništvo... Na samom kraju, još i najprijatniji zadatak. Filipa Rezlera, izvršnog direktora Svetskog ekonomskog foruma, pozivam u zajednički poduhvat. Da organizujemo, u Beogradu, regionalnu konferenciju na temu preduzetničkog duha, i na temu migracija. Dogovaramo se da Klaus Švab uskoro poseti Srbiju. I dogovorićemo se. Sada mogu kući. Dokazao sam da, u zbunjenoj Evropi, deca izbeglica mogu da nađu nadu. Da li će neko nešto iz toga naučiti – ne znam. Ali znam da ja jesam. I da je Srbija naučila. I da sada sve može. Sa čarobnog brega žurim u svoj čarobni grad. I ne brinem o pitanjima niti o odgovorima. Znam da Srbija zna. Aleksandar Vučić Autorski tekst tadašnjeg premijera Srbije objavljen je u NIN-u broj 3396 od 28. januara 2016. NIN je hteo da i ove godine objavi tekst predsednika Srbije posle Svetskog ekonomskog foruma, ali na tu molbu nismo dobili odgovor