Mir za nemir

Ovo nije polemika o tome može li se Rusiji verovati da će poštovati bilo kakav budući mirovni sporazum s Ukrajinom. Nije ni komentar na temu merodavnosti okončanja rata diplomatskim sredstvima. Umesto toga, ovo je razmišljanje na temu najnovijeg evropskog paradoksa: iako bi mir u Ukrajini pomogao da se zaustavi ekonomsko krvoliptanje Evrope, onog trenutka kad mirovni proces - ma u kakvoj formi - otpočne, Evropska unija će se podeliti po liniji Istok-Zapad, što će onda neminovno obnoviti i raniji konflikt po liniji Sever-Jug. Kredibilni mirovni proces zahtevaće teške pregovore u koje će biti uključene velike svetske sile. Ko će za tim stolom predstavljati Evropu? Teško je zamisliti da će poljski, skandinavski i baltički lideri tu ulogu prepustiti svojim francuskim ili nemačkim pandanima. Na istočnim i severoistočnim obodima EU na francuskog predsednika Emanuela Makrona se gleda kao na nekog ko je spreman da popusti Vladimiru Putinu i Ukrajincima nametne njima neprihvatljivu agendu po principu „teritorija za mir“. Isto tako, sve i kad se ostavi po strani dugoročna zavisnost Nemačke od ruskih energenata, reputacija kancelara Olafa Šolca kao zastupnika kolektivnih evropskih interesa dodatno je potkopana njegovom 200 milijardi evra vrednom fiskalnom pomoći za odbranu nemačke industrije - upravo onim tipom iz poreskih prihoda finansirane zaštite koji Nemci ne dopuštaju na nivou EU. Na drugoj strani, francuske i nemačke elite s prezirom gledaju na ideju da bi u bilo kakvom mirovnom procesu EU mogle da predstavljaju ličnosti poput estonske premijerke Kaje Kalas ili njene finske koleginice Sane Marin. Kako mi je rekao jedan nemački zvaničnik: „Moralistički krstaški pohodi zagovornika maksimalističkog pristupa po pitanju rata u Ukrajini trenutno jesu u modi, ali oni će svaki mirovni proces pre omesti nego što će mu doprineti.“ Pitanje, dakle, ostaje: ko će predstavljati EU u budućim mirovnim pregovorima? Da je EU veliku bankarsku/dužničku krizu u periodu od 2008. naovamo iskoristila da demokratizuje svoje institucije, sada bi Evropu kredibilno mogli da predstavljaju njen predsednik i ministar spoljnih poslova. Avaj, kako trenutno stvari stoje, Evropljani i njihovi nacionalni lideri bili bi zgranuti mogućnošću da ih predstavljaju predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel i visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Đozep Borelj. Svakako bi primedbe na takvu mogućnost imali Makron i Šolc - kao i skoro svaki drugi evropski predsednik ili premijer. Optimističko viđenje u Briselu je da će, uprkos manjku legitimnih predstavnika i slabosti svojih vojnih kapaciteta, EU imati značajnu ulogu na mirovnim pregovorima bez obzira na to kakvu formu oni imali jer je Unija ekonomska velesila koja će plaćati obnovu Ukrajine i biti arbitar svakog procesa koji bi vodio priključivanju te zemlje evropskom jedinstvenom tržištu, carinskoj uniji ili čak samoj EU. Ali da li je takav optimizam opravdan? EU će van svake sumnje izdvojiti ogromne sume i orkestrirati posleratni proces pristupnih pregovora s Ukrajinom, u kojoj god formi to bilo. Ali nema razloga da se veruje kako će to Uniji garantovati uticajno mesto u mirovnom procesu. Zapravo, postoje dobri razlozi da se veruje kako će uloga glavnog finansijera ukrajinske obnove Uniju podeliti i oslabiti je više čak i od krize od 2008. Evropska investiciona banka procenjuje da će troškovi obnove Ukrajine iznositi oko bilion (1.000 milijardi) evra, što je iznos ravan budžetu EU za period 2021-2027. i 40 odsto više od njenog postpandemijskog fonda za obnovu, NextGenerationEU. Već sputana pomenutim 200 milijardi evra vrednim planom za spasavanje kolabiralog nemačkog industrijskog modela, te sumom od 100 milijardi evra koju je Šolc namenio za jačanje odbrambenih kapaciteta zemlje, Nemačka više nema fiskalnog manevarskog prostora kako bi obezbedila makar i deo potrebne sume. A ako Nemačka ne može da plati, jasno je da to ne mogu ni druge članice EU. Jedini način da se obezbedi novac za obnovu Ukrajine bio bi da EU preuzme zajednički dug i tako unazad pređe bolni put koji je 2020. vodio do formiranja fonda za postpandemijsku obnovu. Pod pritiskom da mora da obezbedi novac, EU bi lako zaista i mogla da krene tom stazom, samo da bi onda shvatila kako ona vodi u žučne svađe. Istina, evropski lideri su se tokom pandemije složili oko uvođenja zajedničkog duga. Ali u to vreme je inflacija bila negativna, a sve članice Unije su se suočavale s ekonomskom implozijom, budući da su zaključavanja širom Evrope ubila tražnju. Kad u Ukrajini zavlada mir, članice EU moraće da se slože oko zajedničkog duga za finansiranje ukrajinske obnove u okolnostima kad su kamatne stope četvorostruko veće, inflacija je visoka, a ekonomski benefiti po članice će se neizbežno drastično razlikovati od jedne do druge. Španija će postaviti pitanje da li je njen deo duga pošteno određen u situaciji kad nemačkim kompanijama pripadne lavovski deo ugovora za obnovu Ukrajine. Poljska će glasno protestovati kad Nemačka i Italija objave da će, pošto je uspostavljen mir, sada ponovo kupovati energente od Rusije. Mađarska će gledati da svoj pristanak na učestvovanje u fondu za Ukrajinu skupo naplati, zahtevajući još veća izuzeća od evropskih kriterijuma vladavine prava i transparentnosti. Usred sveg tog haosa, stara podela po liniji Sever-Jug (ili na kalviniste i katolike), ovog puta oko toga da li je fiskalna unija potrebna ili ne, vratiće se s osvetom. Nemačka već zazire od toga da će Francuska insistirati na permanentnom i srazmerno redovnom zajedničkom dugu, čemu će se nemačka politička klasa opirati - i ne samo zato što je tamošnji Ustavni sud već presudio protiv takve ideje. Dublji razlog za taj otpor je što bi fiskalna unija koju Francuska, reklo bi se, preferira od nemačkih konglomerata zahtevala da odustanu od prakse upisane u njihov DNK: da akumuliraju američki kapital zahvaljujući velikom spoljnotrgovinskom suficitu sa SAD, što su im omogućavale stagnantne nemačke zarade i nerealno niska cena prirodnog gasa koji je bio dostupan nemačkoj industriji. Stoga će - osim ako Zakon o smanjenju inflacije koji je usvojila administracija predsednika DŽoa Bajdena i kojim su oko SAD podignute protekcionističke barijere, što će dramatično srozati nemački neto izvoz u tu zemlju, ne promeni nemački način razmišljanja - bilo kakvi pregovori o okončanju rata u Ukrajini neizbežno pojačati podelu po liniji Istok-Zapad unutar EU - a onda iznova raspaliti i staru podelu Sever-Jug. Ništa od ovoga ne bi trebalo da nas iznenađuje. Nakon finansijskog kraha 2008, EU je samo zabašurila linije podele Sever-Jug koje su tada izbile na površinu. Rat u Ukrajini neminovno je stvorio novu liniju podele Istok-Zapad. Jednom kad mir stigne, obe linije podele će samo postati još dublje i gadnije, i biće ih nemoguće ignorisati. Autor je bivši grčki ministar finansija i profesor ekonomije na Atinskom univerzitetu © Project Syndicate, 2022.