I dalje država mafije

Razdragani, poneki uplakani, građani prilaze policajcima sa fantomkama na glavi, sirene iz automobila koje pozdravljaju pomalo zbunjene pripadnike organa gonjenja, prolaznici iz čijih grla odjekuje iskrena zahvalnost, sve su to scene koje su se 16. januara 2023. godine odigrale na ulicama Palerma, glavnog grada Sicilije. Posle 30 godina provedenih u bekstvu, uhapšen je Mateo Mesina Denaro, bos mafije. Denaro je bio jedan od poslednjih vođa sicilijanske Koza nostre. Posle ovog hapšenja, usledile su reakcije najviših italijanskih državnika. Nakon što je minutom ćutanja odala počast na mestu na kom je sudija Đovani Falkone, sa svojom suprugom i obezbeđenjem, stradao upravo od ruke Koza nostre, Đorđa Meloni, predsednica Vlade, istakla je da ovo hapšenje predstavlja „veliku pobedu države koja pokazuje da se ne predaje pred mafijom. Dan nakon godišnjice hapšenja Tota Rine, još jedan šef organizovanog kriminala priveden je pravdi“. Denaro je uhapšen tokom posete bolnici u Palermu, u kojoj se, pod lažnim imenom, lečio od raka. Tokom hapšenja nije pružao otpor, već je bez lisica na rukama, ali zato sa satom u vrednosti od 30.000 evra na njima, ušao u policijski auto. Tokom tridesetogodišnjeg bekstva Denaro je i dalje važio za neprikosnovenog šefa Koza nostre. Denaro potiče iz sicilijanske porodice koja je generacijama povezana sa Koza nostrom. Zbog toga, skoro da se podrazumevalo da će i on da nastavi putem svojih predaka. Kriminalna karijera svih mafijaša sastavljena je od određenih mitova i legendi, ali i stvarnih činjenica. Za Denara se priča da je sa 14 godina naučio da koristi pištolj, a da je za punoletstvo ubio svoju prvu žrtvu. Slavu je stekao kad je ubio šefa rivalskog klana i njegovu trudnu devojku. Uteravši strah u kosti svojim protivnicima, brutalni Denaro nametnuo se kao budući vođa klana. Među zlodelima koje je počinio, izdvaja se ubistvo dvanaestogodišnjeg dečaka, čiji je otac, bivši mafijaš, postao svedok saradnik. Dve godine su Denarovi ljudi mališana držali u zatočeništvu i odlagali njegovo ubistvo. Na taj način su hteli da utiču na njegovog oca da promeni iskaz dat pravosudnim organima. Kad su dečaka na kraju ubili, njegovo telo su rastvorili u kiselini kako porodica ne bi mogla da ga sahrani. Denaro je učestvovao i u ubistvima heroja italijanske republike, istražnih sudija Đovanija Falkonea i Paola Borselina 1992. godine. Bio je odgovoran i za mafijaške bombaške napade u Firenci, Rimu i Milanu, gde je poginulo deset ljudi. Nakon početka suđenja, za te terorističke napade, 1993. godine, Denaro je pobegao iz Italije. U odsustvu je osuđen na nekoliko kazni doživotnog zatvora, zbog svih učinjenih zločina. Priča se da je jednom prilikom rekao da se od ljudi koje je ubio, moglo napuniti čitavo groblje. Denaro je zahvaljujući krvavim zločinima podigao svoj, ali i kriminalni uticaj Koza nostre prema rivalskim kriminalnim organizacijama, i, što je u tom trenutku bilo važnije za mafiju, pokazali su da su jači od države. Javnosti i organima gonjenja bila je dostupna jedino njegova fotografija iz 1990-ih godina. Iako je živeo u digitalnom dobu, Denaro je nastavio da živi analognim načinom života. Tako je i komunicirao sa ostalim članovima svoje organizacije, preko tzv. picina (pizzini), „papirića“. Međutim, poslovanje Koza nostre je prilagođavao promenama na kriminalnom tržištu. Pored osnovnih kriminalnih aktivnosti (učešće u lancu trgovine drogom, iznuda, pranje novca itd.) investirao je i u obnovljive izvore energije. Kod njegovih saradnika, koji su vodili posao sa vetroelektranama, zaplenjeno je 1,3 miliona evra. Denaro se navodno dugo krio van Sicilije, ali je zahvaljujući podršci zajednice na terenu i omerti (zakonu ćutanja karakterističnom za sicilijansku mafiju), uspevao da sa daljine upravlja svim poslovima. Uz pomoć nepoznatih zaštitnika hapšenje je izbegavao tri decenije. Pretpostavlja se da će Denarovo mesto zauzeti neki drugi istaknuti član ove kriminalne organizacije. Bez obzira na radost običnih Sicilijanaca i političara, potpuno je nevažno ko će na mestu vođe Koza nostre zameniti Denara. Hapšenje mafijaških šefova Koza nostre, sada Denara, a pre njega Salvatorea Tota Rine i Bernarda Provencana, mač je sa dve oštrice. Hapšenje predstavlja uspeh pravosudnih organa, za koje političari pokušavaju da preuzmu zaslugu tako što, kroz medije, stvaraju sliku da je mafiji zadat smrtonosni udarac. Time se zanemaruje činjenica da se vođe menjaju, a moć mafije, koja ima piramidalnu strukturu i podseća na vojnu organizaciju, ostaje ista ili se povećava. Suprotno legendi, iskorenjivanje mafije nije uspelo ni Benitu Musoliniju tokom njegove fašističke vladavine. Mafija je nastavila da postoji i radi, a normalne aktivnosti nastavljene su kad su se saveznici, legenda kaže potpomognuti Laki Lučanom, iskrcali na Siciliju. Ogromna prednost mafije jeste sposobnost prilagođavanja na novonastale okolnosti. U tom smislu pogrešno je misliti da je Denarovim hapšenjem Koza nostri zadat smrtonosni udarac. Sigurno će biti potrebno određeno vreme da Koza nostra konsoliduje svoje redove i nastavi kriminalne operacije, ali će svakako nastaviti da deluje. Ukoliko bi, zbog ovog hapšenja, potencijalno nastao vakuum u italijanskom kriminalnom podzemlju, za kratko vreme bi bio popunjen. Bosovi dolaze i odlaze, ali mafija ostaje. A opstaje zahvaljujući državi. Priroda organizovanog kriminala je takva da, za njegovo uspešno funkcionisanje, nužno mora postojati određeni stepen saradnje sa državom. Tako je sedmostruki italijanski premijer Đulio Andreoti optužen da je 1979. godine tražio od Koza nostre da ubije novinara Mina Pekorelija. Navodno se ovaj novinar spremao da objavi materijal o povezanosti Andreotija i mafije, ali to se nije desilo. Ispred svoje redakcije ubijen je marta 1979. godine. Zahvaljujući svedočenju svedoka saradnika, Andreoti je optužen kao nalogodavac za ubistvo Mina Pekorelija. Za to ubistvo, on je, najpre, bio oslobođen, a kasnije osuđen na dve godine zatvora. Na najvišoj sudskoj instanci je formalno-pravno oslobođen za ovo ubistvo. Dodatno, prema rečima jednog svedoka saradnika, desio se ritualni poljubac Andreotija i Tota Rine, tadašnjeg šefa Koza nostre. Taj poljubac imao je simboličnu vrednost, jer je tako osigurano da se ispoštuju dogovori i nastavi uspostavljena saradnja sa mafijom. Hapšenjem Denara završena je jedna era italijanskog kriminalnog podzemlja. Potencijalno, kao svedok saradnik, bio bi dragocen italijanskim istražnim organima, posebno oko otkrivanja pozadine ubistva sudija Falkonea i Borselina, i razotkrivanja eventualne saradnje sa predstavnicima države ili političarima koji su u njega bili umešani. Upravo zahvaljujući svedočenjima tzv. svedoka pokajnika otkriveno je mnogo detalja o internom funkcionisanju Koza nostre. Nažalost, oni su za svoju saradnju platili životima mnogobrojnih članova njihovih porodica. Aktuelna italijanska vlada hapšenje Denara prikazuje kao veliki uspeh. Postavlja se pitanje kakav je to uspeh kad im je trebalo 30 godina da Denara stave iza rešetaka? U vezi sa ovim hapšenjem, nameću se dva logična pitanja: prvo, gde se i kako se Denaro skrivao tokom poslednjih 30 godina i drugo, ko mu je omogućio ili obezbedio političku zaštitu da se uspešno krije. Neko je morao. Iako su pitanja logična, odgovori na njih nimalo nisu jednostavni i laki, jer se kose sa prirodom organizovanog kriminala. Ako bi odgovori na ova pitanja bili konačno ponuđeni, isprepletenost odnosa i veza mafije i politike izašla bi na svetlo dana. Za uspešnu borbu protiv organizovanog kriminala potreban je širi društveno-politički konsenzus. Značajno je i da se istraže i procesuiraju akteri političke pozadine koji su kriminalnim grupama decenijama omogućavali da nesmetano rade. Borba protiv organizovanog kriminala često zavisi od malobrojnih pojedinaca, dok ostatak, uključujući i većinu političara, gledaju, i kao i u slučaju hapšenja Denara, aplaudiraju sa strane. Ako se profesionalnim borcima protiv mafije, od integriteta, ne postavljaju razne birokratske prepreke kako bi odustali od svog posla, borba protiv mafije biće uspešnija. Pojedini su na tom putu izgubili život, ali nisu odustali jer su bili dosledni sebi i viziji kako da poboljšaju društvo u kom su živeli. Kako bi se mafija iskorenila, nije dovoljna represija. Kao što vidimo na primeru Sicilije i siromašnog italijanskog juga gde pored Koza nostre postoje razne druge organizacije mafijaškog tipa, poput kalabrijske Ndrangete, napuljske Kamore i Korona sakra unite sa južnog Jadrana, mafija se rađa u državnom vakuumu. Ne samo nedostatak bezbednosti, već i kvalitetnog obrazovanja, zdravstva i socijalnih davanja, stvara prostor koji mafija već vekovima popunjava. Kada italijanska vlada, umesto što hrabrim tužiocima i policajcima aplaudira, bude uradila svoj deo posla, kada italijanski jug počne da liči na njen bogatiji sever, mafija će postati tek puki etnološki kuriozitet, deo prošlosti. Miloš Jovanović istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku