Prilika da okončamo višedecenijsko lutanje

Ruska agresija na Ukrajinu dovela je do novih geopolitičkih preslaganja kojima se otvara prostor za brže prestrojavanje, čak i za preskakanje više stepenika na evropskom putu, na kom se Srbija deklarativno nalazi. Zbog toga predlog međunarodne zajednice ne treba svoditi samo na modalitet rešenja kosovske krize, već ga treba tretirati kao raskršće koje nam nudi mogućnost da okončamo višedecenijsko lutanje i da trajno postanemo deo evropskog (tačnije evro-američkog) političkog konteksta, odnosno onog vrednosnog sistema koji je bio magnet za stotine hiljada naših sugrađana u poslednjih deset godina. NJegovo olako odbacivanje znači odbijanje onih koji rešenje predlažu, kao i odbijanje da se postane deo tog političkog konteksta. Srbija ima priliku da se svrsta na stranu onih država u kojima je - kako je to definisao profesor Fukujama - došlo do „kraja istorije“, odnosno do konačne pobede liberalne demokratije nad autoritarizmom. Alternativa „kraju istorije“ je novih „sto godina samoće“ – magični radikalizam koji kroz reinkarnaciju živopisnih antiheroja iznova i iznova na nivo ideologije uzdiže jadna i patetična obrazloženja sopstvene nesposobnosti da se uskladi sa vremenom i prostorom. Upravo su ta neusklađenost i odbijanje da budemo deo evropskog konteksta doveli do toga da budemo strana kojoj se sporazum isporučuje, bez mogućnosti da učestvuje u izradi. Vučićeva je odgovornost to što je sa godinu dana zakašnjenja uvideo da ujedinjena Evropa neće imati razumevanja za naše soliranje i da će takvo ponašanje doći na naplatu. Vreme je da prestane da se pravi „iznenađen i uvređen“. Ovaj papir nije pao sa neba, niti su okolnosti koje su ga oblikovale od juče. Ovaj dokument je sinteza tridesetogodišnjih poraza i logični epilog jednog procesa koji je nepovratan. Od Kumanovskog sporazuma i povlačenja vojske, policije i administracije, preko potpune integracije institucija u kosovski pravosudni, policijski, institucionalni sistem Briselskim sporazumom, sve do Vašingtonskog sporazuma. Moramo da počnemo da sagledavamo istinu onakvom kakva ona jeste, a ne kakva bismo želeli da bude. Lažna je dilema da biramo između evropske budućnosti i boljeg života sa jedne i Kosova sa druge strane. Srbija i sa evropskom budućnosti i bez nje, sita ili gladna, nema i neće imati kontrolu nad Kosovom. Lažna je dilema da biramo između toga da Kosovo ode a Vučić ostane, ili izolacije koja će Kosovo sačuvati a Vučićevo obaranje ubrzati. U tom scenariju Vučić postaje nacionalni heroj koji uz potpunu kontrolu vojske, policije, bezbednosnih službi i značajnog dela SPC može bez veće muke da zavede diktaturu po ugledu na Lukašenka. Rušenje takvih režima traži godine i decenije u kojima bi odliv ljudi bio toliko strahovit da bi biološki bila upitna mogućnost promena. Lažna je i zbog toga što bi i neka nova vlast bila suočena sa istim, a iskustvo nas uči verovatno i sa gorim sporazumom. Kad je reč o sporazumu, od ključnog značaja je kakve se garancije daju za položaj Srba na Kosovu, odnosno da li se sporazumom ili pratećim aneksima osim formiranja ZSO predviđa personalna autonomija za sve Srbe, pogotovo za one koji žive južno od Ibra. Da li je predviđena eksteritorijalnost crkava i manastira ili drugi modalitet zaštite kulturno-istorijskog nasleđa i ono što je najvažnije - ko je garant da će ono što je potpisano biti sprovedeno. Jasno je da niko u Srbiji ne bi pristao na potpisivanje priznanja nezavisnosti, ali niko to od nas i ne traži. Umesto iscrtavanja zlokobnih crvenih linija koje su u prošlosti ovih prostora uglavnom bile krvave, milion puta pregažene i ispljuvane, naša misija je da pokažemo hrabrost i političko umeće da postanemo deo tog evropskog konteksta i time sebe učinimo aktivnim subjektom ovog procesa koji je u mogućnosti da se zaista izbori za ono što je za Pokret slobodnih građana najvažnije, a to su ljudi. Na stranu sve ostalo, dalje zabadanje glave u pesak i nadmudrivanje sa Kurtijem dovešće do toga da se vodi beskonačna bitka za teritoriju na kojoj više niko ne želi da živi.