Sečenje sekularnosti u korenu

Srpska stvarnost ogleda se i autentično, i iskrivljeno u nedavnom događaju u Sečnju, gde se direktorka OŠ „Aleksa Šantić“ Olivera Marjanović usprotivila dolasku sveštenika u okviru proslavljanja školske slave Svetog Save. Lokalni paroh za to nije mario, pa se sa grupom učenika i njihovih roditelja u školi pojavio, izrezao slavski kolač i očitao pravoslavne molitve. Direktorka ovom činu nije prisustvovala, ali jeste liturgiji u sečanjskoj crkvi, čime je „ispoštovala drugu stranu“, kako je rekla za medije. Sve je to goli fakat, dok većinske reakcije na sled događaja nude sliku naše iskrivljene logike. Naime, direktorka je prošla kroz vrstu linča na društvenim mrežama, kao što je nekad činjeno sa sumnjičenim za veštičarenje. Time je ponovo dokazano koliko je u Srbiji snažan „kleronacionalistički“ živac, kako je pojavu nazvala Koalicija NVO Građanska Vojvodina. Taj reakcionarni nerv se trsi u svim segmentima društva, pa i tamo gde bi sekularnost i nauka morale da dominiraju. Tako su verski rituali i sakralni objekti deo naših škola, fakulteta, bolnica, kasarni, policijskih stanica, sedišta opština i drugih javnih institucija. Crkva, i to većinska – pravoslavna, meša se i u obrazovne programe i vrši uticaj na đake da se opredele za veronauku, umesto građanskog vaspitanja. Zašto i ne bi, kad „predsednik Vučić i drugi predstavnici vlasti, unose badnjak i slave Božić u državnim ustanovama, iako to nije njihova privatna stvar, i bez obzira na to što oni treba da predstavljaju sve građane“, kako primećuje Slobodan Sadžakov, profesor etike na Univerzitetu u Novom Sadu. A među građanima ima i pripadnika drugih veroispovesti, kao i ateista i agnostika. O tome da su crkve i verske zajednice odvojene od države, sve jasno piše u članu 11 Ustava, na koji se Marjanović i pozvala pri odbijanju crkvenih usluga. Ali, Ustav se krši i širenjem predsedničkih ingerencija, kako Sadžakov zapaža, pa zašto ne bi i na nižim nivoima? Okupacija civilnog društva odvija se i preko poklanjanja novca iz državnog budžeta verskim grupacijama, kao i davanja državnog zemljišta, uvođenja obaveznih doplatnih markica za izgradnju religijskih objekata... Štaviše, pravo građana se osporava i u najmlađem uzrastu, segregacijom đaka zbog postojanja programa veronauke u školi. „Po kriterijumima koji nemaju veze sa interesovanjima i sklonostima đaka, oni se dele i drugačije podučavaju još od prvog razreda osnovne škole“, naglašava Srđan Verbić, bivši ministar prosvete i docent FEFA fakulteta u Beogradu. „Još ako je sredina multikonfesionalna, ta podela je još očiglednija“, Verbić dodaje. Etiketiranjem đaka i dodeljivanjem društvenih uloga prema kojima najmlađi još ne mogu da imaju izgrađen stav, društvo se još više polarizuje. Prava različitost se ne uvažava, kao ni razlika između privatnog i javnog, što vodi narušavanju prava u javnom prostoru svih onih koji ne pripadaju većinskom i nametljivo plasiranom mišljenju. „Principi sekularne države postoje upravo iz razloga da obezbede ravnopravan, tolerantan i pravedan život, za šta ovde retko ko mari“, Sadžakov obrazlaže. U takvoj atmosferi, lako dođe do zamene teza, pa pravoslavni vernici, kako se izjašnjava 85 odsto srpskih građana, često znaju da se požale da su upravo njima prava povređena. Tada valja preispitati ko su i kakvi su to vernici, ili bar dobar deo njih. U tom kontekstu, Sadžakov zapaža da ti „nazovivernici uglavnom nisu u stanju da pročitaju ni Novi zavet, kao osnovni dokument vere kojoj nominalno pripadaju“. „Za njih je vera bacanje petardi, topovski udari, prejedanje po slavama i paljenje guma. Ti i takvi danas kreiraju društvenu stvarnost“, decidiran je Sadžakov. Ponekad se čini da ni naši političari nisu pročitali osnovni dokument kojim treba da se rukovode, Ustav, niti znaju razliku između tradicije i na nauci zasnovanog obrazovanja. Tako aktuelni ministar prosvete Branko Ružić sme da kaže, da parafraziramo, da od sečenja slavskog kolača u školama, nema ničeg normalnijeg. „Kod nas je normalizovano ono što po civilizacijsko-sekularizacijskim merilima ne bi trebalo biti normalno i dopušteno, što dovoljno govori o našem društvu. Da se ovde išta zna o modernom životu, vest bi bila da sveštenici zaposedaju državne ustanove, škole, bolnice, vojne objekte.., a ne da se ovom neko suprotstavlja, i to na osnovu Ustava“, kaže profesor. Stoga direktorkin gest smatra hrabrim, takvim da „uvodi bar malo svetlosti u srednjovekovni mrak u Srbiji“. Proslava Svetog Save u školama formalno datira od 1840, kada je ovaj svetac i proglašen za školskog patrona od strane Popečiteljskog prosveštenija, odnosno, predstavnika državne i crkvene vlasti. Godine 1945, odlukom komunističke partije, slava je ukinuta, da bi se u školski sistem vratila 1990, isprva stidljivo. Čak i u vreme kad je Verbić bio na funkciji ministra (2014-2016), nije bilo posebnih pritisaka Crkve na prosvetu, „iz nekog čudnog razloga“. „Ministarstvo je i tada organizovalo Svetosavsku akademiju i čestitalo školama Dan Svetog Save, ali nikakva slava i sečenje kolača nisu pominjani“, Verbić navodi. Škole su imale autonomiju da odluče kako će taj dan proslavljati, dok se verske zajednice nisu petljale u nastavni program. Danas, opet, strepimo da li će Marjanović biti kažnjena zbog svog sekularnog držanja, dok nam je neodobren ulazak sveštenika u školu „Aleksa Šantić“ nešto sasvim normalno. Posledično, neće nam biti strašno ni to što su đaci lišeni kritičkog učenja o brojnim društvenim temama o kojima Crkva u školi izlaže svoj dogmatski stav, kako Verbić zapaža. A taj stav se odnosi gotovo na sve, od pisanja ćirilicom, preko rodnih uloga i efekata vakcinacije, do geostrateških pitanja. Takva praksa postepeno se etablirala, sa jačanjem uticaja verskih organizacija, a posebno SPC, kako zapaža Sadžakov. Ovo ne bi prošlo bez prećutnog odobravanja države, on naglašava. Pravnog utemeljenja za takvo sprovođenje volje Crkve – nema, što znači da se Srbija batrga u sferi „običajnog prava“, koje zapravo podrazumeva samovolju vlastodržaca i kršenje savremenih zakona. „To je još jedan dokaz našeg sukoba sa parametrima modernog života“, kako kaže Sadžakov. Verbić na to gleda kao na vrstu pragmatizma i oportunizma, i nešto popustljivije od Sadžakova. „Političari su procenili da nije trenutak za nesuglasice sa Crkvom, koja danas uživa neobično visok nivo poverenja u narodu“, on napominje. Zato se od SPC traži barem prećutna saglasnost za sva politički osetljiva pitanja, što nije dobro ni za samu Crkvu, kako bivši ministar podvlači. „Imam utisak da to mešanje u obrazovni sistem nije strateško opredeljenje SPC, već da je Sinod pod velikim uticajem moćnih ultrakonzervativnih članova sa kojima ni patrijarh ne može da izađe na kraj. Nema druge, do prvo ohladiti glave pa onda sesti i pričati o strateškim pitanjima“, Verbić ističe. Samo da se to ne otegne, glas je zdravog, sekularnog razuma. Jer, što više budemo čekali, „sve su manje šanse da Crkvu sprečimo da se meša u obrazovanje“, kako Verbić podvlači. Neće ona pustiti školstvo, sad kad se dočepala mogućnosti da manipuliše (i) u njegovom okviru. Neće pustiti zato što joj je stalo do monopola i uticaja u društvu, a on se najefikasnije ostvaruje inicijacijom i indoktrinacijom već u detinjstvu, što ti „ribari ljudskih duša“ dobro znaju, po viđenju Sadžakova. Čemu sve to zajedno vodi, do „daljoj klerikalizaciji društva, i otežavanju formiranja kritički orijentisanih građana, koji, naravno, nisu potrebni ni Crkvi ni državi“, kako kaže Sadžakov. A već je dovelo do toga da Mladen Šarčević, bivši ministar a sada direktor „Službenog glasnika“, slavodobitno najavljuje pomoć patrijarha u izradi udžbenika. „Dakle, ni naučnici više nisu potrebni“, profesor zaključuje Nakon ovog događaja u Sečnju, gde je pokazana jasna namera da se neposlušnost (običajima, između ostalog) saseče u korenu, sledeći korak je uvođenje moralne policije, kao u Iranu, prognoza je Slobodana Sadžakova. Svima je jasno da ni ovo neće biti na korist države, već predstavnika vlasti, kao i sve drugo što smo u ovom tekstu naveli. Dragana Nikoletić