Šahovski potez zlata vredan

Kako nas sere. Sagnemo se da priznamo Kosovo – nađemo zlato. Rečenica koja je ubrzo nakon najnovijeg obraćanja predsednika Aleksandra Vučića osvanula na društvenim mrežama čini se kao najkraći a ujedno i najilustrativniji odjek javnosti na ono malo činjenica koje je on tom prilikom izneo o najnovijem ležištu zlata u Srbiji. Jer, sem toga da sa javnošću ne može da deli lokaciju, kako se lovci na zlato ne bi sjatili u taj deo Srbije - čime je opravdao to što za nalazište navodno znaju samo premijerka i on - i podatka da je reč o jednom od 100 najvećih nalazišta u svetu, predsednik nije rekao gotovo ništa više. Upecani na ovaj najnoviji predsednikov mamac, mediji, danima, još uvek bezuspešno, pokušavaju da otkriju pojedinosti u vezi sa ovim slučajem, od mesta na kom je zlato pronađeno do toga koja kompanija stoji iza ovog otkrića iako ih je sam predsednik upozorio da ni ne pokušavaju da to učine. Ali, krenimo redom. Prema procenama Geološkog zavoda Srbije koje su, doduše rađene još 2000. godine, rezerve zlata u našoj zemlji iznosile su 300 tona, pa kada se tome doda, u međuvremenu, otkriveno ležište Čukaru Peki, kod Bora, dolazi se do oko 500 tona. Poznato je i da potencijalnih lokacija najviše ima na jugu i istoku Srbije, ali i da trenutno petnaestak kompanija uglavnom u stranom vlasništvu ima dozvolu nadležnog Ministarstva rudarstva i energetike za istraživanje ovog plemenitog metala. Takođe, pošto je to predsednik Srbije nagovestio krajem prošle godine, samo nekoliko dana pre informacije o najnovijem nalazištu, kanadska kompanija Dundee Precious Metals INC, koja vrši istraživanja u Srbiji saopštila je javnosti da je u okolini Žagubice, na lokalitetu Čoka Rakita, pronađeno novo nalazište zlata. Preliminarni rezultati analiza pokazali su da je stepen iskorišćenosti tog zlata oko 93 odsto, a procenjene rezerve na tom mestu su oko 30 tona. Vladimir Simić, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, objašnjava za NIN da stepen iskorišćenosti znači da se u proseku od 75 do 95 odsto procenjenih rezervi može iskoristiti. „Kolika će biti iskorišćenost zavisi od nekoliko faktora, jer uvek morate uzeti u obzir gubitke koji mogu nastati prilikom eksploatacije, pripreme koncentrata i dobijanja metala“, objašnjava naš sagovornik dodajući da dosadašnja iskustva pokazuju da od trenutka kada neka kompanija dobije od Ministarstva rudarstva i energetike dozvolu za istraživanje do trenutka dok na tom mestu osvane rudnik nekog metala prođe minimum desetak godina. „Prema važećim propisima, dozvola za istraživanje daje se na tri plus tri godine, a može se produžiti za još dve ukoliko istraživač to zahteva. Istraživanje nekog potencijalnog lokaliteta nije ni lak, ni brz, ni jeftin posao. On zahteva pripremu rudarske geološke dokumentacije, izradu elaborata o rezervama i različite druge pripreme za samu eksploataciju. Posle toga radi se i fizibiliti studija o isplativosti ulaganja, uz izradu rudarske dokumentacije i svih potrebnih administrativnih dozvola, otkupa zemljišta, obezbeđivanja mehanizacije, flotacije, ispunjenja ekoloških standarda. Zato nekada prođe i 15 godina dok se ne dođe do novog rudnika i početka proizvodnje“, objašnjava Simić podsećajući da je u Srbiji u poslednje tri decenije samo na dve lokacije zaista i došlo do eksploatacije metala u novim rudnicima. Podsećanja radi, rudnik bakra i zlata Čukaru Peki, u vlasništvu kineske kompanije Ziđin, otvoren je tek 2022. iako su istraživanja počela pre više od 15 godina. Sagovornik NIN-a kaže da se istraživanja rade na osnovu geoloških i metalogenetskih karata, odnosno da je poznato da zlata ima u području istočne Srbije, ali da nema dovoljno podataka o ovoj najnovijoj lokaciji da bi se moglo govoriti o rezervama rude, kao i potencijalnoj koristi koju država i građani mogu imati od najnovijeg nalazišta. Istraživanje i eksploatacija ruda i metala i u Srbiji, baš kao i u većini zemalja na svetu, stvar je konkurencije i otvorenog tržišta, te države osim ako rudnici nisu u njihovom vlasništvu ne polažu nikakvo pravo na to rudno bogatstvo. U Srbiji, prema istraživanjima koje je tokom prošle godine radio BIRN, dozvole za istraživanja ruda i metala ima oko stotinak kompanija i ona se vrše na više od 5.000 kvadratnih kilometara zemlje. I mada bi ovakav podatak mogao navesti na zaključak da se radi o ozbiljnoj konkurenciji, zapravo je pomenuto istraživanje pokazalo da svega nekoliko kompanija registrovanih u raznim ofšor zonama, sa kapitalom iz Australije, Kanade i Kine u svojim rukama drži oko 90 odsto teritorije na kojoj se traga za rudama i metalima. Dozvola se, zahvaljujući izmenama Zakona o rudarstvu iz 2015. godine, dobija relativno lako i jednostavno, pa istraživač koji je prethodno registrovao firmu u Srbiji može lako dobiti istraživačka prava na nekom polju osim ako ona nisu već data nekom drugom ili se ne radi o nekom zakonom zaštićenom rezervatu prirode, odnosno Nacionalnom parku. Masovnom rudarenju po Srbiji upravo je i pogodovala ovako pojednostavljena procedura dobijanja dozvola za istraživanje i kasnije eksploataciju, pa i uprkos činjenici da šanse da od dobijene dozvole za istraživanje na nekoj lokaciji zaista i dođete do rude iznose svega nekoliko procenata, od te 2015. registrovanje firmi za ovaj posao se u Srbiji samo umnožava. Nema nikakve sumnje da je i ovo najnovije ležište otkrila neka inostrana kompanija, mada bi oni skloni da zagrizu Vučićeve mamce mogli pomisliti da su zlato pronašli lično premijerka i on. Ako i izuzmemo činjenicu da je i Dubravka Đedović, resorna ministarka rudarstva i energetike, u međuvremenu potvrdila da i ona zna gde je novo nalazište zlata, ali da je preuranjeno da o tome govori, istina je da, ako su rezerve zaista i pronađene, za novootkriveno ležište osim njih moraju znati i menadžment kompanije, ali i desetine istraživača koji su na tom poslu radili najmanje nekoliko godina, jer u protivnom ne bi mogli da tvrde ni da zlata ima, a kamoli koliko ga ima, pa se predsednik usuđuje reći da je to jedno od 100 najvećih nalazišta u svetu. Dodatna iluzija je, čak i da se sve ispostavi tačnim, odnosno da nam neka od stranih kompanija koja trenutno traži zlato po Srbiji za neki mesec potvrdi Vučićeve navode, da će to automatski zemlji doneti milijarde evra kao što bi se dalo pomisliti slušajući ili čitajući neke medije. „Korist koju država, u ovom slučaju Srbija, može imati od nalazišta je u tome što kompanija u čijem vlasništvu je rudnik posluje u našoj zemlji, zapošljava radnike, od inženjera, geologa i istraživača, do radnika u samom rudniku, i plaća poreze. Takođe, u obavezi je da plaća i naknadu za korišćenje mineralnih sirovina kada krene eksploatacija. Ta naknada je pet odsto od ostvarene neto dobiti i utvrđuje se kvartalno. To je novac koji ide direktno u budžet, i to 60 odsto ide u republički budžet, a 40 odsto opštini na čijoj je teritoriji rudnik“, objašnjava profesor Simić. Polazeći od pretpostavki o rezervama zlata od oko 500 tona, prema trenutnoj berzanskoj ceni ovog plemenitog metala na tržištu, ono vredi oko 300 milijardi dolara. Jer, cena zlata ovih dana beleži višemesečne maksimume i njegova vrednost je u poslednje dve godine porasla oko 40 odsto. Berzanski analitičar Nenad Gujaničić kaže, pak, za NIN da se cena zlata nije drastično menjala poredeći sadašnju sa onom od pre decenije. „Ne treba gledati trenutne fluktuacije cene već desetogodišnji prosek, a on ne pokazuje preveliku promenu. Činjenica je da se zlato smatra čuvarem vrednosti imovine i da njegova cena skače u slučaju velikih ekonomskih poremećaja. Najbolja ilustracija je drugi talas kovida kada se shvatilo da se pandemija ne može brzo zaustaviti i svet je uhvatila panika od neizvesnosti. Sada, pak, kada rastu inflacija i kamatne stope i kada su prinosi na dužničke hartije znatno veći nego ranijih godina, atraktivnost zlata se smanjuje“, kaže Gujaničić uveren da cena ovog metala neće u narednom periodu drastično rasti, osim ako ne bude neke neočekivano duboke svetske recesije koja će investitore „naterati“ da u zlatu traže utočište. Srbija baš to radi. Prema podacima Narodne banke Srbije, i tokom prošle godine država je nastavila da povećava svoje zlatne rezerve, kupovinom 1,1 tone zlata, pa su rezerve na kraju novembra prošle godine iznosile 38,5 tona i vredele na tržištu 2,1 milijardu evra. Cinici bi mogli reći kako je upravo tih 38,5 tona jedino što Srbija sigurno ima u rezervama i što može smatrati svojim zlatom. Sve drugo je ili u rukama vlasnika rudnika zlata ili, pak, u otkrivenim i još uvek neotkrivenim nalazištima. A sudeći po predsednikovom obraćanju od pre desetak dana, što se trenutak u kome će se razmrsiti kosovski čvor bude primicao, uvećavaće se i nova nalazišta glavnog čuvara naše vrednosti. Petrica Đaković