Dobro došli u 2008.

Period od 2018. do 2022. biće zlatno doba Srbije, ukoliko uspe da sačuva mir i stabilnost, izjavio je 22. maja 2018, prilikom posete Azerbejdžanu predsednik Srbije Aleksandar Vučić, navodeći da će „Srbija u tom periodu imati rast od čak četiri do 4,5 odsto BDP-a“. Šest dana kasnije, funkciju ministra finansija preuzeo je Siniša Mali. Odlaskom Dušana Vujovića, simbola fiskalne konsolidacije i nepopustljive fiskalne discipline, i dolaskom Malog na tu funkciju, Vlada je napravila veliki zaokret u vođenju ekonomske politike zemlje. Stekli su se i politički preduslovi za početak „zlatnog doba“. Pod Sinišom Malim, od 2018. do danas, prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna stopa rasta BDP-a ubrzana je sa 2,4 na 3,5 odsto, stopa nezaposlenosti pala je sa 15,6 na 8,9 odsto, prosečna plata porasla sa 428 na 644 evra, vrednost izvedenih građevinskih radova povećana za 105 odsto, a devizne rezerve sa 11,2 na 17,3 milijarde evra. Međutim, iza ovih brojčano boljih performansi srpske privrede, koju vlast brendira kao „zlatno doba“, vreba velika senka, kao i uoči svetske ekonomske krize iz 2008. Svi podaci, naime, pokazuju da je u periodu od dolaska Malog na čelo Ministarstva finansija do danas došlo do velikog pregrevanja srpske ekonomije na isti način kao i pre 2008, jer je izazvano spoljnim faktorima, koje Vlada ne kontroliše, ali i unutrašnjim velikim greškama u vođenju ekonomske politike, za koje je upravo odgovorna Vlada. Odnosno, iza „zlatnog doba“ stoji velika senka lošeg kvaliteta privrednog rasta i velike upitnosti njegove održivosti. Krenimo redom. Prvo, dodatni zamajac privrednog rasta nakon 2018. potekao je od jednokratnog rasta potrošnje, a ne od rasta privatnih investicija ili produktivnosti, što direktno ukazuje da u Srbiji u narednom periodu više neće biti visokih stopa rasta. To, uostalom, i Svetska banka navodi u svom poslednjem izveštaju. Pri tome je i rast potrošnje stanovništva, koji je stvorio privid poboljšanja kvaliteta života, potekao od nekoliko neodrživih faktora. Prvi je veliko povećanje zaduženosti, tako da su sada ukupni dugovi stanovništva 22 odsto BDP-a. Te 2008, kada su ekonomisti upozoravali na neodrživost tadašnjeg modela rasta upravo zbog kredita, zaduženost je iznosila 15 odsto BDP-a. Drugi izvor rasta potrošnje su neselektivna davanja tokom pandemije, kada je država neopravdano potrošila više od dve milijarde evra za pomoć onima kojima nije bila potrebna, što se direktno prelilo na tražnju i potrošnju. Treći izvor je nagli rast doznaka 2021. i 2022. zbog otvaranja privreda Evrope nakon korone i dinamiziranja njihove privredne aktivnosti. I četvrti, Vlada je tokom celog ovog perioda u kontinuitetu povećavala plate i penzije i preko realnih mogućnosti države. Drugi razlog su javne investicije. Nakon godina podinvestiranja tokom fiskalne konsolidacije, Vlada je potpuno zaokrenula kurs i naglo povećala javne investicije sa tri na osam odsto BDP-a. Investicije su dobre, naročito ako su produktivne, ali ovako naglo povećanje investicija sa sobom nosi veliki broj rizika i problema. Zbog angažovanja operative od strane države, naglo su skočili troškovi izgradnje, što se generalno prelilo i na cene nekretnina. Drugo, ovako nagli rast investicija nije održiv, jer potiče direktno od zaduživanja. Ono je sada značajno skuplje, zbog čega će nacionalni investicioni program morati da se smanji, što će oboriti rast. Treće, pitanje je opravdanosti svih planiranih i realizovanih investicionih projekata. Vrlo je verovatno da su mnogi od njih neisplativi i u narednim godinama njihovo održavanje predstavljaće čist trošak za državu. Treći razlog pregrevanja tražnje je neopravdano velika monetarna ekspanzija tokom i nakon korone, jer je novčana masa u Srbiji uvećana za 50 odsto, a u evrozoni daleko manje, za oko 30 procenata. Monetarna teorija je vrlo precizna – svaki rast novčane mase koji je iznad rasta BDP-a u kratkom roku može podstaći privredni rast, ali će se vrlo brzo kao bumerang vratiti kroz rast cena i smanjeni privredni rast. Posledice ovakve državne politike živimo već danas. Prvo, inflacija se ubrzala i u decembru je iznosila 15,1 odsto. Iako vlast pokušava da relativizuje njene uzroke, ističući u prvi plan rat u Ukrajini i to što ceo svet prolazi kroz inflatornu epizodu, istina je da je za galop cena pre svega kriva pogrešna unutrašnja ekonomska politika. Štampanje novca i neodrživo podsticanje potrošnje doveli su do pregrevanja agregatne tražnje i rasplamsavanja inflacije za koju se samo nadamo da će stati 2023, a verovatnije je da njen kraj neće nastupiti pre 2024. Druga posledica je balon na tržištu nekretnina. Naglo povećanje građevinske aktivnosti države, u kombinaciji sa rastom plasmana stambenih kredita i priliva stranih investicija, doveli su do toga da su Beograd, ali i cela Srbija, doživeli rast cena nekretnina bez presedana, čime je izazvana i stambena kriza bez presedana. Treća posledica, koja se trenutno samo naslućuje, jeste recesija, a verovatnoća da ćemo se i sa njom suočiti bivaće sve veća kako godina odmiče. U svakom pogledu, 2023. će biti godina početka ekonomskih glavobolja. Umesto da se u prethodnim godinama Vlada SNS-a fokusirala na popravljanje fundamenata privrednog sistema i tako podstakla priliv novih tehnologija iz inostranstva koje bi povećale produktivnost naših radnika i domaćeg kapitala, našli smo se u situaciji koja u svojim brojnim aspektima izuzetno podseća na onu iz 2008 – pregrejana tražnja, balon na tržištu nekretnina i izvesna recesija. Umesto da smo se bavili suštinom rasta, stvaranjem preduslova da on bude dugoročno održiv, Vlada se bavila stvaranjem privida privrednog boljitka u cilju maksimizacije svog političkog rezultata. Zato je 2023. u svakom smislu kraj „zlatnog doba“ Srbije.