Igre linija i površina

Naziv svoje izložbe u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, Arhikultura, proslavljeni profesor i arhitekta Boris Podreka, ujedno i antropolog, objašnjava na sledeći način: „Zadatak arhitekture je da ti pruži krov nad glavom, da ti da sigurnost i omogući dug život“. A to je nekako i uloga kulture, čija je definicija - uzgajati, štititi i poštovati. Ovaj erudita, dobar poznavalac sedam jezika, inostrani član SANU, rođen je u Beogradu (1940), od oca poreklom Slovenca, a majke mostarske Srpkinje, i to baš 30. januara, kada je izložba Arhikultura otvorena. „U to vreme neposredno pre Drugog svetskog rata, Beograd je bio otvoren prostor koji je sabirao različitosti i podsticao na dalja kretanja“, primećuje Biljana Jotić, v. d. direktora Muzeja i jedna od autora postavke. Tako je i Podreka odrastao u Trstu, i stvarao u multikulturnom ambijentu na prostoru između srpske i slovenačke prestonice, Trsta i Venecije, Beča i Štutgarta. Predavao je i na Harvardu u SAD i drugim koledžima širom sveta. Ume da kaže da je kod kuće tamo gde se trenutno nalazi, a to može biti bilo gde diljem planete. Pre no što je postao to što jeste, studirao je vajarstvo kod Frica Votrube, i bio profesionalni fudbaler. Arhitektonski zanat učio je od čuvenih Gortfrida Sempera, Viole le Dika, Ota Vagnera... Za njegovih 460 projekata, inspirisale su ga i ruševine Mikene i Vavilona, kao i svedeno graditeljstvo Skandinavije. Međutim, Podreku su nadahnule i teorije filozofa Martina Hajdegera, koji mu se, kako kaže za NIN, „osobno ne sviđa, ali mora da uvaži njegovo mišljenje“. „Hajdeger je razlikovao ’vreme’, u kom aktuelno živimo, od ’vremenstva’, koje podrazumeva i prošlost i budućnost. Arhitekta mora da uzme u obzir oba ova oblika trajanja“, on objašnjava zašto sam komunicira i sa večnošću, i s tekućim trenutkom. Poslednje ga nije ograničilo na manir (minimalizam, postmodernizam i slične), „jer je odgovarao i vremenstvu, a ne samo vremenu“, stvarajući funkcionalna dela prvenstveno. Naime, „lepuškasta zdanja i dopadljivi dizajnerski proizvodi“, njega nikad nisu zanimali, već samo „mentalna estetika“, kako je pre deset godina priznao Savu Popoviću, kritičaru Novosti. Bila je to prilika otvaranja hotela Falkeštajner Beograd i susedne poslovne zgrade kod Opštine Novi Beograd, koje je Podreka projektovao. I tada ih opisao kao „koketnu erotizovanu damu i elegantnog džentlmena“, shodno arhitektonskim karakteristikama. Do njih nije došao slučajno, već pomnim proučavanjem razvoja srpske prestonice u heteregenost starog dela grada i „esperanto“ dela metropole koji je smešten na levu savsku obalu, koji još naziva konfekcijskom arhitekturom. Analiza okruženja, gradskih celina, istorije mesta, njegov je uobičajen pristup projektovanju, kako navodi Adolf Štiler, još jedan od autora izložbe (pored pomenute Jotićeve, Relje Petrovića, Julije Bale i samog Podreke). Zato Podreka „drugačije radi u Pragu, drugačije u Beču, drugačije u Veneciji..., razlikujući mirise gradova, njihovu aromu i atmosferu“, kako i gradi arhitekturu različitosti Ovo posetioci izložbe Arhikultura mogu da potvrde, čak i ako nikad nisu bili u gradovima za koje je Podreka stvarao, jer njegove makete i crteži budućih i restaurisanih građevina, ali i onih koje nikad nisu izvedene, prosto odišu poetikom diferenca. U njima ima neke prefinjene lepote (a ne „lepuškatosti“), sve iako su hipermoderno konstruisane. Bliska mu je i upotreba najsavremenijih materijala, pa je Kongresni centar Argentaria u Torinu prvi neboder u svetu napravljen od polimera, umesto uobičajenog stakla. S druge strane, Slovenački paviljon u Ekspo centru u Šangaju prekriven je stilizovanim knjigama, simbolom znanja kao osnovom za sve ljudske delatnosti. „Moja baza je znanje, dok je nekima dovoljan talenat“, kaže Podreka, poslovično duhovito. Skladno razigranom duhu, i Podrekina arhitektonska rešenja su neočekivana, pa nekada splet hodnika, spratova, saobraćajnica... liči na bravuroznu igru linija i površina, dok je nekad sve krajnje pojednostavljeno. „Kad moram da rešim spoj ulica na mostu koje ne idu jedna drugoj ususret, ne uspaničim se, nego napravim pjacetu“, opet se šali ovaj renesansni čovek (po broju i opsegu sposobnosti). Dobar primer svedenosti jeste Pentekostalna crkva u Milanu, gde se verniku poručuje da jedino u miru (okruženja) može da se sjedini s božanskim silama. Ni Veneciji nije podilazio kitnjastim ornamentima, već je apartmane na kanalima projektovao elementarno, a opet adekvatno datom mestu. Za dobru arhitekturu, po njegovom mišljenju, ipak je potrebna i doza ludosti kakvom se recimo odlikovao Gaudi. „Doduše, arhitektura nije umetnost, kako je neki doživljavaju, jer u nju ne možeš da uneseš emocije“, tvrdi Podreka. Ova manjkavost osnovnog poziva dovela ga je do slikarstva, pa aktuelna izložba publici premijerno predstavlja njegove likovne radove, ali i dela iz sfere primenjene umetnosti. Takve su čaše s dvostrukim otvorom, jednim za vino, a drugim za žestoka pića, manjeg gabarita. Tu je i čuvena čaša za viski, napravljena tako da onom ko iz nje pijucka – ne može da ispadne iz ruke. „Antropolog čoveka mora da nauči i da pije“, Podreka ponovo ispoljava vrcavost. U cilju „edukacije“, takve čaše je kupilo 19.800 ljudi. Veza Podreke sa njegovim rodnim Beogradom mahom se zasniva na (povremenoj) nostalgiji, dok je u smislu pomoći u urbanizaciji ta veza prilično slabašna. Jer, nadležni su ga zvali da osmisli budući izgled Studentskog trga, Kosančićevog i Topličinog venca, čemu se odazvao, ali mu se posle promene nadležnih ljudi nikad niko nije javio. Odustao je i od svog projekta za K-distrikt, uvidevši da su investitori neprofesionalni. Projekat je razradio tim iz Zagreba, tako aktuelno rešenje nije Podrekino. Dok traju njegovi projekti, on, kako tvrdi – ne stari. Štaviše, što više odmiču godine, sve je žilaviji, i sve više okrenut napetosti u arhitektonskom pristupu. A, kako je tenzija odlika njegove prve ljubavi, vajarstva, to znači da se on zapravo podmlađuje. Izložbu Arhikultura organizovao je Muzej primenjene umetnosti u saradnji sa Ambasadom Austrije i Austrijskim kulturnim forumom, Ambasadom Italije i Italijanskim institutom za kulturu, Ambasadom Slovenije i Wiener Städtische osiguranjem. Prateći katalog više je nalik monografiji, objavljen dvojezično i na 160 strana. Arhikultura traje do 15. marta. Dragana Nikoletić