Muške priče

Festival dokumentarnog filma DOK od 2. do 5. februara u MTS dvorani predstaviće nešto svedeniji, kako reče selektor Igor Toholj, a fokusiraniji program, s obzirom na teme i autorske ideje. Ono što je posebno zanimljivo jesu debitanti, u programskoj liniji Enter Dok, koji dolaze s prvim dugometražnim dokumentarnim ostvarenjima. Pažnju najpre skreće mladi Nem Stanković, od Nemanja kako mu je puno ime. U Kanadu se odselio s roditeljima još devedesetih, karijeru je počeo kao košarkaš, kako kaže, a zatim je studirao scenario i režiju u Torontu, što je bio i logičan izbor jer njegov otac u tom gradu već dugo vodi festival srpskog filma. Tokom studija, upoznaje svog drugara Tomija o kome je snimio film. „Prvi put kada sam ga video pomislio sam da je neki smešni profesor, ali mi se onda predstavio kao brucoš, iako mu je to bila četvrta univerzitetska diploma“, kaže Nem Stanković, predstavljajući svoj rad. „Tomi je došao da studira sportsko novinarstvo jer je uvek sanjao da bude sportski novinar. Povezala nas je košarka. Svaki dan sam mu pokazivao sport sa Balkana, utakmice Zvezde i Partizana, i on je bio oduševljen. Tomi me je često molio da mu `pomognem sa damama`. Onda sam saznao da živi sa roditeljima, da mora da bude u krevetu pre ponoći, nema račun u banci, ne zna ništa da skuva. Nakon nekog vremena shvatio sam da je i nevin, ali ni meni ni našem okruženju to nije bilo važno. Odlučili smo da snimimo epsko putovanje po severnoameričkom kontinentu kako bi Tomi doživao `svoje dvadesete` i da mu, na neki način, pomognemo da otkrije svoju seksualnost“, kaže Nem Stanković koji je pod uticajem filmova DŽima Kerija, a kasnije i Toma Grina i Seta Rogena, zavoleo komediju, te je tako napravio dinamičan dokumentarac, komičnih pasaža. „U filmu, nas dvojica smo kao dva smešna brata i ta naša dinamika se nekako prenela i na film. Godinama sam montirao puno svojih skečeva i spotova, imao sam neki svoj smisao za humor koji je pomešan sa hiphop kulturom.“ Rad na filmu počeo je još 2014. tako što je Nem organizovao žurke kako bi prikupio novac za snimanje. Tek su 2018. dobili početna sredstva, te su više puta tokom osam godina počinjali i pauzirali snimanje, ali očito je bio uporan da uradi posao do kraja jer je verovao, kako kaže, da će to biti jedan dobar film. „Kad smo počinjali projekat bili smo veoma mladi i bilo nam je važno da to bude film o seksualnosti. Bilo mi je fascinantno da čovek od 35 godina nikad nije imao seks niti poljubio devojku. Kasnije je to postala mnogo dublja tema kad sam saznao da njegov život nije određivala samo njegova nevinost, već da Tomi živi u veoma rigidnom porodičnom okruženju. Shvatio sam da je nevinost samo manifestacaja većeg problema.“ Da bi ispričao tu priču, Nem je istraživao temu odraslih devica i došao do podataka koji su ga fascinirali – da seksualno neaktivni odrasli predstavljaju najveću manjinu na svetu i da je nevinih čak više od 38 odsto ljudi starijih od 24 godine. „Na Zapadu se trenutno dosta priča o `toksičnoj muškosti`, a ovo je film o `zdravoj muškosti`. Seksualnost ne treba da bude tabu tema, nevinost je specifična tema i niko ne bi trebalo da je pogrešno razume. Tomi ne samo što nije doživeo seksualno iskustvo, nego nije znao šta znači biti čovek, kako žive `odrasli`. Film je za mene to, a seks je samo deo veće priče.“ S druge strane, turski reditelj Đoškun Ašar predstavlja se s ostvarenjem koje je igrom slučaja u potpunosti realizovao sam. Film Kudelka: Ponovo preko iste reke prati legendarnog Magnumovog fotografa Josefa Kudelku, tokom rada na njegovom poslednjem projektu Ruševine, o arheologiji antičkih gradova mediteranske regije. Ta prvobitna retrospektivna izložba bila je održana u Istanbulu 2008. i prikazivala je mesta koja je kao fotograf obilazio devedesetih. Međutim, izložba je bila izvedena na osnovu samo dva kratka putovanja, tokom kojih je Kudelka posetio nekoliko drevnih gradova, te je poželeo da nastavi sa radom. Preko Magnuma, Ašar je dobio priliku da prati Kudelku tokom putovanja po Turskoj, iz čega je odmah video priliku za realizaciju filma. „Mislio sam da mora da ostane neki veliki zapis iz tog rada sa njim. Naravno, on nije znao moje prvobitne namere, i ja sam znao da neće biti lako uveriti ga, jer on ne voli takvu vrstu projekata. S velikom strašću sam pristupio procesu i konačno dobio šta sam hteo. Jednostavno, napravio sam film dok je on radio na svom projektu!“ Dokumentarac je tako nastajao u nekoliko faza: najpre je istraživački proces trajao od 2008. do 2011; zatim snimanje od 2011. do 2016. i konačno dosnimavanje i montaža od 2017. do 2021. godine. „U početku, cilj nije bio da snimim dokumentarac. Radili smo zajedno na njegovom projektu, i moja ideja je bila da ga snimam i dokumentujem to jedinstveno iskustvo, prevashodno za sebe. I dok sam radio za njega, počeo sam spontano da snimam njegov rad. Da nisam, sada ne bih imao film. To je neobičan način da se producira dokumentarac, tako što samo jedna osoba radi na njemu, ali drugog izbora nije bilo. U samom finišu, pomogao mi je prijatelj i montažer Ajhan Hadžifazliolu, pomogavši mi da dosnimim materijal, tokom poslednje faze rada na projektu“, kaže Ašar, koji naglašava da je Kudelka na kraju video ogroman trud koji je on uložio tokom rada i složio se da od toga treba da nastane film. „Fokus filma je na Kudelki više nego na istorijskim lokacijama koje smo obilazili. Kudelka je tema filma, a drevni gradovi njegov projekat, što daje dodatnu dimenziju filmu i zanimljiv kontekst. Ujedno, to otvara mogućnost publici da se zainteresuje; mogu da provere listu mesta, kao i istorijske podatke iz drugih izvora, poput enciklopedija, interneta, istorijskih knjiga...“. A osnovna uloga dokumentaraca i jeste da nam jezikom i estetikom filma otkrije skrivene kutke sveta. Pogotovo kad ih otkrivaju pojedinci, u vrlo ličnim autorskim projektima. Dragan Jovićević