Repriza po ceni premijere

Nadležni u Agenciji za borbu protiv korupcije ne moraju čak ni da se trude da pronađu prigodnu formulaciju – kada/ako im neko zvanično postavi pitanje vezano za finansiranje upravo započete političke kampanje Aleksandra Vučića, mogu da koriste odgovor iz proleća 2019, kojim je zabašurena tadašnja zloupotreba javnih sredstava u svrhu organizacije sličnog spektakla. Turneja po Srbiji koja se danas organizuje pod sloganom „Srbija sanja i snove ostvaruje“ tada se zvala „Budućnost Srbije“. Princip je bio isti, a razlika se, očekivano, nalazila samo u nijansama: i tada se, kao i danas, pojavio ozbiljan problem za vlast naviklu na totalnu kontrolu nad državom i građanima. Zato je bilo potrebno skrenuti pažnju sa neželjenih događaja, provereno uspešnim metodom – propagandnom kampanjom, uz potpuno negiranje realnosti, mnogo primamljivih obećanja i bar toliko satanizovanja protivnika. Pre četiri godine, rejting su mu ugrožavali iznenađujuće trajni i masovni protesti „Jedan od pet miliona“, pa je bilo neophodno stabilizovati biračko telo – za razliku od sadašnjeg momenta kad je isti tretman potreban zbog prihvatanja francusko-nemačkog plana za Kosovo, koji mu je doneo čak i optužbe za „izdaju“. Kao da gledamo reprizu: i 2019, kao i danas, Vučić je najpre pokazao brigu za najsiromašniji, južni deo zemlje – mada bi neko zloban možda pre rekao da je prvo otišao kod najvernijih birača. Donekle je, ipak, promenjena matrica njegovog nastupa pred publikom dostavljenom autobusima: deo „ne priznajem granice nezavisnog Kosova kao oni pre mene“ sada je dobio dodatak bolje prilagođen trenutku - „neću biti onaj koji će potpisati nezavisnost Kosova“. A priča o strašnim neprijateljima i herojskoj borbi za očuvanje zemlje sada je dobila formu najave osnivanja „Narodnog pokreta za državu“, zbog čega je promenjen i vizuelni identitet ovogodišnje manifestacije, koja je u potpunosti lišena simbola Srpske napredne stranke. Mogla bi se, čak, poklopiti i vremenska distanca između kampanje i prvih sledećih izbora: iako je kampanja „Budućnost Srbije“ imala sve odlike predizborne, glasanja nije bilo te godine, već u junu 2020. - baš kao što bi, sledećeg proleća, trebalo da se održe lokalni izbori, kojima bi se, prema brojnim procenama, moglo pridodati i prevremeno glasanje za parlament, sa već promovisanim sloganom (onim o sanjanju). Ukoliko nas ne iznenadi ranijim glasanjem i ako se ostvari najava o formiranju novog pokreta „krajem maja ili početkom juna“, biće dovoljno vremena za predizbornu promociju novog političkog entiteta, čiji je smisao u javnosti temeljno analiziran još prošle jeseni, kada je Vučić o njemu prvi put govorio – doduše, pod imenom „srpski blok“. Sve su analitičari još tada temeljno pretresli: i potrebu za „rebrendiranjem“ stranke koja gubi popularnost, i moguće širenje koalicionog potencijala, neophodnog nakon tesnog rezultata na poslednjim beogradskim izborima, i nuždu da se pojača „patriotski“ imidž vlasti koja se dogovara o Kosovu, i efekat proglašavanja „ekstremistima“ pa čak i državnim neprijateljima svih onih koji ostanu izvan bloka.... Najmanje se govorilo o bazičnom metodu Vučićeve vladavine – ubacivanju u javni prostor teme koja će okupirati javnost, tako da joj iz vidnog polja izmaknu neprijatne činjenice vezane za stvarno stanje države i izgleda za budućnost svih koji u njoj žive. Zamajavanje traje godinama i vrlo je uspešno: izmoždena brojnim izborima i rekonstrukcijama vlade, prestravljena vestima o atentatima, državnim udarima, najavama nestašice hrane, struje i najgore zime ikad, zabavljena dvorskim spletkama, sukobima i pomirenjima, uljuljkana obećanjima nezadrživog napretka i boljeg života za dve godine, Srbija deluje obamrlo i potpuno pomireno sa preživljavanjem u nedostojnim okolnostima. Čini se da više nema ni naročitog uznemirenja zbog poraznih nalaza koji stižu sa raznih međunarodnih adresa, kakav je, recimo, onaj iz izveštaja američke organizacije Fridom haus, objavljenog prošle nedelje. U njemu se kaže da se Srbija nalazi na 16. mestu zemalja u kojima je u poslednjih deset godina zabeležen dramatičan pad sloboda, za minus 18 stepeni, između Avganistana i Mjanmara. A samo nekoliko dana ranije mogli smo da čitamo nešto slično iz drugog dela sveta - dokument švedskog V-Dem instituta, prema kome je Srbija u grupi država sa najvećim demokratskim padom u poslednjih deset godina. Priča o novom pokretu, njegovim budućim članovima, ali i nepoželjnim licima, pa čak i o bizarnoj mogućnosti da sada SNS postane ona „bivša vlast“ koja je kriva za sve, obuhvata brojne elemente potrebne za skretanje pažnje sa pomenutih i sličnih ocena. Tačnije, sa zabrinjavajućih aspekata stvarnosti koji su do takvih ocena doveli. Uz takvu „anesteziju“, sve može da prođe – i dogovor o Kosovu protiv volje društva godinama huškanog u suprotnom pravcu, i disciplinovanje tužiteljki koje bi da rade svoj posao, i vest o udesu Vučićevog kuma Nikole Petrovića, iz koje proizlaze vrlo neprijatna pitanja o poreklu enormnog bogatstva ljudi iz predsednikovog okruženja... Ili ipak ne? Ima li granice posle koje strategija zamajavanja ne radi? Zar čak ni mitsko Kosovo nije dovoljno velika tema da zbog nje građani „progledaju“ i ostanu imuni na „koske“ koje nam se neprekidno dobacuju da se oko njih gložimo? Sagovornici NIN-a veruju da granice postoje, ali ih ne detektuju na isti način. Za Vladimira Milutinovića, filozofa koji je o Vučićevim propagandnim tehnikama detaljno pisao u knjizi Sipanje istine, te granice su – rastegljive. „Vučić se bukvalno drži matrice prodaje, s tim da on prodaje sebe kao lidera koji vodi u zlatno doba. Prodaja u principu nikada ne staje, a efikasne matrice su bile efikasne i danas i juče, a biće i sutra. Dok se ne pojavi jednako uporan i spretan prodavac konkurent, ne treba očekivati radikalne promene“, kaže. „Izgleda da je Vučićeva podrška sastavljena i od ljudi koji bi kupili sve što Vučić prodaje, ako je to sporazum sa Kosovom, onda je to to. I taj sporazum se može predstaviti kao spas, kao nepriznavanje Kosova, kao nastavak borbe itd. Realnost tu ne igra bitnu ulogu“, veruje Milutinović. Na to bi mogao ukazivati i izostanak snažne reakcije javnosti na vesti o prihvatanju nemačko-francuskog plana koji, ne tako davno, Vučić nije hteo ni u ruke da uzme – što je, „da narod razume“, tvrdio u jednom od čestih, dramatično najavljivanih, televizijskih obraćanja. S druge strane, međutim, postoje brojni znaci njegove zabrinutosti zbog efekata napretka u pregovorima sa Aljbinom Kurtijem, kao što je, recimo, pojačan negativan tretman stranaka sa desnice. Pride, opet je jedna od njih, ovoga puta POKS, ostala bez nekoliko članova - koji su odlučili da prebegnu u SNS. „U ’igrama bez granica’ srpske vlasti ipak postoje granice. Jedne, koje bez obzira na svakodnevno ispiranje mozga, narod neće preći“, kaže Igor Avžner, stručnjak za medije i komunikacije, koji veruje da je ta granica, svakako, Kosovo. I da odatle potiče rast desnice. „Mit o Kosovu je decenijama usađivan, a u poslednjoj dekadi naročito podgrevan. Sad je vreme naplate“, kaže. „Druga granica je fizička granica sa Kosovom koju ne samo da neće, već i ne može da pređe upravo onaj koji se za ’srce Srbije’ najviše ’zalaže’. Očigledno je da operacija na otvorenom ’srcu’ ne može da se odradi na daljinu, pa će raznim medijskim spinovima, poput sedativa, pokušati da pacijenta anesteziraju. Ipak, i stanje duboke kome se završi – osvešćivanjem pacijenta i nastavkom života, ili ’fatalnim ishodom’“, smatra Avžner. Koliko god, dodaje, preko raznih malih vatri pokušavali da skrenu pažnju sa požara, vatra gori, pa gori. „Vidi to narod. Sada naročito onaj na Kosovu. Videće i u Republici Srpskoj. Poslednji će verovatno shvatiti da je mit samo mit ’verni pratioci’ tabloida i ’medija’ sa nacionalnom frekvencijom. Između ’parova’ , ’farmi’, ’ćirilica’ i ostalih halucinogena, potrebno je ipak i volje, alternativnih informacija, ali i medijske pismenosti da se shvati da nije svaka informacija – istina. Da je istina – realnost, bez obzira na to da li je informacija ili ne. Otuda i borba vlasti protiv ’tajkunskih medija’ i svesrdne lobotomije preko pomenutih, ali i nepomenutih prenosilaca glasa Velikog brata“, objašnjava sagovornik NIN-a. Nije samo metod skretanja pažnje već viđen i bezbroj puta primenjen – ni u samom pravljenju pokreta, zapravo, nema ničeg novog. „Zmija menja košuljicu ne samo zbog ’tesne kože’ već i da bi se oslobodila spoljnih parazita. U ovom slučaju, pre će biti – unutrašnjih“, kaže Avžner i podseća na slučaj G 17 plus koji se na sličan način „pokrenuo“ u Ujedinjene regione i „svojim opstajanjem produžio agoniju na političkoj sceni još dva ciklusa“. „Vučić, čiji rejting uveliko ugrožava njegovo ’čedo’ i ’čopor`, nema drugu opciju osim da promeni košuljicu. Nije mu prvi put, ali sam siguran da je poslednji. I plavuše su ukapirale“, kaže Avžner, citirajući čuveni transparent iz velikog protesta 1997. Bez obzira na to što nema autorska prava ni za skretanje pažnje javnosti sa tema koje mu ne odgovaraju, ni za formiranje pokreta nakon isticanja upotrebne vrednosti stranke, aktuelni režim uspeo je da nam kreira stvarnost koja baš i nije uobičajena. Kako? Naš politički poredak je jedinstven po kombinaciji elemenata, kaže Milutinović. „Tretiranje bilo koje opozicije kao neprijatelja države imamo i u Rusiji, Mađarskoj i mnogim drugim autoritarnim zemljama. Kontrolu medija takođe. Mi, pak, imamo vođu te kampanje koji je verovatno rekorder po frekvenciji pojavljivanja na medijima i po tzv. catch all politici. Ta politika se vodi u okviru protivrečnih opozicija, tako da živimo u stalnoj protivrečnosti – poslednja ilustracija je očigledna: da li je francusko-nemački sporazum prihvaćen ili nije? Da li idemo u EU ili ka Rusiji? Dva protivrečna odgovora paralelno postoje. Intenzitet apsurda (apsurd je drugo ime za protivrečne tvrdnje) je ovde verovatno najveći u svetu“, kaže Milutinović. Avžner, s druge strane, primećuje da Vučićev režim skretanje pažnje ne koristi često, već permanentno. „Laž predstavlja kao istinu, istinu kao laž. Nažalost, monopolom nad prenosiocima informacija biračkom telu u Srbiji on će se kreiranjem ’virtuelne stvarnosti’ još neko vreme održati na vlasti“, veruje ovaj sagovornik. „Ipak, niti smo ostrvo, niti samoodrživi. On još manje. Međunarodni faktor je taj koji može, a sad definitivno vidimo i želi, da u trenutku kad njemu bude odgovaralo, Srbiju kao pacijenta ’probudi iz kome’ i pronađe način da nam saopšti da je ’čarobnjak iz Oza’ ipak samo pokušao da nas obmane. Što bi i funkcionisalo, da to isto nije pokušao i sa njima, ali se oni ne informišu preko kontrolisanih medija i nisu ucenjeni lokalnim kabadahijama. A na kraju krajeva, to što nas ta obmana košta milijarde evra, urušavanja institucija, morala, deset poslednjih i ko zna koliko budućih godina... ipak nije njihov problem“, kaže Avžner. Ima on i pouku: „Čarobnjaci su, uostalom, kao i Deda Mraz, samo likovi iz naše mašte. Koliko god bolno bilo... vreme je da odrastemo.“ Odavno, doduše. Vera Didanović