Sudar vlasti i pameti

Parafrazirajući Kočićevog Simeona Đaka, u poslednjih petnaestak godina, od ove poslednje promene vlasti, pošljednja ne bila, javlja mi se jedna neobična, krajnje asimetrična percepcija (ne)prilika u kojima živimo i, posebno, ljudi koji se suočavaju sa tim neprilikama ili ih sistematično produkuju. Pomenuta perceptivna asimetrija sastoji se u tome što mi se nameće jak i neotklonjiv utisak da su svi umni, visokoobrazovani i lucidni ljudi opoziciono nastrojeni, i to izrazito i veoma snažno, dok među pristalicama vlasti, posebno onima koji su se za nju čvrsto zalepili, jedva da se zapaža pokoji čiji bi lik i uticaj bili vredni memorisanja. Znajući da sve korelacione međuzavisnosti moraju imati svoje dublje strukturne uzroke, nisam sebi dozvolio da apstraktno i zdravorazumski postuliram nekakvu negativnu korelaciju između inteligencije i privrženosti vlasti, svakako ne bez jasnih i valjanih razloga. Kako te razloge poduže nisam mogao da identifikujem, našao sam se u svojevrsnoj intelektualnoj nelagodi. Jer, iskustvena svedočanstva, za Šumadince empirical evidence, svakodnevno su nudila sve nove i nove slučajeve koji su se uklapali u tu provizornu, a i argumentativno nepotkrepljenu teoriju o obrnutoj proporcionalnosti intelektualnog kapaciteta pojedinaca i odgovarajuće, bolje rečeno kontrastno pozicionirane, privrženosti vlasti. Članci objavljivani po novinama i časopisima redovno su se i gotovo bezizuzetno uklapali u tu shemu obrnute zavisnosti između pameti i lojalnosti, a onaj bestijarijum, to čudo od zverinjaka priređenog u Narodnoj skupštini, u jednom je navratu ponudio čitav pregršt likova koji su se sa napadnom upadljivošću uklapali u pomenutu pravilnost obrnute srazmere između umne razboritosti i tvrde vezanosti za vlast. Izgleda da se jedna od važnih psiholoških zakonitosti ispoljava kao pozitivna korelacija između kontinuirane opsednutosti nekim pitanjem i kreativnosti u smislu iznalaženja rešenja za problem koji se čoveku na ovaj ili sličan način nameće. U ovom slučaju nemam baš mnogo razloga da se pohvalim svojom sposobnošću brzog poniranja u suštinu iskrslog problema, jer mi je trebalo više od deset godina da uz izvestan napor skontam hipotezu koja bi mogla da pruži bar neke elemente odgovora na ovde postavljeno pitanje. Stvar je utoliko manje uzbudljiva što tu hipotezu u daljim razmatranjima valja proveriti i što se, kao i kod svake hipoteze, redovno javlja rizik da njena ubedljiva potvrda izostane. Pa ipak, ovde će ta hipoteza biti predočena sa nadom da njena pozitivna iskustvena potvrda neće izostati, iako nema osnova za želju da praksa i dalje liferuje slučajeve koji je uverljivo potvrđuju. Živimo u društvu sa deficitom demokratije, pri čemu je deficit odveć blaga i zapravo netačna reč za naše aktuelno prokliznuće u autoritarnu vladajuću strukturu sa jednopartijskim poretkom. Evolucija političkog sistema u pravcu jednopartijnosti predvidiva je posledica poremećenosti strukture šireg društvenog sistema u kome se narušila ravnoteža između hipertrofirane i preterano moćne države i ostatka društva u kome je, već po logici definicije moći kao relativnog koncepta, moć redukovana neminovno i naporedo sa razobručenim narastanjem državne moći. U našim uslovima država je, kao plod i efekat socijalističke baštine, takva kakva je nasleđena, već bila glomazna, teška i preterano moćna. Pomenuta socijalna neravnoteža između preširoko razuđene države i ostatka društva već je bila dovoljno velika da i bez daljeg produbljivanja produkuje političku neravnotežu koja zbog goleme premoći vladajuće partije po(t)kopava u samoj osnovi preduslove zdrave političke konkurencije. Preterano jačanje vladajuće političke organizacije i satiranje i desetkovanje konkurentskih stranaka samim tim postaju samo pitanje vremena. Sistem evoluira u autoritarnu institucionalnu strukturu, a shodno se modifikuje i njegovo funkcionisanje, uprkos tome što postojeći propisi definišu višepartijsku strukturu vlasti. To što u propisima piše da svako može da osnuje stranku, i da se pod istim formalnim uslovima može nadmetati u borbi za vlast, nije ni od kakvog značaja u situaciji u kojoj su sredstva za političko nadmetanje tako neravnomerno raspoređena. Nema potrebe da se detaljno nabrajaju svi elementi nejednakosti u mehanizmu političke konkurencije. Glomazan državni sektor u privredi i van nje sam je po sebi dovoljan da - zahvaljujući komandi nad dobrom četvrtinom radnih mesta - mobiliše bezmalo četvrtinu zaposlenih kao glasače za stranku na vlasti. Kad dohodak i normalan opstanak potpuno zavise od tog radnog mesta – koliko god da je slabo plaćeno – prirodno je i posve predvidivo da će se armija zaposlenih u državnom sektoru angažovati u svojstvu glasača stranke na vlasti. U jednom trenutku zadivljujuće inspiracije pokojna profesorka Srbijanka Turajlić je u jednoj rečenici formulisala političku težinu i vrednost kontrole vladajuće partije nad državnim sektorom: Danas ne možeš ni portir da postaneš ako nisi na neki način povezan sa vladajućom strankom. Kao da se vraćaju vremena kakva su bila ona iz ranih perioda naše socijalističke izgradnje, kad se sasvim bojažljivo i samo u po glasa šaputalo za nekoga da je član partije. I priča o monopolu nad medijima, posebno onima sa nacionalnom pokrivenošću, suviše je dobro poznata da bi bilo smisleno prepričavati je. Veliki deo biračkog tela nema pristupa slobodnim, državno nekontrolisanim medijima. Time je vrlo veliki deo biračkog tela doslovno zakovan za vladajuću partiju. O tome šta se putem manipulacije medijima može učiniti sa biračkim telom postoje obilna i silno poučna međunarodna iskustva. Hitler je uspeo na taj način da navede svoje biračko telo da se odrekne svojih demokratskih prava i da se demokratski opredeli za njegov totalitarni režim. Procenjeno je da je, kad je pukla vest o Hitlerovom samoubistvu, 100.000 Nemaca takođe počinilo samoubistvo. Poznati su i začuđujuće brojni slučajevi fanatične ljubavi i odanosti Staljinu. Vladajuća elita i birački puk u dvostrukom su odnosu uzajamne zavisnosti: u odsustvu političkog monopola birači kontrolišu i smenjuju vlast, ali kad vlast neodmereno ojača i stekne odgovarajuća sredstva kontrole nad elektoralnom javnošću, ovaj odnos se obrće i tako izopači - vlast oblikuje biračko telo i njime arbitrarno upravlja. U tome se ogleda krupna i dalekosežna diskrepanca između partikularnog interesa vladajuće garniture i opšteg društvenog interesa. U društvenom je interesu zdrava i vitalna opozicija, a kad vlast desetkuje i satire opoziciju onda je to drastičan antipatriotski čin, svojevrstan zločin protiv društvene zajednice. Satirući opoziciju vlast potkopava same temelje neophodnog mehanizma za racionalno upravljanje društvom. Deo tog ataka na racionalnost jeste i pojmovna i perceptivna konfuzija koja je predmet ovoga teksta, a koja se sastoji u enigmi prepoznavanja inteligentno nadmoćnih i moralno ispravnih ljudi koji u aktuelnom društvu ne mogu da se izbore za dostojno mesto kao pretpostavku potpunog ličnog samoostvarenja. Time izostaje i aktiviranje intelektualnih potencijala u najširem društvenom interesu. Koloplet zamršenih činjenica i njihovih međuzavisnosti može, na sreću, kadikad da sadrži neke komponente koje su posve jednostavne i neočekivano nude ključ za razrešenje nedoumica i zagonetki sa kojima se ponekad bolno suočavamo. Jer, za valjano pisanje pored znanja, imaginacije, dugim radom izglačane pismenosti i tvrde odlučnosti, treba ne tako retko imati i sreće. Srećna okolnost u kompleksu pitalica vezanih za ovu temu, tj. za pitanje kako se dogodilo da ljude sa kojima redovno komuniciramo doživljamo kao intelektualno i moralno superiorne, dok ogroman broj drugih ljudi sa kojima takođe dolazimo u dodir doživljavamo i, makar prećutno, kvalifikujemo kao drugorazredne i sasvim neimpozantne. Argumentativni detalj koji je takoreći iznenadno bacio jarku svetlost na celo to zamešateljstvo jeste evidentna i dovoljno upadljiva selektivnost u kadrovskoj politici ovog društva. Ipak, taj detalj se nije javio slučajno. Naše društvo se uveliko i duboko zaglavilo u jednopartijski politički sistem, a u takvim sistemima, u našem pogotovo, politika je ne samo umešana u sve domene života, nego u njima deluje kao odlučujući činilac. Ideja o politici kao izvorištu perceptivne asimetrije sa najviđenijim ljudima kao neizostavno antirežimski orijentisanim smesta je dovela do evidentne selektivnosti u kadrovskoj politici i politici uopšte. Ta selektivnost čvrsto se ustalila kao determinanta mnogo toga što se odnosi na karijere i sudbine pojedinaca i tako često njihovo pozicioniranje u drastičnoj nesrazmeri sa njihovim personalnim vrednostima i potencijalnim dometima. Autoritarnoj vlasti nisu najvažnije intelektualna moć i profesionalna osposobljenost pojedinaca, te tako ni njihovi naučni i stručni kvaliteti niti potencijalni dometi koje bi mogli da ostvare na njima primerenim odgovornim mestima kakva bi po logici efikasnosti morali da zaposednu. Društveno nekontrolisanoj autoritarnoj vlasti najvažnije personalno svojstvo je lojalnost i spremnost da se zdušno i neupitno slede smernice i nalozi koji kontinuirano stižu sa samog vrha vladajuće piramide. Time se u društveni sistem kao celinu, i to u same njegove temelje, ugrađuje patogena negativna selekcija koja ima za posledicu da su sa vlašću funkcionalno povezani ljudi koji nas po pravilu ne impresioniraju, i to ne samo u prvom nego ni u petom, desetom... n-tom susretu. Čudan utisak, koji me je uznemirio mogućnošću da je rezultat moje predrasudne jednostranosti, objašnjen je – ili se bar stvara takav utisak – jednom dubokom, strukturno opredeljenom osobenošću najšire shvaćene društvene organizacije. Sistem sasvim predvidivo bira i mobiliše lojalne delatnike i disciplinovane izvršioce, ljude koji zadatke izvršavaju bez sitničavog i dangubnog postavljanja nezgodnih pitanja a smotreno i opet predvidivo zaobilazi ljude sklone preispitivanju i kritikovanju, pa makar da su veliki izgledi da se oni na odgovornim mestima pokažu kao inovativni, kreativni i u krajnjoj liniji veoma produktivni. Iz ovoga bi mogao da sledi vrlo jednostavan i lako dokaziv zaključak: po kadrovskoj selekciji i opisanoj asimetriji u razmeštaju natprosečno vrednih ljudskih potencijala dosta se lako prepoznaju autoritarni sistemi, takvi u kojima odluke moćnih pojedinaca, a ne zakoni, ustav, propisi i institucije opredeljuju karijere i sudbine pojedinaca, ali i delotvornost funkcionisanja i razvojni potencijal sistema kao celine. Kad je reč o svojstvima i potencijalnim dometima društvene organizacije, jedan od lakših načina prepoznavanja vrednog i bezvrednog, odvajanja žita od kukolja, jeste osvrt na kadrovsku politiku. Tamo gde preovladavaju poslušni i odani, vrata napretka tvrdo su zabravljena, a društvo se zadugo oprostilo sa izgledima za neku poželjnu, ali i dostupnu budućnost. Autor je profesor emeritus