Cementiranje mržnje

Kada smo katančili fabrike, umnogome smo ugasili i fenomen zidnih novina, pa su ih doskora pravili samo školarci. Na putu kojim smo krenuli, iza neke okuke se nalazi i otpis škola, uz racionalno opravdanje da ropskoj radnoj snazi mnogo škole ni ne treba, ali neki su anonimni građani poželeli da barem zidne novine ne daju zaboravu, i počeli da ih prave po ulicama. E sad, čitalac već zna kako ide u školskim zidnim novinama - dobra deca sastavljaju ode svom gradu, 8. martu, radostima raspusta, a onda neko mangupče na panou nažvrlja „Milica lažljivica“. Zgodna je to uvredica, deci su rime privlačne, pa će ovu možda i skandirati na nekom velikom mitingu - pardon, velikom odmoru - a odrasli svakako vole da se predstavljaju kao bivši mangupi, pa je to „Milica lažljivica“ jedna od prvih poruka aktuelnih beogradskih i novosadskih zidnih i asfaltnih novina. Deci koncept uvrede nije sasvim poznat, a gregarnost im je na maksimumu, pa svaki skok iz proseka može da bude povod za vređanje. Imaju u školi nekog Miloša, recimo, i odlično mu ide francuski, i eno odmah na panou natpisa „Miloš Francuz“. Deca danas vladaju tehnologijom bolje no roditelji, pa će pribaviti i Miloševu sliku, u „fotošopu“ mu natući beretku, a zaboraviti jednako stereotipni baget, i umesto hleba Milošu dodati francuski pasoš. Ista će škola svakako imati i nekog Boru, ekscentričnog učenika ili strogog nastavnika, pa će na pano dospeti i poruka „Bora psiho“. Nema, međutim, dečje psine koju odrasli ne mogu da naprave i grđe, pa se po beogradskim i novosadskim fasadama, trotoaru i banderama nismo zaustavili na „Milici lažljivici“, „Milošu Francuzu“ i „Bori psihu“. Milici Đurđević Stamenkovski iz Zavetnika i Milošu Jovanoviću iz DSS - pride i Bošku Obradoviću iz Dveri - na plakatima smo dodali i albansko keče i Aljbina Kurtija. Najcrnje od svega, na banderama pred beogradskim Fakultetom političkih nauka objavili smo da je Stefan izdajnik, da je Jelena izdajnik, da je Marko izdajnik. Dabome. Šta je nego izdaja kada studentima ponudiš provokativnu političku misao na fakultetu čija je jedina smislena svrha da podstakne studente da politički misle? Kada vešanje plakata po banderama ne bi podsticalo baš gadne asocijacije, analiza ovih zidnih novosti bila bi gotovo zabavna. Vredelo bi upoznati stručnjaka za politički marketing kome je pala na pamet detinjarija „Milica lažljivica“. Kakva je uvreda „Miloš Francuz“ ako je „Francuska jedan od najznačajnijih političkih i ekonomskih partnera Srbije, sa kojom nas čvrsto vezuju prijateljstvo i istorijska bliskost“, što nije rekao Miloš Jovanović, već Aleksandar Vučić, pre samo nekoliko meseci? No baviti se smislom tih poruka, to znači promašiti poentu, smatra Nebojša Milenković, novosadski pisac, istoričar umetnosti i građanski aktivista. „Kako da demantujete da ste izdajnik? Vi nemate način da se odbranite od takvih slogana, čiji cilj nije slanje političkih poruka već nastojanje da se pozicije mržnje zacementiraju. Te poruke namenjene su članstvu vladajuće stranke, sa ciljem da se održi mobilnost. Važno je da se mržnja stalno podgreva, da se ne izgubi kondicija, da se u mržnji ne zaostane. I da se unapred suzi prostor svakom racionalnom argumentu. Trenutno su ’na tapetu’ desničari koji se protive sporazumu o Kosovu, a sve oko tog sporazuma je čisto zaluđivanje, čija je svrha da niko ne shvati šta se zapravo dogodilo. Važno istorijsko pitanje se navodno rešava, a istovremeno treba ostaviti utisak kako ništa nije rešeno.“ U vreću motivacionih poruka za članstvo partije mogu se svrstati i žvrljotine tipa „Zoran Kesić - klempava ljigica“, koje su počele da se javljaju na beogradskim zidovima u prethodnih godinu ili dve. „I za vreme vlasti Demokratske stranke drugačije mišljenje je nekad predstavljalo problem. Danas je, međutim, problem postao sam čin mišljenja. LJude koji misle, vlast doživljava kao najveće protivnike. Ta racionalna manjina, koja se još nije predala, permanentno je na stubu srama. Pre svega javne ličnosti koje ne žmure pred stvarnošću“, dodaje Milenković. Ako se nekome čini da je plakat suviše anahron, a grafit i šablon - ili „stensil“, kako vam drago - odveć subverzivan metod političke borbe za stranku koja ima apsolutnu vlast, treba primetiti da nema tog srećnog ili ružičastog medija koji će dohvatiti baš svakog žitelja Srbije. Da bi se zauzeo javni prostor, neophodno je zauzeti ulice. Uz to, i Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci je simultano stalo do toga da se predstave i kao opšte voljeni i kao sami protiv svih, koliko god to bilo nespojivo. Kada pišete politički grafit, koji je po prirodi subverzivan i sredstvo komunikacione borbe onih koji druga sredstva nemaju, vi navlačite ruho hrabrog borca protiv zlog sistema. I ruho onog školskog mangupa pride. Ali ne moramo da pametujemo, možemo i jednostavno da kažemo da su sve te ulične uvrede prosto deo arsenala koji režim koristi neštedimice. „Ovde je mržnja postala sredstvo vladanja, ’alat’ kojim se napreduje na lestvici političke podlosti. Ti politički instinkti, koje na prvom mestu afirmiše uzurpator funkcije predsednika Republike, nalažu da protivnika treba što više povrediti, poniziti, dehumanizovati, poništiti kao ljudsko biće. Patologija kao sredstvo vladanja širi se sa vrha države sve do najmanje mesne zajednice. U Narodnoj skupštini sede ljudi koji se ističu uvredama na račun političkih protivnika. Što kreativniju etiketu prilepe, više će napredovati. Sve što bi trebalo da bude diskvalifikujuće, ovde je preporuka za političko napredovanje. Zato imamo deputate, a ne poslanike, a stepen jednoglasja veći je no u vreme Slobodana Miloševića. I to sada kulminira oko pitanja Kosova. Suština je u tome da se racionalni glasovi preventivno ućutkaju. U insistiranju na monolitnosti, koje se lažno naziva ’jedinstvom’, krije se želja da se društvo oduči od potrebe da misli na bilo koju temu“, zaključuje Nebojša Milenković. Do sada smo govorili o organizovanoj mržnji, koja će nestati sa režimom koji je emituje. Iza nje će, međutim, ostati neorganizovana, a ona se ne leči pukom promenom vlasti, jer smo zemlju nakrcali stanovništvom koje živi ispod ljudskosti i ima razloga da mrzi sve oko sebe. I kome su za mržnju ponuđene besmislene mete, o čemu ponešto zna Milena Berić iz „Krokodila“. NJenom udruženju su mržnju počela da šalju i deca; ne nedorasli odrasli koji žvrljaju „Milica lažljivica“, već stvarna deca. Na snimku sigurnosnih kamera od pre dve nedelje vidi se grupica momaka koji - kako ko - uriniraju po vratima zgrade u kojoj se „Krokodil“ nalazi, biju spomenik Branku Ćopiću, penju se po ogradi kako bi upali u prostorije i naposletku pokušavaju da kamenuju prozor. Naravno da je taj izliv gneva bio neartikulisan - napadači su po proceni Milene Berić otprilike u pubertetu. „Javni prostor je refleksija nasilja koje je u društvu generisano siromaštvom i pogoršano ekonomskom krizom, pandemijom, prošlošću koju vučemo. Tako dobijamo dubinsko nezadovoljstvo koje ljudi ne znaju da ispolje. Iz takvih porodica izlaze deca koja su nasilna na ulicama. Neodgovornost znači da ne poznajete posledice svog ponašanja. Ako agresiju ne kažnjava država, ako je ne kažnjavaju ni porodice, dobijete dete od 12 godina koje urinira po zgradi, rizikuje život penjući se na petnaest metara visoku ogradu, poziva na linč“, kaže Milena Berić. I opet ne moramo da pametujemo. Klinci su to radili jer smeju. „Postoji razlog zbog kog poruke mržnje u javnom prostoru moraju da se uklone, a taj razlog nije želja da zgrade budu lepe. Ako grafit tvrdi da je ’Krokodil’ nacistička organizacija, čovek će u tome pročitati agresiju, a pošto je u javnom prostoru, primiće je kao normalnu.“ Dete koje takav grafit pročita naravno ne zna šta je nacizam. Usputno, to očito ne znamo ni mi, navodno zreliji, sudeći po tome koliko često termine „nacizam“ i „fašizam“ habamo u javnom govoru, ali dete ni ne mora da zna ništa o tome. Dovoljno je da u prolazu upije da su neki ljudi zli, i već zna da će moći da ih kamenuje nekažnjeno. „Takva deca su odgovornost političara koji sve čine da dođu na vlast, da bi im milijarde ušle u džepove, i to nije ništa novo. Niko ne sme da vas dira, osim što ćete da se tučete za hleb na Trgu republike, a mi ćemo da iznosimo novac na Kipar. Deca koja su se tada formirala, nisu drugačija od dece koja se formiraju danas. Ni režim ni opozicija ne misle na prosečnog građanina od koga očekuju glas, na to šta deca gledaju, kako rastu u atmosferi mržnje i nasilja“, zaključuje Milena Berić. Marko Lovrić