Juriš naprednjaka na partizanski spomenik

Probudio se Milivoje jednog sunčanog martovskog jutra, uzeo daljinski i počeo da šalta kanale: kad tamo, sve lepo, predsednik Vučić se sastao sa Kurtijem u Ohridu, kažu da je lepo prošlo, usvojen Sporazum o normalizaciji zajedno sa Aneksom a da pritom predsednik ništa nije morao da potpiše. To je Milivoju bilo dovoljno, pa je ustao, prišao prozoru, protegao se onako iz petnih žila i viknuo ženi da mu skuva gorču kafu kako bi razbistrio mozak posle sinoćne terevenke. Vidi Milivoje da se niko ne odaziva iz kuhinje, pa se onda seti ko je on u stvari. Preziva se Dolović, iz sela je Kotraže, rođen 1986. Završio je Ekonomski fakultet u Kragujevcu. Učlanio se u Srpsku naprednu stranku i na zadovoljstvo porodice i njegovo lično, izabran je za predsednika opštine Lučani. Na zidu spavaće sobe ima Mojsijevu tablicu koju mu je uručio Vučić lično. Tu piše šta je posao predsednika opštine, što Milivoje Dolović čita svakog jutra pre nego što krene u kancelariju. Međutim, on čita, ali mu u glavu ništa ne ulazi. Pita se čovek, kako je uopšte završio ekonomiju, doduše u Kragujevcu, što nije daleko od Kotraže. Ali to je njemu najbitnije. Da do posla ne mora da se muči, kao što nije morao ni do škole. Na drugom zidu spavaće sobe visi Vučićevom rukom iscrtana deonica auto-puta Pakovraće-Požega, koji prolazi kroz njegovu opštinu Lučani. NJemu je tu jedino bilo važno da trasa ne prolazi preko atara sela Kotraže. Dok je rukom crtao trasu, Vučić je najpre malo skrenuo ka Kotraži, ali onda ga je Dolović namolio da vrati trasu ka selu Negrišori, koje je manje po broju stanovnika (ukupno 499), za razliku od njegovog rodnog sela koje ima čak 806 stanovnika i dve crkve. Takoreći – svetinje. Pa bolje je da ide preko Negrišora, jer oni ionako nemaju ništa, ako se ne računa jedan spomenik palim borcima koji su građani Negrišora podigli 4. oktobra 1980. Ispod skulptura partizana i partizanki u kamenu, na mermernoj ploči, stoji popis od 24 borca, uglavnom iz familija Dunjića, Ružića i Gaborovića, dok je na popisu streljanih njih 36, pre svega iz porodica sa istim tim prezimenima. Najviše ih ima iz porodice Dunjić, ukupno 8, od toga 7 žena (Draginja, Selena, Zorka, Julka, Persa, Rajka i Rosa). Spomeniku je pridodata i ploča sa popisom boraca iz balkanskih i Prvog svetskog rata – njih 85. Sve zajedno, iz sela Negrišori u prvoj polovini XX veka, za nepune 33 godine – stradalo je i streljano – 145 ljudi. Autor spomenika je likovni pedagog iz Lučana Radoslav Rade Jovančević. Nakon buđenja predsednika opštine Lučani Milivoja Dolovića 20. marta, kada ga je jedino zanimalo da li je predsednik Vučić nadigrao Kurtija u Ohridu, selo Negrišori je već ostalo bez spomenika palim borcima, jer su ga buldožeri kineske kompanije Power Construction Corporation of China pretvorili u paramparčad. Žitelji sela Negrišori bili su zgroženi i uznemireni, pa su brzo proširili vest o vandalizmu izvođača radova za koje se ispostavilo da su još pre dve godine zahtevali od opštinskih vlasti i Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu da se omogući dislociranje spomeničkog kompleksa sa trase auto-puta. Međutim, nakon što je Zavod odredio uslove za izmeštanje spomenika, niko se više nije pojavio, niti se predsednik Milivoje Dolović ikada više bavio tim problemom. Po svemu sudeći, jedino ga je zanimalo prikupljanje kapilarnih glasova za izbore, kao i pravljenje popisa ljudi za odlazak na mitinge SNS-a. U međuvremenu, kineski radnici su došli do mesta gde se spomenik nalazio, u nekoliko zamaha kašikom bagera potpuno su devastirali sećanje u kamenu na one koji su dali svoje živote za slobodu zemlje kojom danas nažalost upravljaju Aleksandar Vučić, ministar građevinarstva Goran Vesić i predsednik opštine Lučani Milivoje Dolović. Spomenik je pretvoren u kamenolom. Na fotografijama sa terena vide se slomljene figure partizana i partizanki kako žalosno izviruju iz asfalta podignutih ruku. Iako ova vlast baštini četničku ideologiju, mogla je bar da ima milosti prema ženama koje su fašisti streljali u znak odmazde. Međutim, za naprednjake je to samo slučajna greška kineskog bageriste Ho Ang Hoa. Zaista, može bagerista da pogreši, ali ovde se pre svega radi o neodgovornosti Milivoja Dolovića, koji nije preduzeo neophodne mere za koje je ovlašćen Statutom opštine Lučani, kako bi bez ijednog oštećenja bio izmešten spomenik sa trase auto-puta Pakovraće–Požega. Zbog toga bi ga trebalo smeniti sa tog mesta i postaviti nekog ko se neće rukovoditi naprednjačko-četničkim svetonazorom u planiranju naše budućnosti.