U LJuberađi

Danima razmišljam da se prijavim za „Zadrugu“. Zvao bih i Željka Mitrovića, ako treba, samo da me tamo ugura. Jer, čitam, Ana, bivša žena Zvezdana Slavnića, zaradiće ove godine preko 60.000 evra, brale! Sa tim parama ne znam šta bih radio u mojoj vukojebini! Nego, u „Zadruzi“ je i Zvezdan, i, šta ako se s njim zakačim oko neke „zadrugarke“? Šta ako bi samo i pokušao da me ošamari, kao što je šamarao oca Moku?! Od toga sam se uplašio, jer bih, u tom slučaju, završio na teškoj robiji zbog ubistva u afektu. Zato odustanem od „Zadruge“ i, prošle subote, sa Aleksandrom i Vekom krenem iz Bele Palanke za Crvenu Jabuku, u napušteno selo, maltene, uz bugarsku granicu. A što sam navalio da se ide tamo, bogu iza leđa? Eh, što! Čuo sam u Pokreveniku iznad Zavojskog jezera, lane, na seoskoj slavi, da, sem njih, samo još Crvena Jabuka slavi cara Konstantina i caricu Jelenu i da u selu imaju crkvicu njima posvećenu! Čuj, pored Niša, samo još Pokrevenik i Crvena Jabuka slave cara Konstantina, a što me upućuje na to da je on bio rodom iz ovih krajeva. Tim pre, što u Pokreveniku još postoje ruševine rimskog naselja koje nikako da posete arheolozi. A možda baš odatle treba da počne da se piše nova istorija starog Rima... Ali, umesto za Crvenu Jabuku da krenemo preko Pirota, Vekinim „volvom“ krenemo preko Babušnice i stignemo asfaltnim putem, preko Babušnice, do LJuberađe. A odatle do Crvene Jabuke čekao nas je makadam pod snegom. Po šumskom putu videli su se, u snegu, samo tragovi kamiona koji teraju drva iz obližnjih šuma. A sunčan dan, priroda predivna, ali i pomalo preteća. I, ajd ajd, s dvadeset na sat, stignemo na pola puta, a onda ni makac dalje! Počnemo da se vraćamo za LJuberađu. Ali, gle malera! Naletimo kolima na neku kamenčugu zatrpanu u snegu i puče karter na motoru, iscuri ulje, i gde ćeš dalje, brale! A kada te šuma ščepa pod svoje, teško te ispušta! I već počnemo da razmišljamo da ostavimo kola na šumskom putu i pešice pođemo za LJuberađu, a do nje ima 17 kilometara! Kad, gle, izgleda da ipak ima Boga! Pojavi se džip terenac, a baš takav nam je bio potreban za prvu pomoć! Došlepao nas je do vrh brda, a odatle nizbrdo, bez motora, spustili smo se do LJuberađe, odakle je Veka zvao AMSS da dođu po nas. I obećaše da će stići za sat, dva. Ostavismo „volvo“ u dvorištu Osnovne škole „Svetozar Marković“ koja ima samo pet đaka. A i crkvica zamandaljena, a i kafana. Radi samo zadružna prodavnica gde se pije pivo, a šta bi drugo? Iz jednog dvorišta izlazi držeći penzioner Pera, bio je seoski učitelj, koji me je prepoznao sa televizija: „Evo, vidite na šta liči LJuberađa! A pustare će postati i gradovi! Čoveku se ništa dobro ne sprema!“ Tu se prisetim Vilijama Engdala, politikologa sa Prinstona (SAD) koji je, nedavno, šokirao planetu. On tvrdi da „zelena mafija koristi tehnologiju američke vojske i izaziva katastrofe da bi ubedila svet da naftu, gas i ugalj zamene izvorima energije i vetra“. A Bajden se, evo, sprema da, u atmosferu, izbaci milione tona dioksida žive, navodno sa ciljem da se smanji, za jedan stepen, temperatura Zemlje?! K. G. Jung, moju guru iz Švice, žučno reaguje: „Bajdenov pakleni plan ima za cilj smanjene populacije na ’zlatnu milijardu’! A to su mu, izgleda, naredili vanzemljaci koji hoće da se nastane na Zemlji!“ U to stiže Danijel iz AMSS i odšlepa nas do Bele Palanke kod automehaničara Vanče. Tada moja Crna reče: „LJuberađa i Crvena Jabuka su, videćeš, budućnost Srbije. Jer, tamo ni Bajden sa oksidima žive ne može da stigne!“