Odbrana i sumorni dani

Paralelno sa pripremama za neku vrstu dvofaznog dvoboja, u vidu bizarnog odmeravanja veličine skupa podrške Aleksandru Vučiću - „Mitinga nade“, zakazanog za petak, i četvrtog protesta „Srbija protiv nasilja“, pomerenog za subotu, sve zbog želje da se izbegnu sukobi, odnekud su isplivale nepotvrđene procene o spremnosti vlasti na pregovore. Ima li zaista osnova za makar kratkoročni optimizam u vremenu tuge i nasilja koje ne prestaje? Ili su, dvadesetak dana posle tragedija u vračarskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i okolini Mladenovca, ipak uverljiviji razlozi za strepnju od izbijanja incidenata sa potencijalom paljenja velike vatre, jer stvarnog popuštanja nema, na šta ukazuje ponašanje predstavnika vlasti u Skupštini? Priča o spremnosti vlasti na dogovore oslonjena je, pre svega, na izjavu poslanika SNS Vladimira Đukanovića, ali i na neobično ćutanje koje je zahvatilo vrh vlasti i pripadajuće medije odmah posle masovnog, trećeg po redu skupa „Srbija protiv nasilja“, održanog u 19. maja u Beogradu. A pojavila se i tvrdnja nekadašnjeg šefa Misije Srbije u Vašingtonu Nebojše Vujovića da su SAD zabrinute zbog najave (kontra)mitinga SNS i da je na to upozoren sadašnji ambasador Srbije u Vašingtonu Marko Đurić. Nek ostanu zabeležene reči Đukanovića, u kojima je deo javnosti prepoznao prenosioca poruke vlasti o spremnosti na popuštanje: „Molim sve u Srbiji na smirivanje tenzija i molim da se razgovara. Molim medije sa obe strane da ne potpiruju podele. Mediji bliski vlastima da ne omalovažavaju ljude koji su na protestu, jer većina tih ljudi nisu za opoziciju koja pokušava da preuzme protest, već su za promene nečeg što nije dobro u društvu, a mi smo bili dužni i dužni smo svakako da ih čujemo. Molim medije koji su bliski opoziciji da ne vređaju ljude koji će doći na miting SNS. Molim sve da razgovaramo i da čujemo narod koji je s pravom gnevan, jer smo dve strašne tragedije kao društvo doživeli“, napisao je Đukanović na svom Tviter nalogu. Poslanik koji, suprotno zdravom razumu, tvrdi da se „ne bavi politikom“, obratio se i svojoj stranci, koja mu je sve to omogućila: „Molim SNS da posle stranačke skupštine u subotu 27. maja promeni pristup u obraćanju prema biračima, jer stasale su nove generacije koje se ne informišu putem TV i novina. Mnogo mora da se razgovara i mnogo toga da se menja.“ U pratećem video/prilogu, rekao je i da su zahtevi građana koji protestuju opravdani, uz ocenu da gašenje privatnih firmi nije moguće, a da je za smenu REM-a potrebno da inicijativa krene iz Narodne skupštine i da o tome može da se razgovara. Da li je tu reč o ponudi da jedan od zahteva demonstranata – onaj kojim se traži smena REM-a, odgovornog za stanje u najmoćnijim, elektronskim medijima, pretvorenim u propagandne servise vlasti – zaista bude prihvaćen? U vreme pripreme ovog broja NIN-a to nije bilo poznato, jer ta tačka dnevnog reda sednice Skupštine Srbije, započete prošle nedelje na zahtev opozicije, još nije bila otvorena. Ono što je, međutim, bilo poznato, jeste da vlast traži način da smanji motivaciju građana da učestvuju na protestu u subotu. Odranije su poznati i metodi kupovine vremena i zamene jednih nekompetentnih kadrova drugim, sličnim ili čak gorim, bez ikakve namere da se stanje zaista popravi. Zato možda i nije teško zamisliti neko obećanje promene u REM-u, uz proceduru koja zahteva vreme i razvodnjava problem. Sudeći prema dešavanjima sa Zadrugom, možda je moguće i ukidanje rijaliti programa, ali odricanje od prenošenja Pink i Hepi propagande preko nacionalnih frekvencija – teško. Na iste zaključke navodi i pomenuta (privremena?) tišina koja je zahvatila vrh vlasti nakon protestne blokade mosta Gazela u petak, čiju masovnost su njeni propagandisti toliko nervozno pokušavali da ospore da su se i sami posvađali pred očima gledalaca (izlazak Nebojše Krstića iz studija Pinka usred emisije). I manje stručni timovi od onih koje plaća naprednjačka vlast mogli su da shvate da je uobičajeno bljuvanje vatre sada kontraproduktivno i da je neophodna promena ponašanja – makar samo zbog sprečavanja daljeg pada rejtinga i potpune lične propasti. Moglo bi se pomisliti da je upravo zato, tek dvadesetog dana posle masakra u Mladenovcu, predsednik Vučić našao vremena da poseti unesrećene porodice, nekoliko sati pre emitovanja emisije N1 i postavljanja pitanja odgovornosti institucija za višegodišnje bahaćenje počinioca užasnog zločina. Nejasno je do kada se na tu promenu ponašanja može računati: sasvim je zamislivo da je do delimičnog kočenja došlo samo da se građani ne bi dalje motivisali za izlazak na protest. A jasno je da je u tome do sada upravo vlast bila najefikasnija – počev od pokazane nemogućnosti njenog vrha da pokaže ljudskost nakon vesti o nezapamćenim zločinima, preko rutinskog posezanja za gebelsovskom propagandom, uobičajenim sredstvom borbe protiv kritičara, pa sve do raspada poslednje maske pristojnosti premijerke Ane Brnabić na prošlonedeljnoj sednici Skupštine, na kojoj se poslanicima opozicije koji su je tog dana javno uhvatili u laži, obratila sa „govnari odvratni“! Činjenica da odustajanja od (kontra)mitinga nema, s druge strane, daje razloga za uverenje da nema ni spremnosti za istinske promene. Naprotiv – izveštaji sa terena govore da su pritisci na građane da prisustvuju mitingu SNS, najavljenom kao „najveći skup u istoriji Srbije“, daleko intenzivniji nego do sada. Sve je podređeno toj manifestaciji snage i nema zloupotrebe od koje se odustalo: tako, recimo, saznajemo da će ambasador Srbije pri UN Nemanja Stevanović odsustvovati sa državnog posla zbog stranačke potrebe da prisustvuje mitingu, ali se u dokumentu koji o tome govori, objavljenom u medijima, ne navodi ko će platiti troškove ambasadorovog puta. Nametanje obaveze zaposlenim u javnom sektoru, uz odranije poznat sistem ucena, nije bilo dovoljno za ostvarivanje visoko postavljenog cilja, pa se poseglo i za privatnim firmama, sportskim klubovima i raznim udruženjima. Novost je i angažovanje plaćenih statista, preko agencije koja se tim poslom bavi, što je lično proverila i dokazala Nina Grbović iz Pokreta slobodnih građana. U toku su pripreme za uvoz publike iz Severne Makedonije i Republike Srpske. A prema tvrdnji Narodnog pokreta Srba sa Kosova „Otadžbina“, organizatori dovođenja kosovskih Srba na miting SNS imaju problem sa nedostatkom autobusa, pa Kancelarija za KiM u Beogradu pregovara sa vladom Aljbina Kurtija da auto-prevoznici sa Kosova obave taj posao. Autobusa u Srbiji više nema – svi su, tvrde izveštaji sa terena, već rezervisani za prevoz „dobrovoljnih“ učesnika skupa, bez ikakvog obzira prema potrebama građana. Posebno gorko deluju vesti o otkazivanju i skraćivanju đačkih ekskurzija – sve da bi se napravila lažna slika o masovnoj posećenosti mitinga, koja prevazilazi brojnost skupa „Srbija protiv nasilja“. Na ekranima televizija koje će prenositi Vučićev skup, međutim, neće se videti ono što svi ionako znaju – nema te prisilne masovnosti koja može biti značajnija od činjenice da na mitinge protiv nasilja ljudi dolaze svojom slobodnom voljom i o sopstvenom trošku. Naprednjaci odavno imaju problem sa privođenjem ljudi na Vučićeve mitinge, o čemu je čačanski Ozonpres izveštavao još 2018. Na sednici Izvršnog odbora SNS održanoj u tom gradu, naime, jedna od tema bilo je „ostvarenje kvota“ za dovođenje članova na stranačke mitinge, pa se govorilo o „staroj boljci koja se stalno povećava, da neverovatan broj ljudi uopšte ne dođe ili nestane, tj. ode s mesta događaja“. Damir Zobenica, naprednjački funkcioner nadležan za Vojvodinu, pohvaljenu zbog najboljeg ostvarenja kvota, objašnjavao je kako „zadovoljavajući broj ljudi iz neke opštine krene autobusima na skup na neki trg ili u neku halu, a po izlasku iz autobusa izgube se po kafićima i prodavnicama“, što se „nije desilo samo na otvaranju Žeželjevog mosta u Novom Sadu, jer od mesta parkiranja do mosta nije bilo ni kafana, ni prodavnica“. Tu „boljku koja se stalno povećava“, naprednjaci odavno pokušavaju da reše držanjem privedenih ljudi u nekoj vrsti tora, bilo da je reč o pravoj ogradi ili o živim čuvarima sa istom funkcijom. Prošlog petka u Pančevu, međutim, videlo se da značajan broj ljudi sada pruža aktivan otpor takvom ponižavanju, zbog čega Demokratska stranka sprema krivičnu prijavu. Sličan otpor prisilnom držanju na mitingu, ali uz veći broj „pobunjenika“ i pred većim brojem kamera, mogao bi se desiti i u petak u Beogradu. I to nije razlog zbog koga bi ceo basnoslovni trošak organizovanja mitinga mogao biti uzaludan – pritisci su, naime, toliki da sada cela Srbija ima razloga da postavi pitanje koliku zaista podršku ima vlast oličena u Vučiću. Čak i ako se miting SNS pokaže kontraproduktivnim, to ne olakšava previše zadatak opozicije. Pre svega one proevropske, koja servisira masovna okupljanja građana različitih ideoloških opredeljenja, objedinjenih u želji da se suprotstave sveprisutnom nasilju. Masovnost dosadašnjih skupova, posebno trećeg, na prisutne je ostavila toliko snažan utisak da je u drugi plan potisnula nedostatak jasne organizacije i plana kretanja. Svaki sledeći put biće teže – što zbog rasta očekivanja okupljenih, što zbog sve razrađenijih metoda vlasti kojim će pokušati da ljude obeshrabri i međusobno zavadi. Zbog toga bi plan protesta morao biti dobro i precizno razrađen, uz predviđanje odgovora na razne moguće provokacije, pa još i tako da bude dovoljno motivišući da pobedi eventualno pitanje: „Bilo nas je zaista puno, ništa nismo postigli, čemu sve ovo?“ Pošteno je reći i da to nije nimalo lako. S druge strane, svest da zaista postoji veliki broj ljudi koji žele promene može biti najefikasniji lek protiv apatije koja je zahvatila društvo i podsticaj za drugu vrstu aktivizma, ne samo protestnog. Energija protesta mogla bi da motiviše veći broj ljudi za učešće u kontroli izbora, raznim vrstama akcija i traženja rešenja za probleme u kojima se društvo guši. Izrazito važan novi kvalitet je i učešće velikog broja mladih, odlučnih da pokušaju da pomognu u popravljanju Srbije, kako bi ona zaista postala dobro i pristojno mesto za život za sve, pa čak i one koji nemaju partijsku knjižicu vlasti. Jedan od problema koji nisu mali jeste i rašireni antipartizam, na koji su predstavnici opozicije sada dosta mudro reagovali, povlačeći se u drugi plan. Dugoročno, međutim, to je neodrživo, jer pristojne Srbije nema bez prenošenja volje građana u institucije – a to je posao partija. Protesti koji traju mogli bi predstavljati šansu za uspostavljanje poverenja između građana i partija, pod uslovom da njihovi lideri uspeju da potrebe društva stave ispred stranačkih. Ima procena da bi protest u subotu mogao biti presudan za odluku vlasti u kom pravcu će ići dalje, da li će i na kakve ustupke pristati i da li će zaista raspisati prevremene parlamentarne izbore na jesen, kao što je Vučić nedavno najavio. Intenzitet građanske pobune daje razloga za procenu da je raspisivanje izbora na jesen, nakon što se protesti, ako uopšte budu trajali, razvodne tokom leta, sada verovatnije nego što je delovalo pre nekoliko dana. Računica bi, naime, mogla pokazati da je čekanje sledeće godine u uslovima pada rejtinga previše rizično, pa bi čak i neka vrsta „žrtvovanja“ lokalnih izbora, koji na red dolaze u proleće 2024, mogla biti bolje rešenje za SNS. Činjenica je da samostalnim održavanjem lokalnih izbora – što su znale i ranije vlasti – naprednjaci smanjuju šanse da produže sadašnje stanje gotovo totalne kontrole nad Srbijom. S druge strane, međutim, rezultati parlamentarnih izbora 2022, ali i neka istraživanja javnog mnjenja, pokazuju da SNS ionako nema naročitih izgleda da osvoji vlast u nekim većim gradovima. Nevolja je, međutim, što specijalni američki izaslanik za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar sada kaže da bi Ohridski sporazum mogao biti sproveden do kraja leta, što organizaciju i sprovođenje izbora početkom jeseni prilično komplikuje. Opozicija, s druge strane, naročito ona proevropska, tvrdi da izbori ne mogu biti održani pod postojećim uslovima – što zaista proizlazi iz zahteva protesta, čije ispunjenje i dalje očekuje (REM, mediji). Istovremeno, Boško Obradović ponovo poziva „srpske rodoljube“ da se okupe na jednoj izbornoj listi, uz ocenu da će tako osvojiti više od 20 odsto glasova, odnosno dobiti više od 50 poslanika u Skupštini. A poslanik DSS-a Predrag Marsenić sa sednice parlamenta u utorak zatražio je raspisivanje opštih izbora. Kampanja, uostalom, već traje, uz većinu elemenata na koje smo navikli – opozicija je ponovo „eksponent stranih interesa“, a iza protesta, prema tvrdnji Vučića, stoje neke (očigledno zapadne) službe, što su saznale „sestrinske službe sa Istoka“. Ali, ništa više nije isto. Vučić više nije vladar situacije, već uznemireni čovek koji poseduje ogromnu moć (sila, mediji, finansije), ali je sada „izbušen“ sa svih strana i nateran da u hodu menja taktiku kojom pokušava da odgovori na probleme sa kojima je suočen. U međuvremenu, čir koji je pukao, nastavlja da curi. Najnoviji šok izazvalo je saznanje da je, posle jezivih zločina, bilo moguće da istraumirana deca u „Ribnikaru“ padnu u ruke doktorke pobornice sumnjivih alternativnih metoda, poslate od strane Ministarstva zdravlja. Slika dece kojoj se pušta narodna muzika kako bi se „povezali sa dušama svojim umrlih prijatelja i prijateljica“ morala bi da bude poslednja jeziva opomena da ovako dalje ne može. Vera Didanović