Umreti za „evropsku perspektivu“

Evropski savet uvažava evropsku perspektivu Ukrajine, Republike Moldavije i Gruzije“ – ovako je 23. juna 2022. godine Evropski savet odgovorio na zahteve ove tri zemlje za članstvom u Evropskoj uniji. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen nekoliko dana ranije je obznanila: „Svi znamo da su Ukrajinci spremni da umru za evropsku perspektivu.“ Veoma je verovatno da ni pisci govora Fon der Lajen, ni tvorci saopštenja Evropskog saveta nisu svesni da ovakvim frazama samo proizvode sve više i više političke mučnine kod znatnog dela onih kojima se obraćaju. Ta mučnina se po pravilu pojavljuju kada političari i mediji iscrtavaju „put ka Evropi“ ili kada politikolozi razglabaju o „evropeizaciji.“ Predsednica Evropske komisije koristi opšta mesta o „evropskoj perspektivi“, čak i kada je reč o životu i smrti. Onima koje su upućene ove dve reči one samo znače njihovo izopštavanje i jasnu hijerarhiju u međusobnim odnosima. Predznak (omen) tih pojmova je bez daljega jasan javnosti na jugu i jugoistoku kontinenta: njihove države bivaju svrstane van Evrope, oni sami su kao građani tih država javno prikazani kao neko ko Evropi ne pripada, kao ne-Evropljani. Jer, oni kojima tek predstoji „evropska perspektiva“ očigledno ne spadaju u Evropu. Da li će stvari jednog dana izgledati drugačije određuju oni koji su na gornjem „kraju“ perspektive. Na njih oni s nižeg kraja „evropske perspektive“ mogu samo da se ugledaju. Stvarna geografska lokacija ne igra nikakvu ulogu u ovakvom hegemonijalnom političkom diskursu. Ono što bi u osnovnoj školi bilo za nedovoljnu ocenu iz geografije postalo je politička maksima: prema pisanju nemačkog poslovnog dnevnika Handelsblat (23. avgusta 2022), na primer, Ukrajina je dobila „jasno obećanje da će moći da ide putem ka Evropi“. Isti list piše, međutim, da je Ukrajina „najveća država Evrope, koja bi mogla mnogo da doprinese energetskoj i prehrambenoj bezbednosti na kontinentu”. Nisu samo urednici ove publikacije prevideli nepomirljivu protivrečnost između ova dva iskaza. Oni su u matici političkog poimanja. Takva neprimećena protivrečnost svakodnevno se ogleda u razmišljanju i izjavama velikog dela političke klase u zapadnoj Evropi. Ukorenjena je u maltene neupitnom uverenju da je samo EU zaista Evropa. Pritom neke prećutno uvrštavaju u EU, kao što je slučaj sa Švajcarskom, Norveškom i Islandom, bogatim zapadnoevropskim zemljama koje nisu članice Unije. Drugi su isključeni po definiciji: to je slučaj sa onim jugoistočnim i istočnim zemljama Evrope kojima se „evropska perspektiva“ tek sada pomalja. Ova fraza sažima stavove i političku praksu koju zapadna Evropa neguje prema jugoistočnoj i istočnoj Evropi. Unazad tri decenije, od pada Berlinskog zida, to je „ne-reč“ (kako Nemci nazivaju najgore izraze) u diskursu o oblikovanju političke budućnosti kontinenta. Još neshvatljivija je upornost s kojom se govori o ruskom napadu na Ukrajinu kao „prvom oružanom sukobu na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata“. Ostaje da se dokuči zašto se izostavljaju ratovi u Jugoslaviji, uključujući i napad NATO na Srbiju 1999. godine. Imaginarni Zapadni Balkan: Na Samitu u Solunu u leto 2003. godine, šefovi država i vlada EU obnarodovali su „evropsku perspektivu“ za sve države naslednice Jugoslavije i Albaniju. Kratko pre toga, 12. marta iste godine, politička nada regiona, premijer Srbije Zoran Đinđić, ubijen je u atentatu. Zapad se posle toga pribojavao novog talasa nasilja tek nakon što su poslednji oružani sukobi na jugoslovenskom prostoru okončani 2001. godine. Dodeljivanje „evropske perspektive“ trebalo je da posluži da bi se predupredili mogući dalji sukobi i našlo rešenje za postojeće. Niko tada nije predvideo da će dve decenije kasnije Ukrajina, Moldavija i Gruzija biti zarobljene u istoj večitoj čekaonici. Te zemlje niko nije doživljavao kao buduće članice EU; bilo im je dodeljeno mesto u susedstvu Unije. Jugoslavija tada više nije postojala, a potraga za zajedničkim političkim imeniocem za region bila je zamršena. Britanski Forin ofis je neko vreme koristio (i verovatno izmislio) naziv „istočnojadransko područje“. Razlog je bez sumnje bio da se preduprede upadljivo negativne konotacije vezane za pojam Balkan, pre svega zbog izraza „balkanizacija“ (prema rečniku: podele na manje, međusobno neprijateljske države ili grupe). S time u bliskoj misaonoj (i geografskoj) vezi je pridev „vizantijski“ (isuviše komplikovano, neprobojno, neprozirno). Međutim, priča se da je navodno neutralni termin Zapadni Balkan smišljen upravo u sedištu birokratije EU u Briselu (koja se u britanskoj štampi često opisuje kao „vizantijski sistem“). Iako se od tada ništa više nije čulo o istočnom, južnom ili čak severnom Balkanu (Slovenija, Austrija?), ova je fraza ušla u široku upotrebu kako bi se označio prostor Jugoslavije i Albanija, bez Slovenije i Hrvatske. Preraspodela naziva je imala važnu političku ulogu već pre ratova u Jugoslaviji. Negde oko 1989. godine, dok se Istočni blok raspadao i dok je Evropi predstojala intelektualna i stvarna reorganizacija, nemačke su diplomate želele da stvore svežu odrednicu za političku pripadnost Jugoslavije. Više nije trebalo da važi za „nesvrstanu zemlju“, jer su dva politička bloka, tako se tada smatralo, bila istorijski prevaziđena. U Bonu je odjednom proglašena nova klasifikacija: Jugoslavija „prirodno pripada srednjoj Evropi“. Mađarska, Poljska i Čehoslovačka su u to vreme rečito čeznule za „povratkom u Evropu“. Prema široko prihvaćenom srednjoevropskom čitanju istorije, Sovjetski Savez je za vreme Hladnog rata takoreći oteo ove države u Aziju. Međutim, čim su „balkanski ratovi“ izbili 1991. godine, klasifikacija Jugoslavije kao srednjoevropske države trenutno je nestala iz upotrebe. Ovo određenje („balkanski ratovi“) bili su i ostali kapitalna greška u razmišljanju. Ratovi su se od 1991. do 2001. godine vodili samo u Jugoslaviji i nigde drugde na Balkanu. Pa ipak, ovo određenje je i dan-danas u opticaju. Možda je ukorenjeno u nejasnom sećanju na činjenicu da je početak 20. veka bio obeležen ratovima na Balkanskom poluostrvu. Kako uglavnom biva s istorijom jugoistočne Evrope, tadašnje velesile – Austrougarska, Turska, Nemačka, Francuska, Italija, Velika Britanija i Rusija – igrale su odsudnu ulogu u regionu. Međutim, glavna pažnja u zapadnoevropskom gledanju na te ratove bila je usmerena na navodno jedinstvenu brutalnost balkanskih naroda. Odrediti oružane sukobe na prostoru Jugoslavije od 1991. nadalje kao „balkanske“ značilo je uspostavljanje direktne veze s događajima od pre sto godina. Time je sama po sebi ustanovljena i klasifikacija koja podrazumeva da je reč o nečemu što, kao i najveći deo toga na Balkanu, ima prvenstveno veze s nasiljem i varvarstvom. Moguće je da se ovakvim pretpostavkama precenjuje značaj površnih kolektivnih sećanja za aktuelna politička poimanja. Ipak, upadljivo je da Zapad, daleko pre njihovog prijema u EU, Hrvatsku i Sloveniju nije više shvatao kao delove Balkana, i to zapravo čim je počela njihova secesija od Jugoslavije. „Evropa, sad!“, glasila je lozinka koja je mobilisala Slovence da se 1991. godine otcepe od jugoslovenske federacije. Druge dve članice EU u jugoistočnoj Evropi, Bugarska i, u manjoj meri, Rumunija, unutar zapadnog diskursa ostale su do danas na Balkanu. Često su predstavljene kao posebno siromašne i korumpirane sa podtekstom da im nije mesto u Uniji. Uprkos tome što barem Rumunija može da ukaže da ima dobre ekonomske pokazatelje. Grčku i Tursku takođe malo ko doživljava kao balkanske države. Zapadnoevropski novinari redovno naglašavaju njihovo mesto unutar „jugoistočnog krila NATO“. Nužda je, kao što je poznato, majka pronalaska, čak i kada je reč o davanju političkih imena. Verovatno se tako došlo do odrednice SEE6 (Southeast European Six, jugoistočnoevropska šestorka). LJudi koji su ovo smislili su verovatno bili ekonomisti u međunarodnim organizacijama. Nisu znali kako da u svojim izveštajima drugačije nazovu „jabuke i kruške“ (Bosnu i Hercegovinu, Srbiju, Kosovo, Crnu Goru, Albaniju, Severnu Makedoniju). Stvar je gledanja da li je Kosovo država ili ne. Pet članica EU ga ne priznaju po međunarodnom pravu, a isto važi i za dve članice Saveta bezbednosti UN, Kinu i Rusiju. SEE6 otuda zapravo označava šest nacionalnih ekonomija, a ne šest država u jugoistočnoj Evropi. Videće se da li nacionalna ekonomija može da postoji bez državnog okvira. U svakom slučaju, skraćenica ostavlja mnogo prostora za tumačenja („konstruktivna dvoznačnost“, još jedna omiljena krilatica zvaničnika EU) kako bi SEE6 bilo prihvatljivo za vlade Srbije i Kosova. Ionako, po pravilu, političke klase u SEE6 više vole da njihovi entiteti budu imenovani unutar neke teško shvatljive skraćenice nego da budu definisani kao deo Balkana, pa čak i kada je pridodat pridev „zapadni“. Istok, ipak, nije postao Zapad: Nakon pada Berlinskog zida, nadmoć zapadnog političkog diskursa zacementirana je u Evropi. Kao što kapitalizam ostaje jedini način proizvodnje, isto važi i za zapadnu pojmovnost s kojom se Evropa intelektualno određuje. Za države koje nastoje da budu puštene u EU, postoji samo jedna „evropska perspektiva“, naime, „put ka Evropi“, a ona uključuje mnogo „bolnih, ali neophodnih reformi“ i „ispunjenje nužnih uslova“. Ova misaona hegemonija podupire se opsežnim političkim, naučnim i novinarskim egzegezama. Eminentni poznavalac podeljenog evropskog neba, nemački novinar Norbert Mapes-Nidik, suštinu ovog diskursa objašnjava rečima: „… Istok je postao Zapad; dalja pitanja su bila nepotrebna.“ Ako Istok, ipak, nije postao Zapad, reč je o njegovoj krivici, jer mu je perspektiva bila ponuđena. U aktu samokolonizacije, politička klasa na jugoistoku i istoku prihvatila je ovaj koncept bez pitanja. Političari regiona stalno traže podršku za „evropeizaciju“ svojih država. Međutim, naljute se kada ih neko pita da li time žele da kažu da su njihove zemlje nekako izvan Evrope. Naravno da su deo Evrope, i to veoma važan, kažu. Dobro je poznato da su njihovi preci vekovima unazad bili hrišćanska brana od azijskih osvajača (muslimana, Rusa – to gde Istok i Azija počinju uvek zavisi od pojedinačnih predrasuda). Ali Zapad ne zna dovoljno o svemu tome i ne ceni dovoljno njihov značaj. Bez obzira na sve, sada je samo važno ostvariti „evropsku perspektivu“. Ovu protivrečnost koja se svodi na sopstveno izopštavanje, ukoliko se ostane ukopan u takvom diskursu, uglavnom niko ne primećuje. Državama jugoistočne i istočne Evrope ne treba nikakva „evropska perspektiva“, jer se iz Evrope nisu micale. NJihovo trenutno političko, ekonomsko i društveno stanje rezultat je pozitivnih i tragičnih događaja i epoha zajedničke evropske istorije. Način na koji se raspala Jugoslavija od 1989. godine nadalje tesno je povezan sa uticajem drugih evropskih država, a naročito Nemačke. I to što je Rusija napala Ukrajinu je proizvod neuspele potrage za novim odnosom Moskve i Zapada koji bi bio prihvatljiv za obe strane. U svakom slučaju, geopolitički omen nad Evropom, a naročito nad njenim istočnim i jugoistočnim delom, trenutno nije ni najmanje povoljan. Ne može da se kaže da je nastupio novi hladni rat jer tokom tog razdoblja Zapad nije bio faktički u ratnom stanju sa Rusijom kao sada. Povrh toga, pomisao da u budućnosti može da se desi oružani sukob s Kinom više ne pripada žanru političke distopije. Zaista je nastupila prelomna tačka u istoriji sveta („Cajtenvende“), kako se izrazio nemački kancelar Olaf Šolc. Međutim, još nisu smišljeni izrazi koji bi mogli da opišu sasvim pogoršane prilike. Takoreći da se imenuje najnovija evropska perspektiva. Uz saglasnost autora, doskorašnjeg šefa briselskog biroa Nemačkog instituta za međunarodne i bezbednosne poslove (SWP), NIN objavljuje tekst napisan za poglavlje u zborniku radova Nomen est omen izdavačke kuće „Harasovic“ u Vizbadenu