Različitost stavova – put ka istom cilju

Izgovorila sam mnogo puta i ponoviću da sam uverena da ne postoji ništa za naše društvo potrebnije od razgovora. A razgovarati moramo! Jedino razgovorom koji vodimo na kulturan, razuman i argumentima potkrepljen način, možemo doći do minimuma preko potrebne saglasnosti o svakom problemu sa kojim se kao društvo suočavamo. I mora neko prvi da se uzdigne u toj komunikaciji iznad ličnog interesa, naročito onda kada nastupe nerazumevanja, otpori, zamke, sujete, pa i međusobne mržnje/netrpeljivosti, i nađe način da izgovorena reč postane ono što spaja, a ne ono što deli. Moramo konačno početi da slušamo jedni druge, ali i da se zaista čujemo, i razumemo šta jedni drugima govorimo. Moramo da vratimo poverenje, jer je nužno da tom razgovoru pristupimo bez predubeđenja, predrasuda, bez sumnje u iskrenost, namere i motive sagovornika. Različitost stavova ne mora apriori da znači odsustvo želje da se postigne često isti cilj. Različit stav ne znači apriori ni zlu nameru, zbog koje se poseže za svim raspoloživim sredstvima samo da bi se onaj drugi diskvalifikovao. Naslušali smo se tog „arsenala“ na javnoj sceni – od vulgarnih uvreda, do ozbiljnih optužbi za nepatriotizam ili, čak, izdajništvo. To što neko misli drugačije od nas, sagledava argumente i činjenice o nekom problemu ili pojavi iz drugog ugla, ne čini ga manje vrednim i manje patriotom, sektašem, krezubim ili pripadnikom elite, slepim kod očiju i gluvim kod ušiju, pametnim ili glupim, niti ga čini plaćenikom i mrziteljem svoje zemlje. Za ove potonje, ne sporim da je moguće da postoje, ali njima bi na osnovu dokaza trebalo da se bave nadležni državni organi. Nikakvi vetrovi, ni sa Zapada, ni sa Istoka, neće oduvati naše unutrašnje probleme, baš kao što se niko sa strane neće baviti zaštitom naših vitalnih državnih i nacionalnih interesa – to moramo sami, ali zajedno, kroz dijalog i dogovor, uz viziju i u skladu sa realnim, aktuelnim geopolitičkim trenutkom i odnosom snaga na globalnoj političkoj sceni. U tom procesu, sve naše različitosti vidim kao prednost koja nas čini spremnijima da pružimo kvalitetne odgovore, kroz dijalog, trasirajući put ka istom zajedničkom cilju – stvaranju istinski demokratskog, tolerantnog, slobodnog, ravnopravnog i u svakom aspektu društva jednakih šansi za sve građanke i građane Srbije. Ništa nije i ne sme biti isto posle tragedije u kojoj su izgubljeni životi dece i mladih ljudi i za koju još uvek ne nalazim način da je racionalizujem i prihvatim – dete je ubilo decu, i ja još uvek čujem onu jezivu tišinu od 3. maja, kada je Srbija zanemela od bola. Ovo mora biti poslednja opomena celom društvu i mora nas suočiti sa nama samima, sa onim šta smo postali i u šta smo se pretvorili. To suočavanje, ma koliko bolno bilo, mora dovesti do samospoznaje i pružiti odgovor na neka pitanja. Zašto smo, i kako, umesto ljudskih i civilizacijskih tekovina i vrednosti prigrlili društvenu patologiju i antivrednosti, bilo da one dolaze sa Zapada ili sa Istoka, iz Azije ili Afrike, apsolutno nebitno? Zašto smo se razljudili i obezdušili? Zar je moguće da je morala da se desi užasna nesreća, da bi nas tek ona trgnula iz duhovnog i intelektualnog posrnuća u kome se nalazimo?! Moramo da vratimo poštovanje, solidarnost, snagu i veru u nas same, da vratimo stid i odgovornost u svaki prostor i da nam to bude modus vivendi. Naročito moramo pokazati razumevanje, empatiju i brigu za one koji su drugačiji ili u manjini, za one koji su slabiji, stariji, siromašniji, za one kojima je potrebna naša podrška. Nije Srbija jaka onoliko koliko je jak njen najjači, već njen najslabiji građanin/ka. Sada je jasno da nam ništa ne vredi sve ono što smo isključivo materijalno prigrlili i promovisali kao mernu jedinicu uspeha i vrednosti. I, ako može, bez mnogo rada i zalaganja. Rad i znanje nisu više posebno cenjene vrednosti našeg društva. To se mora promeniti. Danas, ne sutra. Ništa čoveka toliko ne obogaćuje, niti ga kao ličnost gradi, kao drugo i drugačije koje razume, prihvata i iz čega uči. Stoga su različitosti najbolji način da unapređujemo sebe, da se razvijamo kao ljudi, da gradimo poverenje, razumevanje i poštovanje za dobro svih. Moramo da čuvamo i branimo i našu posebnost i tuđu različitost, i pravo da sve to javno, bez ikakvog straha i zadrške, ispoljavamo. Važno je da budemo ujedinjeni u ljubavi i u brizi za svoju zemlju, ali i da poštujemo druge zemlje, narode, njihove običaje, kulturu i vrednosti koje su neupitne, jer samo tako ćemo, svim tim različitim putevima, stići do istog cilja – krug zatvaramo vraćajući se sebi i onom ljudskom u nama. Na kraju, i najvažnije - moramo našu decu vaspitavati tako da uvek i u svemu budu bolja od nas, uspešnija od nas, više ljudi od nas, i moramo to činiti lišeni bolesnih ambicija i naše projekcije o tome šta bi trebalo da ih čini sretnima i zadovoljnima. Ne namećimo im sliku naše stvarnosti kao jedino moguće i ispravno. Moramo razumeti budućnost koja dolazi, biti spremni da učimo od dece, bez straha i potrebe za nametanjem autoriteta, jer nam upravo deca ukazuju da nešto sa našim vrednostima nije u redu. Oni nas slušaju i kad šapućemo, a mi – da li mi njih čujemo i kad vrište, a kamoli kad ćute? To moramo činiti uporno, strpljivo i posvećeno, negujući njihovu posebnost i različitost, i onu međusobnu, ali i onu u odnosu na nas, njihove roditelje, kako bismo im ostavili u nasleđe budućnost neopterećenu brojnim hipotekama. Odgovornost je na nama i opravdanja nema! Ni za koga.