НИН online

уводник

Поглед са терасе

Раскрсница на којој грађани и власт различито виде циљеве није ништа друго него губитак политичког легитимитета. Мада, Вучић и његови копљаници верују да су грађани изгубили легитимитет

Биће да Александар Вучић ни сам није био свестан колико је био у праву када је крајем октобра прошле године јавности саопштио да актуелна влада има кључни задатак „да презими ову зиму и можда следећу“. Из ове визуре посматрано, тешко да ће бити следеће зиме. И то не због тога што је Вучић тако одлучио, већ зато што се током прошле зиме и овог пролећа отворило све што је у претходне две деценије тињало. У тој игри са временом, Вучићу су се, и његовом кривицом, све невоље десиле у исто време. Косово, Украјина и Русија, странци који преиспитују везе са криминалцима, инфлација и сиротиња, и нарочито, трагедије које су се десиле у „Рибникару“ и Младеновцу – све су то ватре које су запалиле затворени српски лонац.

И много тога би се могло спочитати председнику, али на тој дугачкој листи свакако није способност да због политичког шибицарења - и за власт у најгорем могућем тренутку - привуче пажњу јавности. Стављајући себе у улогу највеће жртве у тренутку када су пострадала деца, Вучић је тешко прекршио норме, не пристојног, него људског понашања. Чак и за стандарде режима који никада није био у сродству са пристојношћу. И ту поправног више нема.

И све што је касније долазило са Андрићевог венца, у покушају да се санира штета, био је попис лоших и горих одлука. Од пребројавања демонстраната, немих од трагедија које су задесиле Србију, крштавања пристојног света хијенама и лешинарима, преко организовања контрамитинга, до контрадикторних, па и заумних порука, које час зазивају Танатос и за сопствену породицу, до помирљивих тонова које грађане позивају на разговор. Укључујући и ону да ће поново почети да их прима како би чуо њихове муке и проблеме. Али, то смо већ чули када је као мандатар за састав владе 2016. обећао да ће примати грађане. И заиста, то је једном учинио у Београду, и још једном у октобру исте године када се Влада на неколико дана преселила у Ниш. И никада више! Можда не би било лоше да, ако већ планира да обнови ту праксу, дан за пријем буде петак или субота. Можда би му тада и поглед са терасе Председништва изгледао другачије. И можда не би морао да гаси светла док непрегледна колона људи пролази испод прозора његове канцеларије. Овако, Београд му, из његове визуре, када нема оне колоне, даје лажну перспективу. Ону о неограниченој моћи, монолитној странци и анестезираном народу.

То неразумевање није ствар немоћи да се докучи смисао друштвених гибања, већ последица другог времена у коме државна политика и интереси грађана председнику нису стајали испред идеје сопственог политичког преживљавања. Отуда ваљда и чујемо разноразне идеје о референдуму о председнику, које од „најбољег студента Правног факултета у историји“ делују као идеје потпуног дилетанта или пак безочног властодршца. Једноставно је, Вучић више не може никоме да понуди СНС, па ва банк нуди оно преостало од сопственог рејтинга који се неповратно урушава.

Вучићу је јасно да Србија у наредном периоду неће бити мање гладна ни хлеба ни правде, већ сита свега. Зато му се причињава да „руља“ од њега тражи и оно што нико није ни поменуо. Ко је уопште икада поменуо прелазну владу и изазвао Вучића да би овај месијански поручио: „Можете да ме убијете, али нећу потписати прелазну владу никада.“ Али би зато, ако га буде држало добро расположење, могао да потпише одлазак читаве Владе. То би свакако било добро решење. Истовремено, није дао Бату Гашића, али је и демонстрантима испунио један од захтева.

Шта, дакле, напослетку следи? Вучићева деоба гнева са сапатницима на тераси Председништва делује као привремено прихватљиво решење, знамо то из историје, али грађани чекају да се упре прстом у неког или нешто да се наплате. Оставка Братислава Гашића, кога Вучић засад не да, неће богзна шта пробудити у народу. Баш као што ни Ружићев одлазак никога није задовољио. Уосталом, ћутали су и кад им је власт отимала и земљу и небо и то је оно што је за Вучића најопасније. Дакле, раскрсница на којој грађани и власт различито виде циљеве није ништа друго него губитак политичког легитимитета. Мада, заклео бих се да Вучић и његови копљаници верују да су грађани изгубили легитимитет.

Како год било, остаје питање да ли је револуција против сопствене партијске и коалиционе структуре најављена кроз Покрет за државу и народ дефинитивно закаснила? Одговор на ово питање можда добијемо већ за пар дана. на седници Владе, када овај број НИН-а већ буде пред читаоцима.

Зоран Прерадовић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар