Kad glumci progovore vlast piše poternice

Kolike su laži kojima se služi ova vlast? Evo jedne od poslednjih: Poslanik SNS je za govornicom Skupštine Srbije nedavno kazao da je „Svetlana Bojković od Telekoma dobila 89.000 evra“. Istina glasi: Svetlana Bojković nije dobila, već je zaradila novac. Za tri godine snimanja u serijama koje je finansirao Telekom, njen honorar iznosi tačno jednu šestinu od onoga što je poslanik SNS naveo! Ako poslanik ne ume da deli, neka zatraži pomoć od šefa poslaničke grupe, pa sve dalje do predsednika Skupštine i predsednika Srbije. To što dobiju je suma koju je najveća srpska glumica zaradila u poslednje tri godine! Dakle, ni 15.000 evra. Brojni su dokazi iz skupštinskih debata da to nije prva, a treba se bojati ni poslednja laž poslanika SNS Nebojše Bakareca. Zbog ove laži će, međutim, ići na sud. Tužili su ga glumci čije je iznose honorara čitao u Skupštini. Moraće na sudu da dokaže odakle mu podaci o navodnim, izvesno izmišljenim, ciframa o zaradama glumaca Marka Janketića (45.000 evra), Gorice Popović (84.000 evra), Branislava Trifunovića (67.000 evra), Dragana Bjelogrlića (423.000 evra), Nikole Koje (125.000 evra), Svetlane Cece Bojković (89.000 evra), Gordana Kičića (84.000 evra), Sergeja Trifunovića (130.000 evra) i Milana Marića (120.000 evra). Posle ovakvog napada od strane vlasti, Dragan Bjelogrlić je podsetio da je pogrom na Jevreje počeo tako što su nacisti delili letke i objavljivali koliko Jevreji zarađuju na leđima nemačkog naroda i zapitao: „Sprema li se nova Kristalna noć za neke srpske glumce? S moje strane, drugo pitanje: Koliki je put od ovako sročenog spiska, do sudbine glumice Žanke Stokić kojoj je vlast 1945. godine zabranila da igra?“ Pesimista bi kazao da je moć ove vlasti toliko jaka da će svako ko nije sa njima biti kažnjen, pa i glumci. Optimiste misle da ih je stigao strah od svih nezadovoljnih građana Srbije, pa su na red došli i glumci. Jedan sa spiska, glumac Branislav Trifunović, ne seća se da je iko ovako ujedinio glumce i naterao ih da shvate da se ne sme dozvoliti da ijedan od njih više ikada bude izložen ovakvim napadima: „Otkad je izvesni D. G., sekretar za ’fine’ poslove vladajuće stranke, objavio navodne honorare glumaca i ponudu ’da ako im se ne sviđa ovde, mogu da idu negde drugde’, započeo je više nego otvoren lov na sve neistomišljenike. Neću pominjati izvesne N. B. i N. J. (imena poznata autoru) jer su oni samo poslušni kunići koji uglavnom rade ono što im se kaže a i moraju da se dokazuju jer su ipak došli skoro iz nekih drugih tabora. Zašto baš na glumce, to je pitanje na koje odgovor znaju samo oni. Šta je to što ih je toliko uplašilo, verovatno nećemo saznati, ili bar nećemo skoro, ali je odgovor negde u onim glavama ljudi koji svakodnevno ispituju javno mnjenje o raznim političkim temama koje imaju veze sa Onim koji sve mora da zna, a nije Bog. Probali su da tim izjavama izazovu razdor, sa jedne strane da prodube mržnju kod svog biračkog tela koje će u glumcima prepoznati neke ljude koji se bune iako ’lagodno’ žive, dok običan svet jedva sastavlja kraj sa krajem, a sa druge strane da među ljudima koji šetaju svake nedelje probude sumnju da ti glumci sa spiska ipak malo i rade za vlast. Koliko su uspeli u svojim namerama kod ovih prvih ne možemo još reći, ali je sigurno da su se pretnje svima nama po društvenim mrežama povećale, jednog kolegu su i verbalno napali dok su jednoj osobi poslali poruku da znaju u kom obdaništu provodi vreme njeno dete. Što se tiče ovih ljudi sa kojima hodamo vikendima, taj spin očigledno nije prošao. Pa ako smo sve ovo istrpeli da bismo shvatili da se moramo držati zajedno, onda cena i nije toliko visoka i zato hvala Ujedinitelju, onom koji sve mora da zna.“ Šta je merilo uspeha vlasti u Srbiji kad je o kulturi reč? Od 2018. godine najviši predstavnici SNS bez prestanka se hvale Narodnim muzejom koji kao da pre njihovog dolaska na vlast nije postojao. Oni su ga pre pet godina ponovo otvorili tvrdeći da su urađene revolucionarne rekonstrukcije, što je još jedna od njihovih laži. Istina je da su samo izdvojili novac da se ovo zdanje iz 1844. godine prekreči i srede instalacije, a uprkos svim zahtevima znalaca, ostalo se na istom broju kvadrata izlagačkog prostora, nedovoljnih 5.000 kvadratnih metara. Nedostaju sve potrebne reference da bi Muzej odgovarao namenama koje uveliko postoje u nacionalnim muzejima Evrope koji uspešno funkcionišu u 21. veku. Probajte da dovedete postavku Muzeja Van Goga iz Amsterdama, na primer, i videćete da nema šanse. Ali o toj neprijatnoj istini se ne govori. Profesorka dr Jelena Đorđević takvo ponašanje objašnjava za NIN sledećim rečima: „Osnovna briga svakog populističkog sistema je da diskvalifikuje elitnu kulturu, da potpuno marginalizuje umetnost i prepusti populaciju medijma i popularnoj kulturi. Muka sa Srbijom je što su mediji u rukama vlasti, a što je politički diskurs zauzeo prostor najgore kič popularne kulture. U takvom ambijentu diskvalifikacija znanja, umetnosti, kreativnosti, duha, od početka vladavine SNS uspešno je obavljena. Neukost je zauzela sva mesta. LJudi od duha, znanja i talenta pojavljuju sa kao vest samo kada neuki poslanici ili propagandni mediji zažele da se obruše na pojedince ili čitave esnafe i da ih brutalno satanizuju skrećući pažnju sa nepočinstava koje sama vlast čini. Oni služe kao žrtvena jagnjad na koju se prebacuje odgovornost i krivica za zlo koje se valja ovom našom zemljom. Za populaciju kojoj se obraćaju, za sve zlo, krivi su novinari, profesori, i najčešće glumci. Nema krivice vlasti, nigde i nikada. Za to postoji elita uma i talenta. Zašto baš glumci? Zato što su najpopularniji, najpoznatiji, prisutni u javnosti, na ekranima i u dušama ljudi koji ih vole. Zaboravljeno je da su oni vrhunski umetnici, slobodni da misle i da stvaraju. Oni se predstavljaju kao državna svojina, u našem slučaju svojina SNS-a i A. Vučića jer država izdvaja iz budžeta da bi kultura, kako-tako, opstala. Kultura se shvata kao sluškinja države, drugačije je ne pojmi autoritarna vlast. A i ne sme. Omraza prema glumcima koji su najčešće na tapetu skupštinskih i medijskih diskvalifikacija dolazi iz još jednog izvora. Oni su konkurencija jedinoj zvezdi koja treba da obasjava naše nebo. Kult ličnosti vođe i kult zvezda iz umetničke sfere ne idu zajedno. Srca smeju da budu ispunjena samo jednom, neprikosnovenom ljubavlju. Najzad, suština bacanja ljage na glumce proizlazi iz dobro poznate tehnike ove vlasti, a to je da zavade, podele građane, pocepaju institucije, stranke, esnafe. Selo protiv grada, periferija grada protiv centra, ‘narod’ protiv elite. Tako je trebalo da spiskovi sa zaradama glumaca izazovu bes siromašnih prema eliti koja navodno zarađuje basnoslovno, da skrenu pažnju sa bogatstva korumpirane vlasti i njihovih štićenika. Trebalo je da zavade i glumce među sobom. Na sreću, nisu uspeli. Pročitani su.“ Ova vlast je uspela da tokom poslednje decenije proizvede najveću tragediju – podelila je ljude na njihove i one koji nisu njihovi. Gostujući nedavno u emisiji Hit Tvit, predsednik Srbije je za glumce koji nisu uz njega rekao: „Oni su mene doživeli kao nekoga ko neće njih da pita za sve, neće da konsultuje za sve, i neće da im se dodvorava na dnevnom nivou. I ja to stvarno ne činim...Nažalost, možda zbog svoje arogancije koje ponekad nisam svestan, čujem da ljudi to neretko misle, pokažem i prezir prema nekima od njih...“ Prezir prema ljudima iz opozicije, predsednik javno izriče u svakodnevnim obraćanjima javnosti. I tako promoviše stav države prema građanima koji rade svoj posao, od kojeg treba da žive, ali, eto, nisu po volji predsedniku. Dramska umetnica Svetlana Bojković, jedna od prozvanih koja javno demantuje laž o svojoj zaradi, za NIN to ovako objašnjava: „Vlast je duboko podelila Srbiju zahvaljujući svojoj neprekidnoj kampanji u kojoj promoviše sebe koristeći se lažima, skrivanjem istine i blokadom medija. Na suprotna mišljenja, koja nemaju mogućnost da stignu do svih građana Srbije, vlast putem svojih medija odgovara lažima i uvredama. Postoji velika opasnost da zahvaljujući takvom ponašanju vlasti postane normalno da Srbin mrzi Srbina jer nisu politički istomišljenici, da građanin Srbin mrzi pripadnika drugog naroda iz istog razloga. Takvo ponašanje vlasti dobija sve veći zamah, ono stvara atmosferu mržnje i vodi u diktaturu.“ Rediteljka Minja Bogavac u svom iskazu za naš list smatra da je ovim činom u Skupštini Srbije obelodanjeno kolika je opasnost od činjenice da smo normalizovali „kulturu spiskova“: „U prevodu, to je kultura ilegalnih poternica; to je ono što se devedesetih zvalo ’tipovanje’ tuđe imovine, a u svojoj krajnjoj instanci - to je crtanje meta. Mete su, ovoga puta, nacrtane na najprepoznatljivijim licima u našoj zemlji i to je ono što stvara dodatni nivo panike. Ne želim da kažem kako bi bilo ispravnije, kada bi se na ilegalnoj poternici našla neka druga, manje poznata lica... ali ovde ne mogu a da se ne zapitam: šta može da očekuje svako od nas, ako se oni koji su svoja lica trajno zaveštali našoj kulturi, ako se superzvezde naše kinematografije, malih ekrana i pozorišnih scena, mogu naći na tako direktnom udaru govora mržnje i poziva na linč? Srpska napredna stranka je ovim činom zaista dokazala da se vodi sintagmom: ’Država, to smo mi!’, jer novac poreskih obveznika, nije novac Srpske napredne stranke, već novac svih građana i građanki ove države. Nezamisliva hajka na glumce i glumice, koju su poveli članovi vladajuće partije, takođe stavlja potpis i pečat na moju ličnu ’teoriju zavere’: da se mnogo novca uložilo u produkcije serija i filmova, baš zato da bi se sektor kulture zaposlio, diskreditovao, korumpirao i ’podmitio’ da ćuti. U svakom slučaju, ovo je crvena linija. Kada u parlamentu neko naziva umetnike ’šljamom’ – nijedan građanin ove zemlje više nije bezbedan. Preko ovoga, zaista, ne sme da se pređe, jer sutra, bukvalno svako od nas može da očekuje da država objavi lažne informacije o nama, garantujući da su tačne, a s ciljem da najbukvalnije ugrozi našu bezbednost. Ako postoji način da se ovaj čin završi optimistično, ja bih rekla da kultura više neće ćutati! I da su naprednjaci, ovim pozivom na linč, direktno pozvali sve nas da ih pošaljemo - u istoriju.“ Baveći se spiskom, kao drastičnim oblikom represije vlasti, ne možemo zaboraviti pojedinačne slučajeve umetnika koji su prolazili kroz medijski linč zbog svojih profesionalnih i ličnih izbora koji nisu bili po volji vlasti, odnosno modelu patriotizma koji ona smatra poželjnim. Prolazili su kroz to reditelj Kokan Mladenović, glumci Nikola Đuričko, Nikola Kojo, Milan Marić... ali najdrastičnije je to godinama podnosila glumica Mirjana Karanović kada je ostajala bez zaštite javnosti od napada zbog prihvatanja uloga u filmovima bosanskohercegovačke produkcije. NJen odgovor je tada glasio: „Ne mogu ljudi da žive samo u strahu, da budu ko neki zečevi i da ljube nekog u dupe ko ima funkciju, bilo kakvu, ne bi li preživeli. To je jako teško. To možete neko vreme, ali posle toga čovek postane jako ljut.“ Slika o nasilju u Srbiji samo je drastično uokvirena nedavnim zločinima u školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu i u Mladenovcu. Reditelj Andrej Nosov, osnivač i direktor Hartefakta, opasnost od nasilja za NIN ovako objašnjava: „Nasilje je naša konstanta i gotovo da nema odnosa u društvu koji su ostali imuni na nasilje. To nije počelo pre nekoliko sedmica, već traje dosta dugo. Do juče smo svi okretali glavu, jer se to nasilje dešavalo nekom drugom. Oni na koje je bilo usmereno, bili su neki drugi. Podsećam se jezivih naslovnih strana, tekstova i laži koje se godinama plasiraju. Masakri u ’Ribnikaru’ i Mladenovcu samo su otvorili put da se svi zamisle nad nasiljem koje je odjednom postalo vidljivo, a samo je kulminacija onog svakodnevnog koje je tu oko nas. I nije samo problem da se u Skupštini, u medijima i slično prave spiskovi – problem je što danas bez bilo kakvih posledica u cilju političke borbe, možete da govorite i radite šta hoćete – nema korektiva, nema sankcije, nema pravne države, a ni ukazivanja da neke stvari nikako ne smeju da se rade. Kada jedan, bar jedan predstavnik vlasti, bude odgovarao za zloupotrebe ove vrste, svaki sledeći će se bar uznemiriti pre nego što krene u svoj ‘verbalni rat’.  Ta nasilnička kultura, ta potreba za pobedom u svakoj prilici, taj agresivni rezultat koji se promoviše kao ultimativna vrednost, zapravo je uzrok. Uvek je protiv nečega, a ne za nešto. A kada je protiv, onda je to protiv do istrebljenja. Ta logika, ratnička i navijačka, taj sistem vrednosti zasnovan na sili i zloupotrebi moći je zaista veliki problem ovog društva.  Naš vrednosni sistem je urušen, ako možemo govoriti da je ikada postojao. I sad, ko ima najviše odgovornosti? Pa vlast. Onaj ko u nekom trenutku vrši vlast ili ono koje nazivamo ’većina građana’ su uvek najodgovorniji za stanje u društvu. Mera uspeha svake vlasti bi trebalo da bude postupanje prema opoziciji. Srbija je duboko podeljena zemlja, bez ikakve mogućnosti da se to promeni ako odgovorni političari ne pronađu način da smanje tenzije.“ Zbog čega se do danas, posle gotovo tri decenije, često govori kako je dr Nada Popović Perišić, tadašnja članica vladajuće Socijalističke partije Srbije, bila najbolja ministarka kulture? Najviše zbog toga što je, zajedno sa drugim socijalistom, poslanikom SPS Batom Živojinovićem, pokazala upravo meru uspeha o kojoj govori Nosov – njih dvoje su postupali prema opoziciji onako kako su retki posle njih. U jednom intervjuu NIN-u, slavni glumac posle pada socijalista, hvalio je saradnju sa ministrom Nebojšom Bradićem, koji je na to mesto došao kao kandidat G17 plus. Teško bismo dalje nabrojali dobre primere saradnje čelnika iz oblasti kulture koji su na bilo koji način uvažavali umetnika koji nisu njihovi stranački istomišljenici. Danas je to nezamislivo. Rediteljka Milica Kralj je poslednjih godina često u javnosti iznosila svoje mišljenje povodom brojnih poteza vlasti koji im nisu služili na čast. Kao i ovog puta: „Spiskovi (ne)podobnih, hajke na neistomišljenike, vređanje razuma, nasilje nad istinom, promocija govora mržnje i forsiranje naopakih vrednosti, ponižavanje prosvete i kulture, sprdanje sa zakonima i nadležnostima … sve to je opasno uticalo da čestiti, pravdoljubivi i vaspitani ljudi poveruju da su usamljeni i da su nepoželjni u našem društvu, da su građani drugog reda, da su budale koje bi trebalo da hodaju pognute glave i ćute. Kada se odgovornost izvrgne ruglu, kada odgovornost ne postoji, sve postaje moguće i mi plaćamo najskuplju cenu što smo se na to navikli. Sad više nemamo izbora, sad je poslednja prilika da se podvuče linija, jer u suprotnom slobodan pad u mrak bezdna nam je jedina sigurna budućnost.“ Glumica Gorica Popović, prozvana zbog svojih honorara, jednako lažnih kao i u slučaju ostalih kolega, ima jasan stav: „Ono što je strašno u ovom nikad viđenom napadu na našu profesiju je glupost! Malo je reći pogrešna procena, ili autogol. Glupost je prava reč. Ona, uostalom, izvire iz svih njihovih pogrešnih poteza poslednjih dana, jer sve rade zaslepljeni željom da ostanu tu gde jesu. To rade, naravno, svih ovih godina, ali je sada glupost isplivala u svoj svojoj veličini. I to boli. Boli i što smo dopustili da takvi ljudi toliko dugo razaraju ovu državu. Sigurna sam da bi voleli da ocrne i denunciraju svakog čoveka koji ovih dana šeta ulicama, ali na njihovu žalost, mnogo ih je… A nema ni vremena… Ono ističe.“ O nedostatku vremena za NIN govori još jedan sa spiska, glumac Sergej Trifunović: „Svaka rasprava o bilo čemu ili bilo kome, što nije ili ko nije deo zahteva protesta izazvanih konstantnim, beslovesnim, besprizornim emaniranjem nasilja državne strukture, zamena je teza, trošenje i gubljenje vremena – kojeg više nemamo. Sve ovo je puko blebetanje da bi se izbegla odgovornost.“ Za slikarku i spisateljicu Biljanu Vilimon, napad na pomenute glumce je još jedan u nizu autogolova ovog režima: „U danima kad građani masovno izražavaju bunt protiv nasilja u Srbiji, Vučićevi podrepaši vrše mentalno nasilje nad našim vrhunskim umetnicima. I samo zato što igraju u Telekomovim serijama, a ne stoje na njihovoj pozornici. Kad već nepristojno obelodanjuju honorare nepodobnih glumaca, zašto ne kažu - koliko su nagrađivali svoje miljenike? Uostalom, ovo otvara brojna pitanja, a pre svega, čiji je Telekom - poznat po svakodnevnim agresivnim pritiscima - da sa SBB-a pređemo na njihovu mrežu?! Tortura ovog režima zalazi u fašistoidne sfere, koje su umetnicima strane. Pustite glumce da razmišljaju svojom glavom, a ne vašom. Ovo što radite je najniži civilizacijski nivo.“ Čovek sa spiska, glumac, reditelj i producent Dragan Bjelogrlić, prošle subote je bio poslednji govornik na skupu „Srbija protiv nasilja“. Izmamio je veliki aplauz kada je svoje obraćanje završio rečima: „Došao sam danas da vam odam priznanje i svoje iskreno divljenje što na nasilje kojem ste izloženi u ovom izvitoperenom i nakaradnom režimu, odgovarate dostojanstvom, mirom i ljubavlju. Ja to nisam baš uvek znao. Vi ste bolji od mene. Bolji ste od nas koji smo vam nažalost ostavili ovakvu Srbiju. Ostavili smo vam društvo puno nasilja, mržnje i nakaradnih vrednosti. Ostavili smo vam podeljenu Srbiju, punu straha i poniženih ljudi. Mi smo deci iz ’Ribnikara’ dužni. Dužni smo im pravdu i mir. Dužni smo im sve ono što nismo mogli da im pružimo za života. I mi taj dug moramo da platimo njima, svakom detetu u ovoj zemlji, a na kraju i sami sebi. Ja vas danas pozivam da vi dođete na ovu binu. Vama je ovde mesto. Ja sam tu da vas podržim i ohrabrim da istrajete. Jer zapamtite, Srbija nije malo i vaša, ona je vaša.“ Radmila Stanković