Čitanje „Vođe“ pod pretnjom dange

Impulsivna, nepromišljena i hirovita odluka o naglom prekidu nastavnog dela školske godine za sve osnovne i srednje škole u Srbiji, predstavlja snažnu demonstraciju sile vlasti nad učenicima, nastavnicima i roditeljima. Posebno je uvredljiv način na koji, kako se isprva činilo, najviši organ izvršne vlasti preko medija, putem saopštenja, dekretom uređuje obrazovni sistem. Tako se, sasvim neočekivano, u petak, 2. juna, čas srpskog jezika i književnosti u jednom odeljenju drugog razreda srednje škole, planiran za razgovor o Domanovićevom ,,Vođi”, pretvorio u poslednji čas redovne nastave. U nadrealnoj atmosferi svi smo na licu i čelu osećali užarene dange, uprkos uveravanjima iz neveštog dopisa Vlade da je to pravi način da se usredsredimo na ono što je najbolje za našu decu, jer ona zaslužuju našu potpunu podršku, ljubav i brigu. Umesto boljeg razumevanja srpskog realizma, bejasmo prinuđeni da bolje razumemo srpsku realnost. Zašto uopšte mladim ljudima pružiti priliku da u Domanovićevom ostvarenju prepoznaju negovanje kulta vođe, poltronski mentalitet, gaženje ljudskih prava i sloboda, ekonomsku i kulturnu zaostalost Srbije, korupciju, odsustvo morala, normalizaciju društvenih devijacija? Čemu napori nastavnika da decu i mlade ljude uvere u bitnost znanja u okolnostima u kojima prisustvujemo eroziji svih vrednosnih kriterijuma? Nije li društveno poželjno kriviti ogledalo ako nam je lice ružno? Domanovićevo pismo iz 1901. godine, uredniku Letopisa Matice srpske, pokazuje da se ni do danas kao društvo nismo dali ničemu naučiti: Pričati kako je sve lepo, a u stvari sam jad i nevolja kud god se čovek okrene, kud okom pogleda, pa ne ukazivati na sve to u svakoj prilici, kad god čoveka zaboli srce da što kaže, bila bi gre’ota, bilo bi neiskreno. Iste večeri, cela je Srbija, na jednoj od frekvencija sa nacionalnom pokrivenošću, saznala da je, prema vlastitom priznanju i samopohvali, odluku da se škola ranije prekine doneo predsednik lično. Saznasmo i tok zaključivanja, zasnovanog na premisi da se 75,76% roditelja učenika (OŠ ,,Vladislav Ribnikar”) izjasnilo za to da deca uvek idu u školu, da se druže, socijalizuju. Tako, bez gubljenja vremena na elementarnu logiku, na mišljenja nastavnika u preostalih 1.655 škola i interes oko sedamsto hiljada učenika koji treba nastavu da pohađaju do 20. juna, preseče kompletni autopilot naših života. Vladi i Ministarstvu prosvete ostalo je ,,jedino” da epohalnu odluku uklope u postojeće zakone i pravilnike. Ipak, trustu mozgova, očigledno, ne behu dovoljni ni dobra volja, pogledi čvrsti, lepljivi prsti, jer objašnjenja izgledahu sasvim besmisleno, kontradiktorno, nekompetentno i protivno svim principima pedagogije, pedagoške psihologije i metodike nastave. Zato se niko ozbiljan nije začudio kad je prvi među nejednakima razočarano priznao da bi voleo da su ljudi iz Vlade samo malo više vremena posvetili objašnjenju. I nastavnici bi voleli da samo malo više vremena mogu da posvete učenicima na način kako je regulisano školskim kalendarom! Kolika li je to nevolja kad predsednik, okružen tako nepouzdanim i neveštim saradnicima, i to usred ispitnog roka na fakultetu, mora da se bavi svim pitanjima u zemlji, od škole, preko vojske i policije, apsolutno svega! Kako se ne seti onog Tacitovog pisma u kojem reče Pliniju da čovek treba da se bavi i lovom i knjigom, a Plinije mu odgovori da je nemoguće služiti i Minervi i Dijani? Vladi i Ministarstvu prosvete bilo bi mudro da ne brane ono što je očigledno prepušteno slobodnom padu, ali tamo, očigledno, ne beše junaka da se popne na vrh staklene gore i obznani predsedniku da njegova odluka izvesno nije najbolja za našu decu, da se nasilnim prekidom školske godine ne može postići adekvatna podrška, ohrabrenje učenika na putu učenja, niti im se omogućiti da rastu u zdrave, svesne i odgovorne pojedince. Ne beše nikoga da predsedniku objasni da, prema važećoj zakonskoj regulativi, samo ugroženost bezbednosti i zdravlja učenika i zaposlenih može biti valjan razlog za ovako radikalne rezove u prosveti. Ili, možda, glasovi čiji nas zvuci zapljuskuju tvrdnjama da država više i ne može da se nosi sa uskovitlanom spiralom nasilja, te nam je bezbednost ozbiljno ugrožena, nisu samo zli jezici... Istine radi, mala je verovatnoća da iko od koga je predsednik očekivao zadovoljavajuće objašnjenje hirovitog poteza ima nekakvog iskustva u profesiji nastavnika. U protivnom, ne bi bez odgovora ostala brojna pitanja: Ako učenik nezadovoljan predlogom zaključne ocene želi da je popravi, zašto je obavezno zaključenje ocene do 6. juna? U čemu je smisao naknadnog poništavanja ocena na sednicama odeljenskih veća? Kako se to, prema važećim prosvetnim propisima, popravlja zaključna ocena? Kako obezbediti blagovremeno obaveštavanje učenika i roditelja o predloženoj zaključnoj oceni, kada je blagovremenost ukinuta zaključkom Vlade? U kom smislu ocene treba da budu korisne za učenike, roditelje, kao i za nastavnike? Zar je u najboljem interesu učenika da, pod pojačanim stresom i osećanjem narasle anksioznosti, tokom tri poslednja nastavna dana, pored redovnih časova pohađaju i časove onih predmeta koji su, rasporedom, predviđeni nakon utorka? Vrhunac hipokrizije očituje se u ignorantskom stavu vlasti prema brojnim predlozima stručnjaka, organizacija, društava, a posebno mladih iz Prve beogradske gimnazije, koji su iznedrili najbolju procenu stanja i ponudili najefikasnije lekove za ozdravljenje čitavog društva. Spremnost učenika da iz pepela podignu i obnove vrednosti za čije uništenje nisu niti mogu biti odgovorni, obavezuje sve nadležne institucije. Ali, reči što odišu ozbiljnošću, merom, mudrom uzvišenošću i uzvišenom mudrošću, koja je ovom društvu uvek izmicala, odbile su se o zid ćutanja vlasti. A potom je usledio snažan šamar svima u prosveti. Umesto zabrane i sankcionisanja svih oblika ponašanja koji propagiraju nasilje, nemoral, govor mržnje i netrpeljivosti – ukinuta je škola! Umesto autonomije u radu nastavnika i slobode u kreiranju i oblikovanju nastavnih sadržaja, kako bi, u meri u kojoj je to moguće i smisleno, nastavne teme povezali sa temama koje nameće život, što bi obezbedilo pružanje psiho-socijalne podrške učenicima i njihovim porodicama – ukinuta je škola! Umesto zaštite ugleda, časti i dostojanstva prosvetnih radnika i njihovog materijalnog položaja – ukinuta je škola! Umesto rasterećenja od mnoštva birokratskih obaveza – gomilaju nam se nove... Istovremeno, slučaj novopostavljenog v. d. ministra prosvete, nedvosmisleno pokazuje da personalna rešenja u resoru koji je ,,apsolutni prioritet Vlade” [sic!]  – ne znače apsolutno ništa. Uzaludnim su se pokazala i očekivanja prosvetne, kao i celokupne javnosti, da će se onaj koga đaci, brže-bolje, prozvaše ministrom za raspust, oglasiti makar priznanjem: Bolji i viši pođoše boljima i višima, a ja jedva i vas dopadoh. Upravo je ministrovo nemušto, bespogovorno prihvatanje predsednikove odluke razotkrilo algoritam koji srpsku prosvetu gura još dublje u ponore poniženja. A bez autonomnosti obrazovanja u odnosu na političku volju, izvesno je da ćemo se sa kulturne mape sveta - sami izbrisati. Nema više dileme da svedočimo vremenu u kojem je odgovornost prestala da postoji u onom obliku, smislu i vrlini koju je nekad imala, a nepostojanje odgovornosti – jedan je od najvećih poraza ove zemlje. Živeći u društvu koje uporno neguje poslušništvo, primitivizam i nepristojnost, u kojem se model nasilničkog ponašanja nastanio u najvišim institucijama i na javnoj sceni, kao osvešćeni građani možemo jedino da se okrenemo sami sebi – dok još imamo kome! U protivnom, više neće biti ičega da se spasava.