Gnev vlasti je mera njenog straha

Ulicama i istorijom Zrenjanina hodali su mnogi znameniti ljudi, ali počast koju Banaćani ovih dana imaju, osobita je - u njihovu gimnaziju se uselio niko drugi do Ivo Andrić. Nije pisac tamo telom, istina, ali je u kabinetu direktora gimnazije odigrana modernizovana i tragikomičnija verzija Crvenog cveta. Čitalac će se setiti te Andrićeve pripovetke, u kojoj grupa sarajevskih gimnazijalaca učestvuje u prvomajskom protestu i u školu donosi karanfil, simbol radničke pobune. Pojava karanfila u učionici izaziva birokratski i bizaran bes profesora Čokrljana, poslušnog službenika Austrougarske, kojeg je Andrić opisao i ovim redovima: „Svaka, i najmanja sloboda ili novina u mišljenju ili u načinu izražavanja, svaka, i najnaivnija mladićka pobuna protiv autoriteta vlasti i društvene hijerarhije izazivale su kod njega grčevit, histeričan otpor i gnev, koji je bio otprilike mera njegovog straha od tih autoriteta…“ Otprilike 120 godina od sarajevske zgode, strah direktora zrenjaninske gimnazije nije izazvao crveni karanfil revolucionarnih socijalista, već crni plakat građana koji samo žele manje nasilja, ako može. Plakat pride nije bio stvaran, već virtuelan, i nije bio okačen u stvarnoj, već u virtuelnoj učionici; u „gugl učionici“ u kojoj je profesorka sociologije Senka Jankov komunicirala sa đacima. Profesorka Jankov je zbog te digitalne sličice suspendovana i čeka disciplinski postupak, a ta se savremena interpretacija Andrića Zrenjanincima nije dopala. Toliko im se nije dopala da ih 31. maja, sa protesta koji je organizovao „Novi optimizam“, nije raščistio ni pljusak grdniji od onih sa beogradskih mitinga i kontramitinga. U Maloj Americi, delu Zrenjanina uz jezero, tog dana ništa nije bilo malo, pogotovo ne brojnost demonstranata. Kiša je podlo sačekala da pođu ka gimnaziji, zasula kolonu nasred puta, a sporedne ulice su duž cele trase nudile priliku da se čovek izvuče na suvo. Izvukao se nije niko, jer ti Zrenjaninci misle da nikome nije mesto na suvom ako je jedan od njih metaforično bačen u Begej. Parole „Svi smo mi Senka“, zvižduci i povici „Ostavke“ pošteno su prodrmali grad koji je obično laloški miran. „Prosvetni poslenici, ne dozvolite da vas zahvati mišja psihologija. Gledaju vas vaši učenici. Ako pokažete ustrašenost, to će za njih biti porazno. Učitelji, nastavnici i profesori su istinski uzori ako žive život svoje profesije. Zato, prosvetari Zrenjanina, ustanite, dignite glas i solidarišite se sa zahtevom da se hitno ukine suspenzija profesorici Senki“, pozvao je Čedomir Čupić, gost protesta i profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka. Glavna junakinja protesta o svojoj nevolji govori sa blagom nevericom, što je i razumljivo. Niko ne očekuje da se usred 2023. godine nađe u Austrougarskoj, čak ni ako živi u Banatu. „Smatrala sam da je važno da učenike obavestim o protestima protiv nasilja, jer se takve informacije ne pojavljuju na društvenim mrežama koje oni posećuju. Sociologija se uči u četvrtom razredu, moji učenici su punoletni i imaju pravo da samostalno odluče da li ih takvi skupovi interesuju. ’Gugl učionica’ u kojoj sam postavila plakat, na mom je ličnom nalogu, nije školsko vlasništvo. Najzad, na plakatu nije bilo nikakvih političkih obeležja, imena neke političke partije, pa čak ni organizatora“, pokušava da objasni i za sebe i za NIN Senka Jankov. Posle prvog zrenjaninskog protesta protiv nasilja, profesorka Jankov je na molbu redakcije napisala tekst za beogradski Danas. Kada je tekst objavljen, direktor joj je rekao da je napravila veliku grešku. Ta se „velika greška“ ubrzo transformisala u „kršenje zakona“. Na sastanku sa direktorom profesorka je obaveštena da je prekršila Član 113 Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. U tom članu doslovno piše da „u (školskoj) ustanovi zabranjeno stranačko organizovanje i delovanje, i korišćenje prostora ustanove u te svrhe“. I ništa više. E sad, istina je da virtuelni svet napreduje iz dana u dan, ali još niko nije našao način da „prostor školske ustanove“ prožme sa „gugl učionicom“ u nekoj petoj dimenziji, da i ne pominjemo da između „stranačkog organizovanja i delovanja“ i građanskog protesta protiv nasilja zjapi solidna provalija. „Tražila sam da mi direktor kaže šta je na tom plakatu političko delovanje. Rekao mi je da se u ovom vremenu to tumači politički. Sindikalni advokat i ja tražili smo i dokument kojim se od njega zahteva da pokrene disciplinski postupak, ali takvog dokumenta nema. U jednom momentu je pomenuo Ministarstvo prosvete. Pitala sam ga da li to znači da je protiv mene celo Ministarstvo prosvete. Potvrdio je, i rekao da je našao rešenje za ’nesrećnu situaciju koja nam se desila’. Dao mi je osam dana da napišem izjavu, i zaključio da je najbolje za sve da priznam da sam pogrešila, i da će onda sve da nestane - i suspenzija i skidanje 70 odsto plate… I svi ćemo da se volimo, držimo za ruke i plešemo na kiši.“ Dobro, to poslednje direktor naravno nije rekao, to je duhoviti sarkazam profesorke Jankov, mada je plesa na kiši, videli smo, bilo. U svakom slučaju, sindikalni advokat je zaključio da optužba pravno ne stoji. „Naravno da nisam priznala grešku. U izjavi sam citirala odredbe istog zakona po kome me terete, jer te odredbe naglašavaju šta je ključni cilj škole i kakav učenik treba da bude - upotrebom pojmova kao što su odgovornost, pravdoljubivost, istina. I u ciljevima nastave sociologije stoji da učenik nakon godinu dana mora da razmišlja autonomno.“ Jedan od načina na koji profesorka Senka Jankov ostvaruje te predviđene ciljeve jeste nastava o Holokaustu. Pre 14 godina je bila u jerusalimskom memorijalnom centru Jad Vašem, svetskom fokusu sećanja na šest miliona žrtava o kojima i srpski i svetski đaci sve manje znaju. Ta je poseta profesorki, kako sama kaže, promenila život. Sa zrenjaninskim kolegama je napravila izložbu o Jad Vašemu, koju su videle stotine učenika. Shvatila je da ni sami prosvetari ne znaju kako da pristupe stravičnoj temi, i postala je koautor priručnika, i danas jedinog takvog, koji je trebalo da postane i pomoćno nastavno sredstvo - što se naravno nije desilo. Svake godine sa svojom školskom sekcijom obeležava 27. januar, Dan sećanja na žrtve Holokausta, uglavnom u javnim prostorima, kako bi program bio dostupan i vanškolskoj publici. Naposletku je sa učenicima snimila i film o Ivanu Ivanjiju, logorašu Aušvica, i jevrejskoj istoriji Zrenjanina. „O Drugom svetskom ratu i Holokaustu uči se u osmom razredu osnovne i četvrtom razredu srednje škole, što znači pred kraj školovanja, kada su đaci usmereni na prijemne ispite. Tada nemaju kapacitet da primaju nova znanja, a te su teme intelektualno i emotivno zahtevne, pa se prelete ili preskoče“, upozorava Senka Jankov. Profesorka upozorava i na drugo. Recimo na to da je pre dve godine ukinut jedini predmet koji je srednjoškolcima govorio o političkoj delatnosti - Ustav i prava građana. „To sam takođe predavala, i skandal je što je Ministarstvu prosvete dozvoljeno da ukine predmet u kome su đaci učili o pravnom sistemu, o politici, o strankama. Kada danas pitam gimnazijalce gde se donose zakoni, oni ne znaju. Zato je sociologija još važnija. NJen cilj je da đaci razumeju društvene grupe koje ih okružuju, da shvate zašto se nešto dešava, da postanu aktivni građani, otporni na manipulacije.“ Sva su ta mišljenja Senke Jankov, jasno, smrtni greh u obruču austrougarske državne filozofije, pa trenutno traje „igra živaca“. „Čekamo odgovor škole. Moju izjavu mora da vidi školski odbor, a onda odbor donosi odluku o disciplinskom postupku, o ročištu. Neverovatna mi je podrška koju dobijam, i daje mi snagu da vidim da sam na pravom putu; ponizna sam i dirnuta njome. Trenutno sam u fokusu, ali bitan je princip, bitan je način na koji se veoma bolestan sistem obračunava sa svakim ko misli različito od njega. To može da se desi i dešava se svakome ko se suprotstavi. LJudi su shvatili da to mora da se menja.“ Marko Lovrić