Kud puklo da puklo

Ako, ili pre kad, neko jednog dana bude pisao političku biografiju Pedra Sančesa, neće morati preterano da se trudi kako bi je učinio zanimljivom: karijera aktuelnog španskog premijera toliko je puna obrta - a tek je načeo šestu deceniju života - da bi već i njena hronologija trebalo da isključi mogućnost da štivo bude dosadno. Lider Socijalističke radničke partije (PSOE) od 2014, ali najuren s tog mesta već 2016, da bi se sledeće godine veštim manevrisanjem vratio na čelnu poziciju; pokretač prve uspešne inicijative za izglasavanje nepoverenja vladi u istoriji obnovljene španske demokratije - što je 2018. rezultiralo padom s vlasti konzervativne Narodne partije (PP) - a onda od juna te godine naovamo i premijer koji će tokom 2019, uprkos nepovoljnom odnosu snaga u parlamentu, preživeti dva izlaska na izbore, i otad nastaviti da vodi manjinsku vladu u kojoj je glavni koalicioni partner u hroničnoj svađi sa samim sobom. A sad i ovo. To „ovo“ je Sančesova odluka da, dan nakon što je PSOE pretrpela težak poraz na regionalnim izborima održanim u 12 od 17 španskih regiona, a na lokalnim izgubila velike i važne gradove poput Valensije i dugogodišnjeg bastiona Sevilje, raspusti parlament i sazove vanredne izbore već za 23. jul, nekih pet meseci ranije nego što je inače trebalo da budu održani. Bio je to potez koji je zatekao sve, uključujući njegovu vlastitu stranku: navodno ni Sančesovi najbliži saradnici nisu bili obavešteni kakva mu je namera. Što sugeriše da je upravo efekat iznenađenja, pa i šoka, ono što je i želeo da postigne: suočen s izvesnošću da će, ne preduzme li nešto, glatko izgubiti i parlamentarne izbore, Sančes je - u skladu s reputacijom hazardera - odlučio da opet igra va banque i pomerajući unapred datum glasanja pokuša da spasi što se spasti može. Hoće li mu se to i ovog puta isplatiti? Reklo bi se - ne. Ali Sančes ionako nema šta da izgubi. Zasad je uspeo u tome da, pre nego što su se ovi za to spremali, pritisak prebaci na narodnjake, jasne favorite za pobedu i na parlamentarnim izborima, jer ni put koji vodi do njihovog povratka na vlast nije bez krivina. PP jeste ponovo najjača stranka u zemlji; na regionalnim izborima osvojila je oko 750.000 glasova više od PSOE, najuverljiviju pobedu ostvarujući u madridskom regionu, dok je u samoj prestonici izborila apsolutnu većinu. Ali u najvećem broju regiona u kojima je dobila - a tako će po svoj prilici biti i posle parlamentarnih izbora - neće imati dovoljno mesta da bi samostalno vladala. To znači da će, osim u slučaju malo verovatnog „džentlmenskog dogovora“ s PSOE da jedna drugoj ne prave probleme za formiranje manjinskih regionalnih vlada koje bi svaka od njih vodila samostalno tamo gde ima relativnu većinu, PP biti potreban koalicioni partner. A taj partner može biti samo krajnje desni Voks, još jedan veliki pobednik regionalnih izbora: ova partija udvostručila je skor u odnosu na izbore 2019. i sada je zastupljena u svih 17 regionalnih parlamenata. E, sad: otkako je te 2019. krenuo veliki uspon Voksa - koji do pre deset godina nije ni postojao - i otkako je postalo jasno da jednopartijske vlade s apsolutnom većinom u parlamentu i u Španiji polako postaju stvar prošlosti, PP je sve manje i manje bivala gadljiva na saradnju s njim, da bi je u regionu Kastilja i Leon i formalno uspostavila. To je prvi i do danas jedini slučaj participacije u vlasti jedne stranke koja baštini nasleđe frankističke epohe otkako je 1975. diktatura okončana. I mada se pod vođstvom Alberta Nunjesa Feihoa PP ponovo pomerila ka centru, nakon što je neko vreme sve više i više skretala udesno, danas niko iz rukovodstva narodnjaka, pa ni Feiho, nije spreman da unapred isključi mogućnost da se saradnja s krajnjom desnicom uspostavi i drugde, pa i na nacionalnom nivou - što bi nesumnjivo izazvalo konsternaciju ogromnog broja Španaca koji ne zaboravljaju na šta je njihova domovina ličila do pre pola veka. I upravo je ta konsternacija nešto na šta Sančes igra. S jedne strane, cilj je da se PP praktično natera na udruživanje s Voksom i tako kompromituje; s druge, da već i sama mogućnost da se tako nešto desi prene dovoljan broj birača i navede ih da glas povere nekom drugom. Ali šta ako se značajan deo biračkog tela - onaj koji ma iz kog razloga ne želi ostanak na vlasti socijalista i Podemosa - bude rukovodio drugom logikom: da je najbolji način da se predupredi šurovanje s Voksom (bilo stupanjem u koaliciju, bilo u vidu podrške manjinskoj vladi PP) glasanje upravo za narodnjake, kako bi dobili što više glasova i primakli se samostalnoj vladavini? Pa, u tom slučaju će socijalisti biti još ubedljivije poraženi - ali PP do apsolutne većine opet ne bi stigao. Partija je na ovim regionalnim izborima već usisala glasove nekadašnje nove nade španske političke scene, stranke desnog centra Sijudadanos (Građani) - trenutno u samrtnom ropcu: prošla je toliko loše da je njeno rukovodstvo odlučilo da na parlamentarne izbore i ne izlazi - pa dodatni rezervoar glasova može da traži samo među onima koji su u međuvremenu počeli da glasaju za Voks. Dve stranke na desnoj strani spektra će morati da kanibalizuju jedna drugu. Kako stvari stoje na levici? Kad se već pominju nekadašnje nove snage za koje se sredinom prošle decenije činilo da su nepovratno razbile višedecenijski duopol narodnjaka i socijalista, s Podemosom je situacija danas tek nešto bolja nego sa Sijudadanosom. Još mnogo pre nego što je na majskim izborima izbrisan iz nekoliko regionalnih parlamenata, Podemos se sam pobrinuo da mu krene nizbrdo. Što zbog zaglavljenosti u narcizmu malih razlika suprotstavljenih struja unutar pokreta - a sada i s rivalom u obliku novog levičarskog pokreta Sumar, koji predvodi ministarka za rad Jolanda Dijas; što zbog nedoraslosti zadatku vođenja državnih poslova. Podemos je, recimo, vladajuću koaliciju teško opteretio loše pripremljenim zakonom čiji je cilj bila bolja zaštita žrtava seksualnog nasilja, a kojim je umesto toga postignuto da na osnovu njega, zbog fatalnog propusta u tekstu dokumenta, budu smanjene kazne za preko 1.000 seksualnih prestupnika, dok je njih više od 100 moralo da bude oslobođeno. Od početka na udaru i zbog (odnosom snaga u parlamentu iznuđene) saradnje sa separatistički nastrojenim strankama iz Katalonije i Baskije, Sančes se u dodatnoj neprilici našao kada se ispostavilo da je za regionalne izbore jedna od baskijskih partija, levo nacionalistička EH Bildu, na listu stavila čak 44 kandidata osuđivana zbog veza sa nekadašnjom terorističkom grupom ETA. Da bi na kraju zabrljao i PSOE, pošto je u završnici kampanje otkrivena umešanost njenih članova u dva pokušaja trgovine glasovima upućenih poštom. Uz hronične primedbe na Sančesov stil vođenja državnih poslova, bilo je sve ovo više nego dovoljno da stranke s levice loše prođu na glasanju - i sada je pitanje šta mogu da učine kako bi zaustavile dalji sunovrat. Nešto ipak mogu: pod uslovom da to oposle već ove sedmice - za formiranje predizbornih koalicija zakon daje rok od 10 dana po raspisivanju izbora - Podemos i Sumar bi mogli da postignu dogovor o zajedničkom nastupu, čime bi izbegli makar neizbežno rasipanje glasova u slučaju samostalnog izlaska na glasanje. Više od toga je teško očekivati: kao i posvuda po Evropi, levica i u Španiji i dalje uzmiče pred ojačalim desnim snagama. Ono što će predstojeće izbore izdvojiti u odnosu na one pre njih ipak nema direktne veze s politikom. Sančes ih je zakazao u krajnje neobično vreme za jednu zemlju južne Evrope: usred leta koje je u Španiji iz godine u godinu sve paklenije - ove je u aprilu zabeležen istorijski rekord za taj mesec otkad merenja postoje - i usred sezone godišnjih odmora, kad mnogi Španci neće biti u mestu stalnog boravka. Kako bi onda te dve okolnosti mogle da se odraze na ishod glasanja? Koga dotad sunce ne bude udarilo u glavu, dumaće o tome koliko već u noći 23. jula. Vladan Marjanović