Tragični uspon ka dnu vrha

Dok u Srbiji traju, nadajmo se, poslednji građanski protesti čiji su izazivač nepočinstva nosilaca vlasti poteklih iz devedesetih godina prošlog veka, „ispod radara“ prolazi vest o nameri da se izvrši transformacija dvadeset i tri javna preduzeća u akcionarska društva. Već godinama nad nama lebdi pitanje, „šta će se, zaista, promeniti ukoliko zakasnimo s promenom“? Šta ukoliko pre nego što smenimo vlast njeni predstavnici, direktno ili putem posrednika, postanu svojinski vlasnici državnih resursa? Recimo da ćemo u tom slučaju živeti u društvu nepovratno otuđenom od ideoloških sma(t)ranja, prepušteni na milost i nemilost prvo vlasnicima svega, pa zatim njihovim naslednicima. Daleko da se radi o incidentu na elipsoidu s verovatno jedinom istorijskom konstantom u vidu ekstremne manjine koja u vlasništvu ima skoro sve što potlačena jedinka može zahvatiti pogledom. A odskoro, i sve što joj putem medija pristiže u um, što nas dovodi do upravo okončane serije Naslednici (Succession; HBO, 2018-2023; autor DŽesi Armstrong). Osamdesetogodišnji Logan Roj (Brajan Koks), potekao iz radničke klase u Škotskoj i odrastao u Kanadi, skoro pola veka povećava svoju medijsku imperiju, usisavajući isprva male, za takmičenje nezainteresovane novine i televizijske stanice, pa zatim, putem zajma koji nikada neće biti vraćen, i cele konkurentske korporacije. Za razliku od oca, tvorca imetka i autodidakta, njegova deca su završila najbolje fakultete, nisu stvorila ništa – uključujući lične odnose, uz tek poneki razvod i nove potomke koji odrastaju bez bliskosti sa roditeljem – i celog života su u nadi da će prilika da zasijaju konačno doći. Po mogućstvu, dok je Logan i dalje prisutan, čime će izboriti i njegovo poštovanje. A onda, u prvoj epizodi serije, Logan Roj doživljava moždani udar, i nakon što povrati kontrolu nad telom i svešću, nezadovoljan poslovnim odlukama koje su potomci dok je bio odsutan donosili, zapečaćuje odluku da do smrti ostane apsolutni upravljač svoje kapitalističke himere. Kostur serije je lako uporediti sa tragedijom Kralj Lir, no, dok Šekspirov/Marloov/De Vereov naslovni junak pokazuje nameru da – iako iz etički diskutabilnog poriva – prepusti svojim potomkinjama moć za života, Logan Roj je uporno uskraćuje. Surovi vladar iz našeg istorijskog trenutka, naime, ne veruje u Boga, tj. večnost, i sledbenik je egzistencijalističke ideje da ništa ne prethodi ili sleduje. Osim, naravno, imetka ili duga koji će ostati iza njega, i za koji će ga tada, materijalistu kakav je, biti baš briga. Postoji li prvi među jednakim vodičima kroz antiduhovni svet Naslednika? Neko s kim bismo se mogli poistovetiti? Seriju otvara i zatvara Kendal (DŽeremi Strong), prvorođeni sin i najizgledniji „oceubica“ s večnom idejom o preuzimanju kontrole, milom porodičnog dogovora ili silom upravnog odbora. NJegova zvezda vodilja bila je i ostala transformacija konzervativne korporacije – nesumnjivo inspirisane Foksom Ruperta Murdoka – u konglomerat primereniji, pre svega, tehnološkoj evoluciji civilizacije. Roman (Kiran Kalkin) je, najviše od svih svojih krvnih srodnika, psihoanalitičarski raj. Niža vrednost u odnosu na stvoritelja, ugravirana u najranijoj fazi formiranja ličnosti, pretvara ga u neodraslu osobu, posramljenu emocijom, seksualnošću, konačno, bilo kakvom svesnom ili podsvesnom odlukom. Opet, finansijska moć i obrazovanje opremili su ga kompleksnim aparatom za emitovanje iluzije nemara koja nedovoljno pronicljivog sagovornika može prevariti kako ima posla sa „stenom“ koju nije moguće povrediti. Ukratko, Roman je hodajuća nepogoda, prvo za druge, zatim za sebe. Ideološki aspekt, pak, naizgled pripada opsegu delovanja ćerke Šibon (Sara Snuk), nadimka Šiv, što je žargonski termin za improvizovano ubodno oružje namenjeno uličnim ili zatvorskim obračunima. Ona je nalik satelitu osuđenom na orbitu najbliže planete, dok na početku serije radi kao konsultantkinja u štabu potencijalnog predsedničkog kandidata Demokratske stranke (u roman à clef maniru Naslednika, zasnovanom na Berniju Sendersu). Varljiva uništiteljka sveta s kojeg je potekla će, očekivano, prvom prilikom detonirati eksploziv i bezbedno se spustiti na matično nebesko telo, čime će u povoju zaustaviti i mršavu šansu za duboku društvenu promenu. A ni Senders iz Naslednika neće ostati bezgrešan, koristeći Šiv kao kontakt za dogovore na „kanabeu“ sa ideološkim neprijateljem. Ako već sistem neće biti podriven iz same srži, ima li nade da „neko od nas“ načini pukotinu na monolitu? Uz to, ima li nade da će se profilisati jedan jedini lik koji zavređuje iskrenu identifikaciju gledalaca? Šivin prvo verenik, pa muž Tom Vomsgans (Metju Mekfedijen), piramidalni je uspinjač koji, na prvi pogled, pa zatim i na drugi, može izazivati jedino prezir. Pa opet, potčinjenost koju je izborom životne putanje sam izazvao, pomešana sa duhovitošću koja teškom mukom doseže do gledalaca, dok se u interakciji sa porodicom Roj odbija o zid hijerarhije moći, donose bizarni efekat posmatračeve brige. Da bi sve ostalo na liniji Naslednika, i Tom će dobiti svog crva za gaženje, u vidu mladog Gregorija (Nikolas Braun), unuka porodične „crne ovce“, Loganovog brata Juena (DŽejms Kromvel), nihiliste (u izvornom, devetnaestovekovnom značenju) koji dva puta u istom razgovoru citira Bertrana Rasela. Gregori je, zapravo, iako nominalno ostaje živ, najtragičniji lik Naslednika, kao jurodiva žrtva mlina za ljude. Nikako i nevina, budući da u svakom momentu ima opciju da se okrene i ode. No, magnet moći je previše jak, da bi se ključ nalazio u Tomovom dijaloškom mamcu: „Mogao bi da se pokreneš s beskonačne sredine, i pomeriš ka dnu vrha“. Na koncu, upravo kolektivno odsustvo svojstva likova, pomognuto bolnim razumevanjem njihovih glumačkih tumača, tvori efekat gledaočevog saosećanja. Ukoliko im ne želimo da trijumfuju, sigurno im ne prizivamo krah. „Večna sredina“ figurira i kao usud i kao spas. Kada junaci iskazuju neizlečivi nedostatak teorijskog „kreda“, najvažnije pitanje na koje se mora odgovoriti prilikom pokušaja dekonstrukcije celine jeste ima li ga njen stvoritelj. DŽesi Armstrong je Britanac okvirno socijaldemokratskog usmerenja, zainteresovan za američko društvo zbog – reklo bi se – plićih, te samim tim i lakše sagledivih korena njegovog ustrojstva; Amerikanci su, iako se to često zaboravlja, zapravo Evropljani koji su u jednom davnom trenutku odlučili da se „resetuju“. Ključna linija radnje za ovaj pravac analize jeste jedan od Loganovih pokušaja usisavanja konkurencije, tj. namera da kupi suparničku, „obalsko-elitnu“ i Si-En-Enu nalikujuću medijsku korporaciju. U tu svrhu organizuje se porodična poseta, gde primećujemo da svaki konzervativni činilac ima svog pandana, pa se tako opijatski ovisnik Kendal zaljubljuje – u razvoju događaja bliskom Sagi o Forsajtima – u narkomanku iz liberalne visoke klase, koja se od njega razlikuje po tome što nije opterećena stremljenjem ka moći već apsolutnom slobodom izbora. Loganov sin Konor (Alan Rak) iz prvog, mračnom tajnom obeleženog braka – ludi libertarijanac koji se zanosi željom da se kandiduje za predsednika – isprva će stupiti u otvoreni sukob sa Maksimom, svojim marksističkim odrazom u ogledalu. Međutim, kako veče odmiče, oni ispijaju flašu portugalskog vina, i Konor na kraju prenosi rezultat diskusije: „Ne znam šta se dogodilo, ali mislim da sam mu ponudio da bude ministar spoljnih poslova“. Dok se u porodici Roj prema kuvarima i ostalim sužnjima odnose sa uljudnošću, ali i sveprisutnom debelom linijom koja deli svetove, liberali ih pozivaju da obeduju za istim stolom. Nije li to, zapravo, licemerje, kada kapital u svakom slučaju neće biti ponuđen za zajedničko uživanje? Armstrong udara tačku na invaziju sveukupnog ništavila konačnom odlukom o obustavljanju pregovora koju „mater familias“ suparničke korporacije donosi. Nakon plesa različitosti i dubinske istovetnosti, nekakva klica nagona za binarnošću za sada održava naš svet u balansu. A što se tiče porodice Roj, kraj serije podseća na zaključak Kjubrikovog Berija Lindona. Ideal „samostvorenog čoveka“ odlazi u istoriju, bio on konzervativan, liberalan, uskoro i tehnokratski neopredeljen. Za njim ostaje „zombirana“ šaka naslednika, sposobna za malo toga, osim za potpisivanje ugovora, rukovanje sa sebi sličnima i hranjenje „pilenceta“ iz Reklamokratije. Najzlokobnije, njen vlasnik više ni ne zna ko mu je nalogodavac. Jer, zapravo, ne postoji. Pavle Simjanović