Roboti će zatvoriti 300 miliona radnih mesta

Ako nemate neku veću brigu – mediji su tu, da pomognu. Recimo, da jave kako će roboti ugasiti trista miliona radnih mesta... i onda se svako normalan pita – gde sam tu ja? Odmah da kažem: što ste obrazovaniji – manje se zabrinite. Do internet revolucije, obrazovani su zauzimali polovinu, sada već zauzimaju – dve trećine radnih mesta. Naravno, i tu će se poslovi menjati, recimo, neće nas više bankarski činovnici izluđivati glupim procedurama i papirima, već danas sami podižemo svoje pare iz automata. A ti činovnici, ako se malo obrazuju, zadržaće posao, kao što su ga svi uglavnom i zadržali. Treba li žaliti za poslovima koji nestaju? Još se u Sarajevskoj ulici u Beogradu mogu naći ovakvi nazivi firmi – jorgandžija, kaišar, ili vunovlačar ... ali tih zanata više nema. Nema ni mnogih seoskih zanimanja. Kažu da se broj radnih mesta u poljoprivredi smanjio za 95 odsto, a proizvodnja, zahvaljujući mašinama – ustostručila! Pa šta je sad tu loše? I treba li, uostalom, zaustaviti robotiku i tehnički progres? Ili globalizaciju, koja nosi iste posledice po zaposlenost? Recimo, u Americi je početkom ovog veka platnena košulja koštala oko sedamdeset, a kineska, istog kvaliteta i dizajna - samo pet dolara! Tajna je bila u ceni krojača: američki krojači su tražili na hiljade, a kineski – tek desetak dolara, i to po toni isporučenih košulja! I za koga onda vi navijate? Još nemilosrdniija od Kineza bila je čuvena predilica DŽeni – zbog koje su u Engleskoj hiljade i hiljade tekstilnih radnika izgubile posao. To je bilo početkom 19. veka, kada je počela industrijska revolucija, a tekstilni radnici širom Engleske se svojski borili da zadrže posao: napravili su pokret i nazvali ga po radniku Nedu Ludu koji je prvi polomio svoj razboj. I šta su dobili? Sada se pravi slična klima: ozbiljne firme, poput investicione banke Goldman Saks, objavljuju projekcije od kojih čitaoce podilaze žmarci. Recimo, da bi 46 odsto zadataka u administrativnim i 44 odsto u pravnim profesijama moglo da bude automatizovano. Da će, recimo, čuveni program ChatGPT omogućiti ljudima prosečnih veština pisanja da pišu članke i eseje. A novinari će se onda, kažu, suočiti sa većom konkurencijom, što bi im veoma smanjilo plate. Još da su pomislili da su u novinarstvu najvažniji intuicija, dobri kontakti, ponekad i lukavstvo i uvek - veština saopštavanja, videli bi da te njihove novine ne bi kupovao niko osim robota, ako takve naprave. Osim novinara, biće ugroženi i taksisti, kažu iz Goldman Saksa: „Veliku promenu dovelo je uvođenje dži-pi-es tehnologije i platforme kao što je Uber. Odjednom više nije bilo teško pronaći bilo koju ulicu u Londonu, zbog čega su vozači doživeli velika smanjenja plata, od oko 10 odsto“ i dodaje najvažniju rečenicu: „Rezultat su bile manje plate, a ne manje vozača“. E, to je vest! Ali netačna, kad se pogleda malo duži period. To se zaista desilo u gradovima gde je platforma Uber preuzela celo tržište, da bi maltene odmah vratili cene na stari nivo! To vam je tržište: niko neće dugo da radi ispod cene, pa zašto bi to radili vozači Ubera, ili bilo koje druge kompanije? Mogu li nas roboti oterati u staro gvožđe, ostaviti bez posla, uniziti nas? Mogli bi jedino kada bi, osim visokog koeficijenta kognitivne inteligencije, roboti imali još i emotivnu i socijalnu inteligenciju. A ona je tako različita u svakog čoveka da nema šanse da se masovno kopira, a još manje da se masovno prihvati. Jer, ako postoji stvar koju čovek ne bi menjao – to je sopstvena inteligencija! A tih trista miliona poslova koje će roboti preuzeti, to ne treba nikoga da plaši. Uvek je bilo više novih nego ugašenih radnih mesta. Ali ljudi vole da se plaše budućnosti, a mediji im tu želju rado ispunjavaju. Otkačite ih. Setite se samo one pesme, koju nijedan robot ne bi razumeo: nemoj da brigaš, život se stara – dok bude ljudi, biće i para!