Liberalno-naprednjački poljubac

Za razliku od njega, većini građana Srbije jasno je da je prekomponovanje vlasti na lokalu u nedostatku jasne vladajuće strukture na republičkom nivou vazda bio solidan pokazatelj budućih stremljenja. Ironija je mnogostruka. LDP je kao perjanica liberalnodemokratske građanske struje pomogla SNS-u, nekadašnjim ekstremnim desničarima, a danas populistima desnog centra, da okončaju dve decenije dugu vlast DS-a, rodnoj grudi LDP-a, u ovoj beogradskoj opštini. Samo još naivni veruju u to da politička klasa ne druguje na osnovu interesa već na osnovu nekakve tobožnje ideologije. Osim ako ta ideologija nije, kako reče Jovo Bakić, „isti vrednosni sistem, potkradanje građana pod krinkom priče o EU“. I osim ako ta ideologija nije puki antivučićizam, koji je, koliko god bio dobrodošao, makar zbog razbijanja političke monotonije, jednako štetan ako ne pruža adekvatnu alternativu. Ako je, rečju, samozadovoljan. Čini se da je takav slučaj s pokretom DJB, čija se kritika saradnje SNS-a i LDP-a svela na javno upiranje prstom u predstavnika potonjih na Vračaru, Mihajla Grupkovića. Šta je dobio, šta mu je obećano za ovu vrstu građanske izdaje? Nije, međutim, poenta u tome, reč je o marginalnoj posledici većeg uzroka, mehanizma ovdašnjeg političkog života zasnovanog na interesu. DJB je, kao i sve ostale partije, deo tog mehanizma, u manjoj ili većoj meri, i za taj je zaključak dovoljno samo vreme. Prilično je rečita Jovanovićeva replika Raduloviću kako mu na pamet ne pada da se „pravda Vučićevom ministru“. Možda se predomisli kad to i sam postane. Do tad će, naravno, interese Srbije stavljati iznad svega. Jednako je izgledno i da će ministrom postati. Čijim? Pa, jedan je premijer.