Vučić nepoželjan

Foto Đorđe Kojadinović

Rado bih popio kafu s njim, rekao je za NIN Ćamil Duraković, načelnik srebreničke opštine, svraćajući nakratko u svoju kancelariju. Bilo je to prošle godine, u jeku organizovanja obeležavanja Dana sećanja 11. jula u Potočarima. Godinu kasnije, njegovo strahovanje da će haška presuda biti zauvek korišćena kao dokument ne za pomirenje već za novi razdor, ispostavilo se tačnim. Još prošle godine ubeđivao je sve da je važno da Vučić bude tu 11. jula, da položi cveće, oda počast žrtvama. To je nama važno, govorio je. I Vučić je došao. Sada mu je poslao indirektnu poruku da ga smatra nepoželjnim. Šta se promenilo od tada?

Prošlost. Pod broj jedan. Ostala je ista. Politika. Pod broj dva. I dalje odlučuje o svemu. Tačka broj jedan uvek može biti iskorišćena kada to zahteva tačka broj dva. Incident sa kamenovanjem, koji je u senku bacio poklon žrtvama, pod tri. Pomirenje? Žrtve? S tim nemaju apsolutno nikakve veze. Možda je Duraković samo olakšao mandataru Vučiću, dao alibi za neodlazak na poslednje mesto gde bi u ovom trenutku želeo da ga vidi bilo ko od savetnika za bezbednost ili kreatora javnog mnjenja. Niko od njih ne bi da ponovi incident ili samo podsećanje na Vučićevu posetu od prošle godine. Zabrana za Vučića samo poslata sa Durakovićeve ili adrese Majki Srebrenice, može biti takođe iskorišćena u unutrašnjopolitičke prilike i tamošnju predizbornu kampanju. Politika, dakle, ne zna za stid. Niti haje za žrtve. Ona se mahom i kreće u krugu zla, ma s koje strane. Tako da ništa nije pogrešio Duraković kada je rekao da neki događaji sve premotaju na početne pozicije, i to nije naša krivica, u većini budemo kolateralna šteta. U okruženju smo gdje nam prošlost ne da da napravimo iskorak naprijed jer nemamo konsenzus oko prošlosti. To je žalost ove zemlje i ovog grada