Mi smo krivi što Vučić radi šta hoće

Foto Zoran Lončarević

Biljana Srbljanović je prihvatila da razgovaramo, a čini mi se da bi joj bilo jednostavnije da nije. Iako pričamo na 38 obrtaja, imam utisak da joj se ne priča.

Da li je taj utisak tačan?

Jeste, tačan je. Nemam ništa da kažem što može da utiče na bilo šta, nemam ništa da kažem što već nije očigledno, a sramota me je da pojašnjavam jasne stvari.

Da počnemo pričom koja još nije ispričana. Razgovaramo na dan kada je Velika Britanija donela odluku da izađe iz EU, šta misliš?

Mislim da je to katastrofalno. To je znak užasnog populističkog, desničarskog talasa koji dolazi od Amerike preko Britanije, napada Evropu i spušta se ka nama.

Naš premijer obećava da bregzit neće uticati na skretanje Srbije sa evropskog puta, odbija pomen na raspisivanje referenduma o toj temi, veruje da su ljudi glasajući za SNS, glasali za EU. Da li su njegovi birači glasali za taj put, ili za samog Vučića, kojim god putem krenuo?

Mislim da su glasali za Vučića gde god da nas vodi i to je pogubno. Danas je Vučić, sutra može da bude Šešelj ili Kada ljudi glasaju za ličnost, a ne za instituciju, jer ona ni ne postoji, onda ne postoji ništa. Od tih skoro 50 posto njegovih glasača dobar deo baš briga da li se ide u Evropu ili ne. Svi sve znaju, samo se prave ludi.

Šta svi znaju?

Znaju da glasom za njega glasaju i za nezavisnost Kosova. To je neminovno i u tom smeru sve ide. Taj trenutak će doći, biće još malo buke, lomljenja izloga i dranja i onda će i to proći.

Hajde da nastavim sa pitanjima o kojima makar ti još nisi sve rekla. Da li učestvuješ na protestima Ne da(vi)mo Beograd?

Ne idem više na proteste na kojima je toliko sigurno da možeš da povedeš kuče ili bebu, zato što ta vrsta protesta služi da se osećaš dobro da si nešto uradio, a nisi, ne nosi dovoljan rizik da bi zaista nešto mogao da promeniš.

Ne ideš na proteste koji nisu opasni?

Ne idem više ni na opasne. Ne postoje demonstracije od 90-ih kojima ja nisam prisustvovala i uvek me je nerviralo postpetooktobarsko razočarenje mase ja sam šetao, ja sam lupao u šerpe a vi meni tako kao da je to bila neka neviđena borba, rizik ili napor. Nikada nisam smatrala da je šetnja i lupanje u šerpe neka velika revolucija, nisu se bubnjari izborili za Đinđića kao gradonačelnika te 1996-97. nego to što je neko poginuo na kontramitingu, to što su stvari bile do te mere zaoštrene da su životi počeli da se gube. Meni i u ovim protestima ta neka zabavna nijansa gotovo da smeta, jednostavno ne vidim šta uopšte može da se dogodi kada se 20.000 ljudi u jednom dvomilionskom gradu svakih deset dana skupi da se prošeta. To mi nije dovoljno radikalno, dovoljno jako. Oni su apsolutno u pravu u svemu zbog čega protestuju, ali mislim da je trenutak za jednu novu generaciju ljudi koja mora da pronađe svoj način borbe, nešto što ne liči na ono što je bilo do sada. Ne treba tamo da idem ja, šta ću im ja? Da se kačim na nešto što je očigledno generacijska priča, mene bi bilo sramota.

Šta je generacijska priča u tome da protestuješ protiv mogućnosti da tebi neko noćas sruši kuću, sa fantomkom na glavi?

Razlog za protest nije generacijska priča, naravno, i na stranu i pitanje rušenja kuća i pitanje izgradnje kula, ono što mora biti definisano najvažnije u ovom protestu je pitanje - kako je bilo moguće da se desi da neko, IKO, u jednoj noći pozove policiju, vapi za pomoć, a da ta policija ne izađe.
To je ono najstrašnije i to mora biti centralno pitanje - čija je policija u ovom gradu?

Ako je neko na mestu ministra policije mogao da dozvoli rušenje bagerom, koliko se stvar komplikuje ukoliko isti čovek postane ministar odbrane, pa može i da bombarduje?

Najveći problem je što je taj čovek, kao i svaki drugi ministar, potpuno nebitan. Nijedan ministar koji je trenutno na vlasti ne odlučuje ništa. Oni su samo izvršioci.

Pa da li je Vučić za to odgovoran?

Nije on uopšte odgovoran, nego smo mi odgovorni. Postoji sigurno nešto u nama, deo naše krivice zbog čega su građani glasali za njega, očigledno da mi nešto dovoljno nismo ponudili, nismo doveli društvo do tog nivoa svesti da moramo da razgovaramo ne o Vučiću i Nebojši Stefanoviću, nego o tužilaštvu, o sudu, o policiji, tako da - ko god da dođe na vlast, institucija opstaje. Ja hoću da pitam institucije zbog čega je na zadacima iz matematike na maloj maturi jedan pogrešno odštampan? Ko je taj čovek koji je imao samo jedan posao - da odštampa samo 20 zadataka za osnovce i onda jedan od tih dvadeset sjebe? Da li taj čovek ima svoje ime i prezime? Kome je odgovoran? Dok dobacimo do smene premijera, hajde da vidimo ko su ti koji svojim nečinjenjem, ošljarenjem, namernim sabotažama, dovode do toga da se sve raspada? Hajde da podignemo stvari na opštiji nivo od onog na kome se za sada održava protest Ne da(vi)mo Beograd .

Na primer?

Da krenemo od projekta Beograd na vodi, gde se potpuno slažem sa kritičarima da osim što se ne nazire kako će to biti ekonomski isplativo, smatram i da je ružno i da nije u duhu grada. Ali nije važan moj ukus i šta je meni ružno ili lepo, važno je razumeti da je estetska dimenzija tog projekta zapravo i njegova ideologija. Razume se da moraš da praviš neke velike projekte koji donose investicije, da je potrebna modernizacija i da svaka modernizacija ovde oduvek nailazi na otpore, zato smo, uostalom, i ostali jedina evropska prestonica koja nema metro. Ali suština je u tome da ne može neko sam sebi da prisvoji pravo da samostalno odluči koji će to projekat biti, koliko će da košta, ko će biti investitor i na kraju krajeva - kako će to sve da izgleda. Vlast kao da ima potrebu da pravi nekakve krupne poteze koji užasno raslojavaju građanstvo. Raslojavaju ih klasno i ideološki.

Šta tu ima ideološki?

Ideološki ne znači samo da li smo za neku partiju ili protiv nje, kako se to ovde jedino shvata. Za mene je ključno upravo ideološko pitanje da li populista ima pravo da kaže ja mislim da će ovo biti super, da će nam doneti milijarde dolara, ergo, ja mogu da radim šta hoću i time odbije da poštuje procedure, odbije normu da se prolazi kroz neki proces javne rasprave, odgovora struke, reč zakona koji je namenjen tome. Ali ono što je još jezivije je to strašno raslojavanje građana na bogate i siromašne. Živela sam u Azerbejdžanu u trenutku kada je prolazio kroz istu ovu fazu, sa mnogo više novca, ali sa potpuno istim arhitektama i investitorima iz Dubaija i Abu Dabija. Tamo sam videla taj trenutak kada se neka prljava obala Kaspijskog jezera pretvorila u velelepno šetalište sa velikim staklenim kulama, a onda je došao sledeći momenat u kome je sve više ljudi koji su živeli tu i kojima je to prirodno stanište morali da se sklanjaju iz centra grada, jer nisu više mogli sebi da priušte da tu žive. Posle toga je stigao trenutak koji sam prepoznala pre neki dan kada su otvorili to Savsko šetalište - ti sklonjeni ljudi sa porodicama se doteraju i dođu da gledaju šetalište. Ne da ga koriste, nego da gledaju. Pa je sledeći korak bio da dođu u luksuzne šoping molove, koji na Savi treba da niknu, da gledaju bogate kako troše. Ne da gledaju radnje, nego da gledaju one u radnjama, da posmatraju njihovu potrošnju. Zato se i pitam, na stranu da li je to najlepše šetalište u Evropi kako kaže premijer, a naravno da nije, kome je to šetalište namenjeno? Šta je smisao tog izložbenog salona u koji će siromašni ljudi dolaziti da gledaju bogate?

Poslovica kaže: Ne pominji konopac u kući obešenog. Da li te kule, hoteli, avioni liče na konopce?

Nemam ništa protiv bogatstva, novac je ultimativna sloboda, svi želimo da smo bogati i nemam potrebu da targetiram one koji imaju samo zbog toga što ja nemam toliko. Ali, zar ne treba jedan grad, jedno društvo da pokuša da briše granice klasa, da smanji razlike a ne da ih stvara? Za mene je mnogo važnije od izgradnje kula i gradova na vodi, to raslojavanje društva, to čak i fizičko razgraničenje - Savamala i Savanova. Odvaja ih ona pruga kojom se, s vremena na vreme, voze cisterne NIS-a, ta pruga tačno odvaja čak i vrstu žena koje izlaze u Savamalu i koje izlaze u Savanovu.

Kakva je to Sava nova žena?

To su sve ove nove mlade žene koje shvataju da bez velikog novca ovde nema ništa. Nema im budućnosti. One sebi kažu: imam mladost i to telo koje kratko traje, ulažem u to da fizički spremna i uniformisana idem u Savanovu da nađem bogatog muža, oca moje buduće dece koja će biti moj penzioni fond. Te mlade žene imaju jedan cilj - da se dobro udaju i da mogu da prestanu da rade. Onda one postaju konzumenti tog novog bogataškog servisa, dadilje, privatne školice, fensi parkići za decu, to je čitava jedna nova grana uslužne delatnosti koja ima posebnu ponudu za Savanova ženu (Savanova je naravno samo simbol). One se povlače sa tržišta rada, pristaju da budu izdržavane, pristaju da budu servis za naslednike svojih manje ili više imućnih muževa, preziru feministkinje i stvaraju jedan talas povratka u odnosu na onu emancipaciju u kojoj smo se ti i ja rodile i smatrale da su te bitke dobijene, ali i vaspitavaju i podižu decu koja već počinju da se klasno raslojavaju. Ta deca onda rastu odvojena od obične i takav život je pred njima. Sa druge strane imaš Savamala boemke koje nemaju ništa, pa ni gaće cele na guzici i koje znaju da će njihova situacija u životu uvek biti takva, da nikada neće biti plaćene za svoju umetnost, da će konobarisati i slikati za jednako malo novca i to će biti tako čitav život, u borbi za golo preživljavanje.

Da li si išla na veče podrške Kesiću u Mikser hausu?

Ne. Vrlo podržavam Kesića i slobodu reči i bojim se za njega, ali mislim da to nije mesto i skup kome treba da prisustvujem.

Zašto?

Ja sam odlučila da više ne pravim nikakve kompromise. Ne mogu da nađem zajednički imenitelj sa ljudima koji danas organizuju taj skup odbrane novinarske slobode, a koji su na istom mestu prethodno osnovali nagradu Aleksandra Tijanića za novinarsku kurčevitost i to vide kao vrhunac srpskog novinarstva, iako je on bio ministar informisanja kad je zatvaran B92, Index, radio Pančevo... Znam kako je Kesiću, prošla sam kroz to mnogo puta, bilo je trenutaka kada sam mogla da idem ulicom samo kada sam okružena prijateljima, dobijala sam svakodnevne poruke kupi invalidska kolica, znam gde stanuješ. Hoću da kažem, često mi se u životu dešavalo da se bojim da će neko da me premlati i zato je moja podrška Kesiću bezrezervna.



Zar zalaganje za bezbednost novinara i slobodu govora ne prevazilazi prostor gde se debata odvija?

To nije samo prostor, to je diskurs, način komunikacija sa javnošću. Jedna grupa ljudi smatra da smo mi povezani samo zato što smo protiv Vučića. Ja to ne mislim, ne mogu da gledam predstave ili čitam tekstove ljudi za koje smatram da nisu dovoljno dobri samo zato što su protiv Vučića. Moraš da mi ispuniš minimum drugih intelektualnih, moralnih, esnafskih, umetničkih kriterijuma da bih ja to podržavala. Ne mogu da pravim više tu vrstu kompromisa.

Pitaću te šta je ono što želiš da vidiš na sceni, ali samo još malo da ostanemo na pitanju medija. Da li je Vučić pogrešna adresa i za problem kontrolisanih medija?

Naravno da je ogromna kontrola medija, da se ljudi - i novinari i sagovornici, užasno plaše... Ali kao što onaj tip ima jedan jedini zadatak da pokrene proces u tužilaštvu da vidi ko je išao i lemao ljude po Hercegovačkoj i još mnogo važnije, zašto policija nije reagovala, tako i novinar ima jedan zadatak - da istinito izveštava. Ako on sam to ne radi, jer se plaši, onda hajde svi da se zaklonimo iza krivice samo jednog čoveka. Obaveza novinara je da prenese da Erbasov avion za NJujork nije kupljen nego iznajmljen, kada Vučić ambasadoru Skotu kaže: Da ste nam dali popust, kupili bismo vaš. Ali nijedna televizija osim N1 nije o tome istinito izvestila. Ja tu ne vidim krivicu Vučića, nego onih koji ne rade jedini posao zbog koga su tu, onih koji su žrtve sopstvene autocenzure.

U nekom trenutku si odbila da govoriš o cenzuri u medijima, jer gde nema medija, nema ni cenzure?

Autocenzura je pojela medije. Sloboda reči se drži na pet pojedinaca koji su spremni da kažu - moj posao je da saopštim istinu ljudima i ja ću se za to boriti, moj posao nije da govorim ono što mi je dozvoljeno da kažem. Kad je to tako, onda cenzura više ni ne mora da postoji, ubeđena sam da retko ko zaista okreće telefon neke redakcije da kaže - ovo ne sme da se pusti. Nema više potrebe, novinari već sami znaju šta da rade. Autocenzura je tolika da njima cenzura više ne treba. A to znači da medija više nema.

A da li ima pozorišta?

U Beogradu više nemaš veliku scenu na kojoj možeš da vidiš novu savremenu domaću dramu. Gde se igraju naše nove drame? Nigde. Najviše se brinem oko toga kako će moji studenti kada diplomiraju nekim dobrim komadom doći do nekog pozorišta. Kada sam bila mlada, imala sam Ćirilova, bila je cela generacija ljudi koji su znali kako je njima bilo kada su počinjali. Dejan Mijač je otišao iz Beograda u Tuzlu da radi i tamo ga je neko video i pomislio da treba da ga pozove da postane veliki Dejan Mijač. Ja sam imala nekog svog Ćirilova, imala sam Branka Cvejića, imala sam prijatelja Svetozara Cvetkovića koji je otvarao vrata Ateljea za tekstove diplomaca sa Akademije... Onda se jednostavno čitava ta stvar zagubila i pozorišta su postala vrlo, vrlo elitistička i skupa. Postalo je jako teško, sa drastično umanjenim sredstvima koja dobijaju, da prave rizike i otkrivaju nove vrednosti. Pozorišta više nemaju novca da prave 15 predstava godišnje, nego pet, a u tih pet se ne odlučuju ni na kakve rizike, ne shvataju da treba da pruže šansu nekome ko može i da se slupa, ali i da poraste u drugog Duška Kovačevića.

Da li je pitanje spomenika kulturno, ili političko?

Za mene je pitanje spomenika, kao uopšte uređenje grada, pre svega ideološko a ujedno i estetsko pitanje. Mi sada raspravljamo oko toga da li Vučić sme da podigne spomenik Đinđiću, kako je smeo Pekiću, a meni je mnogo važnije kako izgleda taj spomenik. Taj stil javne plastike, taj grobljanski stil je nešto što uništava generacije koje dolaze, jer forma spomenika je istovremeno i njegov sadržaj. Za mene je problem bio spomenik Tesli, onaj stravičan spomenik na Aerodromu. Bio mi je problem spomenik Caru Dušanu, koji je postavljen ispred Palate pravde, postavio ga je Batić bez dozvole, jer je bio fan Dušanovog zakonika. Onda zaboraviš ko je to postavio, ostane ti ruglo da sa tim generacije žive. To je sad već tradicija da se zbog političkih poena postavljaju spomenici koji posle ostaju zauvek.

Da li je važnije kako izgleda nego ko ga je postavio? Uostalom zar ne zavisi od toga ko ga postavlja?

To je ključno pitanje, jer je forma ujedno i suština. Ja sam za to da apsolutno bilo ko podigne spomenik Zoranu Đinđiću i ja sam za to da DS objasni zašto ga toliko dugo nije podizala i zašto se ograđivala od Zorana Đinđića, zašto je godinama radila sve da ih više ne vezuju za Đinđića. Ali nisam za podizanje spomenika tako što će neko da dođe i samovoljno to odluči, nego da to bude deo javne rasprave, da se za to pita struka, istorijska nauka, školovani vajari. To će ostati kao slika jednog vremena. Ti ćeš zaboraviti da je to bio Vučić, a da mu je Mićun rekao ne. Ti ćeš na kraju za 10, 20 godina zaboraviti, kao što si zaboravila ko je poručio spomenik Nikoli Pašiću, a taj užasni spomenik je ostao kao izraz te nakazne ideologije i estetike koji su obeležili devedesete. To je obeležilo i društvo koje danas misli da isti vajar treba da napravi spomenik Pekiću, kao da je Brus Li, i to je ono što je pogubno.

Da li još bojkotuješ proizvode koji se reklamiraju u rijalitijima?

Da, ja to ne želim da kupujem, to je moj aktivizam. To je njihovo tržište, oni tamo pimpuju žene, a ja treba da im dajem pare za njihovu vodu i njihov čips. E pa - neću.

Rekla si da živimo pseći mod? Osećam da je tačno, ali ne umem da objasnim, objasni mi?

Pas kada uzme da čeka on nema osećaj vremena, kad mu ode gazda, on ga čeka da se vrati, ne zna da li to traje minut, godinu, sedam godina,... to je taj jedan mod u kome ti prođe život, a možeš i da umreš u tome. Sticajem okolnosti svoju najstariju kucu nisam videla dve godine, kada sam otputovala da je vidim. ona je odjednom, u mom ljudskom modu, postala jedna veoma stara, bolesna kuca. A ona je i dalje u svojoj glavi ono isto blesavo štene koje sam ja uzela i nosala kad je bila manja od moje šake. To je jedna lepa stvar, jedna vrsta psećeg Alchajmera, lepo je što oni ne osećaju šta im se bliži i ne znaju kako vreme brzo teče. Lepo je za pse, ali je mnogo gadno kada se to okrene na čoveka, kada se stavi na taj mod da ceo život čeka nešto, a sedam godina prođe kao da je jedna.



Gde si ti u toj priči?

Meni su prošle cele 90-te čekajući da se nešto dogodi, ne mogu da kažem da mi je život bio dosadan ili da ja ništa nisam radila, učestvovala sam u svemu tome i čekala da formiram porodicu, da se odlučim na neke životne velike krupne stvari, čekala da se nešto to dogodi, nisam ni shvatila da sam u jednom trenutku napunila 30 i da je taj trenutak prerano je, prerano je, prerano je, postao prekasno je. Pa se tako proteglo i na 2000-tu, pa sam imala neki momenat u kojem sam pomislila sad je ovo moje vreme, za koje sam se borila, to su neke demokratske promene, pa ako mi se ovi ne dopadaju, ja mogu i protiv njih.... Odjednom ti dođe potpuni zaokret, vrate ti se sve one vrednosti protiv kojih si se borio.... Šešelj sedi u skupštinskom odboru za sigurnost i on će sada da se bavi sigurnošću ove zemlje. U tom psećem modu prođe mi život, ja nisam primetila kad se to dogodilo, ali najpogubnije je to što ja i dalje mislim da nešto treba da dođe.