Škola za strane udvarače

Ilustracija Aleksa Vasović

Reći da se bezmalo sve može prodati i kupiti nadišlo je odavno onu čemernu mudrost koja odlikuje razvodnjene poslovice i smislene floskule. Ali, majku mu, malko čudno deluje činjenica da se među stavkama na fiskalnom računu nekako našla i tehnika udvaranja. LJudi su tomove poezije pisali o ljubavima, stvarnim i idealnim, ašikovanje je jedan od stožera bezmalo svake civilizacije, a u dvadeset prvom veku smo kao vrsta učinili ogroman anticivilizacijski iskorak u transparentnu komodifikaciju teorije muvanja. Upravo tim rečima se reklamira seminar Zero-In (slobodan prevod bio bi završavanje posla) koji će se krajem jula održati u Beogradu.

Međutim, ovaj seminar nije zamišljen kao prevashodno škola za udvarače. Sve najave ovog događaja devojke prikazuju ne kao misleće, atraktivne subjekte, već kao golišavo, pasivno, preplanulo meso izazovno utegnuto u kupaće kostime. Otuda se čini da će polaznici tečaja učiti kako da prema devojkama razviju odnos kakav bi imali, primera radi, prema pečenom piletu potrošački, proždrljiv i duboko neravnopravan. Kako da u najboljem slučaju ulove i pojedu, ne obavezno i ostvare ma i najpovršniju vezu. Za 745, odnosno 1.495 evra, koliko koštaju srebrni trodnevni i zlatni sedmodnevni paket, imućniji stranci, mahom iz zapadne Evrope, naučiće, tvrde organizatori, prilično raznovrsne cake od toga kako da priđu devojci i nabave njen broj telefona, preko toga kako da smuvaju cure manekenskog izgleda, do toga kako da odvoje devojku koja je u provod već izašla s momkom. Pritom, ovakvi seminari se održavaju isključivo po zemljama istočne i centralne Evrope već su obišli Mađarsku, Češku, Slovačku, Rumuniju, Ukrajinu i Rusiju pa inače bizarna priča naglo poprima i bezmalo geopolitičke implikacije.

Na profilnoj slici osnivača seminara DŽona Stivensa nalazi se nejasna silueta devojke na nišanu. Čini se prikladnom. Na pitanja odgovara direktno, ljubazno, ali svedeno. Za NIN veli da je na preduzetničku ideju došao kada je, nakon što je dve decenije proveo živeći iza gvozdene zavese, uvideo da ima isuviše iskustva da ga ne bi podelio s drugima. Počelo je s knjigom poluudžbeničkog karaktera, nastavilo se s multimedijalnim diskom i pokretanjem sajta, a seminare organizuje već petu godinu zaredom.

Želeo sam da svoje znanje o devojkama iz istočne Evrope prenesem onima kojima je bilo potrebno. Možda jednostavno nisu imali sreće s vezama kao ja. Naši polaznici su raznih starosnih dobi, od 25 do 45 godina, a njihova radna mesta i plate se takođe prilično razlikuju. Primera radi, imali smo univerzitetske profesore, studente, radnike na naftnim bušotinama, programere, između ostalog. Pretpostavljam da im je zajedničko to što nisu prošli kroz dovoljno društveno zahtevnih situacija u kojima bi učestvovali sa suprotnim polom. Bilo je i onih koji su želeli da bolje razumeju devojke iz istočne Evrope, a iz sopstvenog iskustva sam znao da je reč o devojkama koje se mnogo razlikuju od devojaka iz drugih područja. U najkraćem, kod vas je mnogo žena odrastalo u okruženju u kojem su muškarci muškarci, a žene žene. Više cene muževnost negoli neke druge kvalitete, rekao je Stivens za NIN i dodao da nije nailazio na negativne reakcije zbog posla kojim se bavi. Ako mu je verovati, devojke s ovih prostora čak cene to što sa svojim timom osposobljuje neiskusne muškarce.

Ta kura samoosvešćenja i zanatskog odvlačenja ovdašnjih cura u krevet otprilike izgleda kao ma koji drugi seminar. Prema rečima našeg sagovornika, počinje se s popodnevnim teorijskim predavanjem i povremenom pokaznom vežbom u prometnim delovima grada gde prethodno naučeno valja sprovesti. Veče je rezervisano za svojevrsne kolokvijume gde predavači s polaznicima izlaze u provod i isprobavaju usvojene tehnike. Međuvreme je ispunjeno sportskim i tim-bilding aktivnostima, a prevoz i smeštaj su ili obezbeđeni ili preporučeni. Naglasak se meće na grupno muvanje, međusobnu podršku i razvijanje samopouzdanja.

Svedočenja prethodnih polaznika po pravilu su određena dvema konstantama hvalospevima na račun instruktora i ushićenošću što je ostvaren kontakt s devojkama. Seksizma i mačizma nema ni u tragovima, a jedino je jedan Turčin prilično otvoreno priznao da mu je seminar omogućio da konačno provede noć pored nekoga. Ne ovako blago rečeno, naravno.

Zanemarimo li na velikodušan trenutak očiglednost da svedočenja svako može da napiše i prilagodi, uključujući tu i same organizatore, činilo bi se da seminar, koliko god čudno izgledao, sadrži izvesne altruističke elemente. Međutim, takođe se čini da Stivensovo dobročiniteljstvo gubi na sjaju pred cenom koju je zacepio. Takođe, sugeriše da polaznik ne može biti makar ko, već samo neko dovoljno imućan da učešće i plati. Dalje, činjenica da polaznici dolaze iz bogatijih sredina i da te novce neće, primerice, utrošiti na druženje s kakvom prijateljicom noći, ukazuje da njihove potrebe nisu prevashodno seksualne prirode i da je, iz nekog razloga, naročiti ćeif ispuniti ih s devojkama iz istočne Evrope. Priča je, dakle, prvenstveno klasna, a posledično i na neki način geoekonomska.

NJen je nedostatak i to što u potpunosti izuzima devojke iz jednačine, izuzev kao trofeje koje valja prikazati. Prema rečima turizmologa i kulturologa Nebojše Đorđevića, ovaj se vid preduzetništva ne bi ni zapatio da ovde već ne postoji nekakvo tržište seksualnih i emocionalnih potreba.

Ovdašnje devojke su odrastale u sredinama gde postoji manje životnih mogućnosti i ekonomske nezavisnosti no u mestima odakle su polaznici tečaja. Potražnja za sigurnošću postoji, legitimna je i nije obavezno svedena na niske pobude. Ponuda je, s druge strane, prilično svedena. Mladi muškarci se teško osamostaljuju, takođe iz ekonomskih razloga, teže postaju preduzimljivi, neretko žive s roditeljima i u četrdesetoj godini života. Ova vrsta seminara je odlično prepoznala istorijski trenutak u kojem se zapadna i istočna Evropa nalaze, jer devojkama obezbeđuje makar ideal preduzimljivog muškarca, a naročito stranca, avanturiste. Polaznicima, pak, pruža makar iluziju moći i zavođenja, pa makar i knjiški naučenog, kaže Đorđević za NIN.

Valja na umu imati, nastavlja on, da autentičnost zadovoljenja obostranih potreba može da bude diskutabilna, ali da je reč o razmeni koja se bez problema uklapa u šire društvene traume zapadne i istočne Evrope.
Preovlađujuća sveprisutna paradigma je tržišna, što znači da se sve može kupiti i da sve ima cenu koju je ne samo moguće, već je i poželjno spustiti. Kad neko izgubi radno mesto, kad javno preduzeće propadne ili se privatizuje, kad privreda i ekonomija polako klizu niz ledinu, postoji nekakav prećutni pristanak, oslobođen od moralizma. To se tumači kao neminovnost na koju je vrlo teško uticati. S druge strane, seks i zavođenje su tabuizirane teme. Ali, mehanika je vrlo slična. Istočna Evropa je postala snažno uporište seks-turizma, jer je seksualno tržište u zapadnoj Evropi postalo prezasićeno. Na red su došla siromašnija, manje razvijena evropska tržišta, dovoljno poznata i dovoljno egzotična. Ako nemačke i italijanske kompanije zatvaraju fabrike u maticama i proizvodnju sele u zemlje u razvoju, kakva je Srbija, zbog nižih troškova proizvodnje, zašto taj autsorsing ne bi postojao i u domenu seksualnog tržišta, pažnje, atraktivnosti, pa i želje da se namiri ego, nastavlja Đorđević.

Ispada da je manja sramota biti loše plaćeni radnik u pelenama nego devojka s bogatim strancem u krevetu. Prve nije problematično reklamirati kao jeftinu radnu snagu, a potonje je isuviše zgodno prokazivati. Prema rečima jednog momka s podužim stažom za recepcijama beogradskih hotela, nemalo stranih gostiju među prvim stvarima traži nekoga za provod devojku ili momka, potpuno je svejedno. Seks je industrija po sebi, tržišta se proširuju, a ovaj fenomen je, smatra Đorđević, kod nas vrlo slabo istražen. Što je simptomatično, s obzirom na otužnu činjenicu da svoju turističku ponudu upravo i reklamiramo kao prostor za zadovoljenje nagona.

Egzit, Guča, noćni život u Beogradu sve je to već desetak godina formulisano kao nekakav brend, a podtekst tog brenda upravo je jeftin provod. Seks u širem smislu je pritom veoma važan deo putovanja, jer se putnik odvaja od svoje realnosti, istražuje drugu, slobodan je. Malo ko će dovesti porodicu u Srbiju, uglavnom će doći sam ili s drugovima, baš zbog nedostatka inhibicija. Takođe je karakteristično da kod nas ne dolaze izuzetno bogati poslovni ljudi, već srednja, menadžerska kasta, koja na Zapadu ne može da ima moć kakvu ima ovde. Zanimljivo je u tom ključu razmišljati o projektu Beograd na vodi, jer se njime zapravo vodi borba da se otvorimo prema ruskim i arapskim klijentima. Stalno se pominju hiljade novih radnih mesta, ali kakvih tačno radnih mesta? Šire uzev, legalne prostitucije. Arapski ulagači će sagraditi svoje tri kule i dolaziće na provod kod siromašnih, potkupljivih Evropljana, što je stereotip na koji nisu navikli, zaključuje on.

Rečju, ko želi da priča o propasti društvenih vrednosti, neka počne od kritike kapitalizma. I nek usput pomene da je projekat od državnog značaja uistinu projekat seks-turizma. Uostalom, nije slučajno onaj toranj onako oblikovan.