Kad predsednik postane kamikaza

Bezličan, predvidiv, gotovo banalan, tako, ukratko, izgleda novi film Rolanda Emeriha Dan nezavisnosti 2: Nova pretnja. Dvadeset godina od filma Dan nezavisnosti, koji mu prethodi, Zemlja je ponovo suočena s mogućnošću uništenja. Suženi manevarski prostor za odbranu, pre svega iz razloga nepoznavanja uporišnog jezgra Vanzemaljaca, doveo je stanovnike zemlje do same ivice katastrofe. Tome je, istina, kriv i pomalo potcenjivački, trijumfalistički odnos pobednika, koji ovom prilikom mora biti korigovan ne samo njihovom pronicljivošću no i individualnim žrtvovanjem

Za nesklonost prema jednom filmu, ovi redovi bi bili sasvim dovoljni. No, pokazuje se, čak i jedan ovako irelevantan film u estetskom smislu može biti neverovatno zahvalan za neku drugačiju vrstu analize ili arbitraže. Dan nezavisnosti 2 to nesumnjivo jeste, i on u ravni za nas moguće zanimljivosti deli sudbinu gomile recentnih holivudskih ostvarenja čiji vrednosni promašaji nikako ne umanjuju potrebu da im ipak posvetimo analitičku pažnju. Ako ni iz kojeg drugog razloga a ono iz razloga komercijalnog ali i ideološkog ponašanja sistema. Sad, kad je reč ideologija izgovorena, i kad smo s Dana nezavisnosti 2 skinuli natruhe estetičkog značaja, možemo u njemu okriti čitav niz značenja koja, mimo svake benignosti, nikako ne bismo smeli prenebreći u recepciji holivudskog mejnstrima.

Film koji na tako dramatičan način kontrastira kosmološku teskobu s romantičnom osećajnošću!, u biti zagovara jedan nedvosmislen politički koncept liderstva. Ovaj koncept se najpre ogleda u činjenici da su Sjedinjene Države te koje su dobile mandat da se bore u ime Zemlje (prisustvujemo gotovo hiperrealističkoj sceni u kojoj svetski šefovi država s monitora povlađuju tom činu, podržavajući u direktnom glasanju preventivni napad). Ujedinjene zemaljske snage (nejasno je da li one postoje pod ovim imenom), oličene su pre svega (ili jedino) prisustvom Kineza, što je još jedan oštroumni taktički potez Holivuda da kao nekada Afroamerikance, i Kineze integriše u sistem jednoobraznog amerikanstva. Na koji će način i da li će Rusi biti inkorporirani i amerikanizovani ostaje nam da sačekamo.

Možda upravo iz ovih razloga višeg smisla, Dan nezavisnosti gubi, ili odbacuje narativne pretpostavke svoje komercijalne uspešnosti. Emerih ne razvija svoje likove, ne elaborira postojeće stereotipne situacije, ne proširuje svoj narativni dijapazon, a i onda kada to sporadično i čini (predsednik postaje kamikaza i zabija se u najosetljivije mesto invazora!), katarzičnost izostaje i svedoci smo više afirmacije političkog i simboličkog čina od humanističkog. Na drugoj strani, gotovo je neshvatljiva nespretnost da se za potrebe filma angažuje Šarlota Ginsburg, jedna od najvećih evropskih glumica i da je kamera Markusa Forderera permanentno zaobilazi u širokom luku, ne hvatajući je nijednom u krupnom planu, gde, dodatnu manjkavost ima i činjenica da je lik koji ona tumači sa izraženom narativnom funkcijom.
Čak i kada smo spremni da ono malo humora u filmu pripišemo njegovim retkim kvalitetima, te scene ili ostaju nepotpune i nedorečene ili vode farsičnosti. Umesto da bude vrhunska zabava i žanrovski pomak, film Rolanda Emeriha je trijumf video-igrice