Ničiji ljudi na ničijoj zemlji

Foto Petar Marković

Moji prsti su tamo, kaže Ahmed. Stojeći okrenut leđima zidu i bodljikavoj žici, ne bacajući čak ni nasumičan, kratak pogled iza svojih leđa. Na samo je dva metra udaljen od kapije Zapada, toliko drugačije od zamišljene, na kojoj bi pisalo dobro došli. Sada tu, u malom migrantskom kampu kod Horgoša, zajedno sa još 500 izbeglica, već mesec dana čeka. Čeka brojeći dane, u istoj majici i farmerkama, prevaren od krijumčara, kao i cela njegova porodica, koja je platila oko 16.000 evra za beg iz pakla Avganistana. Čeka, ne gubeći nadu da prozovu njegovo ime sa liste onih 15 srećnika, kolika je dnevna kvota, kojima mađarske vlasti dozvoljavaju ulaz u tu zemlju. S mestom za spavanje u niskom šatoru, na par prostirki ispod sebe, danima već sluša o mađarskoj policiji koja patrolira s one strane, pod punom opremom, ponekad sa psima.

Šta si ponela sa sobom od uspomena?
Dan kada je deo ulice raznet bombom, kada sam pošla na posao u parlament, kaže njegova sestra. O, da znaju oni dovoljno o porukama Orbana, koji ne krije kada im poručuje doslovce: Ovde nema posla za vas. Ovde za vas nema mesta.

Krenuo sam sa dovoljno para, potplaćujući ljude koji su nam pomagali da prelazimo granice. Obećavali su da ćemo se naći u Nemačkoj. Ali sada smo zaglavljeni ovde, nakon meseci provedenih u Grčkoj, dodaje njegov otac. Bez traga ozlojeđenosti koju nosi hiljadama kilometara daleko od Avganistana, tu na ničijoj zemlji između Srbije i Mađarske, više je no jasno da ni on ni njegova porodica nemaju nameru da odustanu, jer prstima mogu da dodirnu kapiju za njih obećanog sveta.

Moj otac je lekar. Kod kuće je, kaže mladić, izgovarajući neko arapsko ime. Veruje i da će pronaći dobar posao u Nemačkoj. O, ne, nije nimalo nerazuman, samo se nada da ima veće šanse kao fakultetski obrazovan za daleko bolji izbeglički status od mnogih koji su u nekoj od zemalja EU. On kao da ne zna ništa o hiljadama sličnih momaka, koji su u Francuskoj i Nemačkoj niko i ništa. Taj svet neželjno čeka ovu iscrpljenu grupu za njih visokog rizika. Tamo niko više ne zna kako da proceni ko od njih je samo deo razorene sadašnjosti i istinske nesreće, a ko ubačeni potencijalni terorista. I to je, možda, taj najbolniji žig koji nose. Što se više množe teroristički napadi diljem Evrope, njihova nesreća postaje sve veća. Niko im ne veruje. I niko ih ne želi. Oni su hodajući strah Evrope. Tu pred granicom sa Mađarskom dimenzije tog straha tek mogu da nazru. I samo kroz nagoveštaj da predvide budućnost od koje ne odustaju. I, čekaju. Danima. Poneki bespomoćni vidaju rane na nogama. U niskim šatorima, ćebadima okačenim o snažnije grane, koji im prave zaklon na kapiji EU. Srbija je dobra prema nama, ali mi želimo dalje, kažu.

Ta Evropa ih ne želi, ali bi da sačuva Srbiju kao tampon-zonu, ne baš tako opterećenu brojem migranata (3.000 ih je u Srbiji) kao što je Grčka, u kojoj trenutno na nastavak puta čeka oko 52.000 izbeglica.

Ništa o tome ne zna, nestašna grupica tamnoputih dečaka koja jurca naokolo po prašini koja se u vreme kiše brzinom bleska pretvara u blato. To je slika koju će pamtiti iz malog migrantskog kampa kod Horgoša. Nadam se da ništa od toga neće ostati u sećanju petogodišnje devojčice. Ogrnuta roze ćebetom, stoji malo dalje od dečaka koji kažu da su iz Avganistana, neki iz Pakistana. Zabavlja ih ponovo, ponovo, i opet pozdravljanje sa Petrom, našim foto-reporterom, blagim sudarima pesnice o pesnicu. Devojčica, pogleda odraslog, na trenutak spušta roze ćebence, otkrivajući blesak crnog oka, podjednako zagasite, ali neočekivane kratke, sjajne kose.



Bez znakova opiranja, ali uz izostanak osmeha, u ovom vakuumu u kojem se našla ni ovamo ni tamo, ni u Evropi, ni van nje, ona poslušno stoji ispred zida podignutog na granici Srbije i Mađarske. Tu na barijeri straha i nade, gde se na razvučenoj bodljikavoj žici, umesto barjaka slobode vijori rublje koje suši njena majka.

Ostacima plastičnih kesa sastavljenih u lanac, razdvaja se igralište za odbojku. Kao tačka na mapi za podsećanje na predah za igru, surove trase borbe za opstanak.

Ima li koga iz Sirije, pitamo.
Ja sam iz Avganistana, kaže momak od 19 godina, tamnog lica, moderne frizure, blagih zelenih očiju, dobroćudnog osmeha. Moj stric je taliban, moja sestra je radila u parlamentu i imali smo velikih problema. Moju porodicu smatraju neprijateljima islama, priča i vodi nas pravo do roditelja. Ni on ni mi ne znamo da je to baš taj momenat u kom u centru Kabula bombaš samoubica raznosi 80 ljudi i ranjava njih više od 200.

Oko mladog Avganistanca miris paljevine, nešto nalik na tamjan. NJegov otac, sitnije građe, potpaljuje granje nad kojim njegove sestre prže krompir. Ne odajući nervozu, otac mu je rekao da očekuje da ove nedelje prozovu njih.
Grupa okupljena oko česme, odmah ispod zida. Okružena šatorima, na zbijenom prostoru neka druga familija, takođe iz Avganistana, prži mesni narezak. Na ulazu u kamp red za dnevnu isporuku hrane Crvenog krsta.



Da li ima dovoljno za sve?
Ovo pitanje ostaje da visi bez odgovora momka i žene sa prepoznatljivim oznakama Crvenog krsta. Umorni od sunca koje nemilo prži, njihova smena se upravo završava, smeštaju se u kombi sa praznim kasetama za hranu. I kreću putem koji se udaljava od granice, mesta na kojem će se samo dva dana kasnije stacionirati oko 100 migranata, koji su odlučili da započnu štrajk glađu kako bi skrenuli pažnju svetske javnosti sa zahtevima za bolji tretman u zemljama EU, i ne bi li izvojevali otvaranje mađarske granice. Oni su sada dodatni deo problema ove zemlje, koja je samo tačka na ruti koju prelaze do obećanog sveta.

U Subotici, u migrantskom kampu tražimo ima li ikoga iz Sirije. Kažu da je tamo grupica njih, da su ostalo Avganistanci, Marokanci, Pakistanci

Iz Maroka, odgovorio je mladić svetlosmeđe ofarbane kose, podignute u čiroki frizuru. Niko ne zna koje su sekvence njegove priče sasvim tačne, a koje su izmišljene kako bi zaštitile njegov prolaz nadalje. NJegova zemlja nije zahvaćena ratom, naprotiv označena je kao jedna od onih koje se drastično suprotstavljaju terorizmu, ali u središtu je svetske pažnje i UN zbog Zapadne Sahare, koju je nakon povlačenja Španije Maroko pripojio. Klasična priča o neokolonijalizmu za koju nimalo nije zainteresovan ovaj mladić. NJegove oči su bez refleksije straha. Nema još 20 godina, a ni majku već dve godine. A i otac je otišao negde. Živeo sam na kraju potpuno sam. Spavao na ulici, ponekad. Radio u piceriji, a bio sam i bez ikakvog posla, kaže.

Onda priča o hiljadama evra koje oni koji imaju plaćaju krijumčarima za prolazak do neke zapadne zemlje. I o tome kako bivaju pokradeni i izigrani. Kako su im prislanjali revolver na slepoočnicu negde u Turskoj. Oko njih su mahom takvi. Lak plen krijumčara, stotine hiljada evra, koliko vrede njihove sudbine u rukama organizovanog kriminala i na brzinu okupljenih bandi. Govorio je nešto o marokanskim gangovima, svetu uronjenom u narkotike, o bandama koje su ih usput presretale i o tome kako su neki gotovo godinu dana faktički zarobljeni proveli na ostrvima Grčke. O gliseru natovarenom muškarcima, ženama i decom, o tom opasnom putu preko morske grobnice. O Turskoj, i opet o švercerima koji su ih lagali, kriminalcima koji su zahtevali da prenose narkotike, o deset pokušaja ilegalnog prelaska granice, i tako sve dovde.



NJegov drug, Marokanac takođe, kaže da ide u Brisel i da će tamo lako naći posao. Vrti slike, neke strane arapskog pisma, onda fotke sa srcima i devojkama. Ovo sam ja. Deset kila teži. Bilo je to na početku mog puta, priča, listajući fotke na mobilnom dugim prstima, povremeno podižući pogled, zanesenih marokanskih očiju.

Govore nešto njih nekolicina, ali ne može im se baš sve verovati. Kažu da su Sirijci, čitave porodice, deca plaču, druga se igraju, dete u pelenama na prašnjavom podu Neki od njih su izistinski nesrećnici, a i ovi drugi takođe. Izigrani u svakom smislu, jedni od krijumčara drugi od sudbine, generalno ma gde bili.

Sada su tu, zaglavljeni u Srbiji. A ta situacija, po oceni Radoša Đurovića, direktora Centra za zaštitu i pružanje pomoći tražiocima azila, hronična je. On insistira da EU pronađe rešenje. Štrajk glađu na granici kod Horgoša za njega je i više no očigledni dokaz da je Srbija talac izbegličke krize. Ali EU je skeptična, a savetnik Viktora Orbana poručio je da ih Mađarska neće primiti. Evropol je prethodne sedmice upozorio da bi Islamska država mogla da pojača svoje operacije van područja koja kontroliše. I, ono što je za migrante značajno, Evropol tvrdi da pripadnici Islamske države za cilj imaju azilante iz Sirije, koje mogu brzo da radikalizuju.

U terorističkim napadima na teritoriji EU prošle godine poginula je 151 osoba. Šest članica EU je bilo suočeno sa ukupno 211 neuspešnih, osujećenih i izvedenih terorističkih napada, a zbog terorizma je uhapšeno 1.077 osoba. Migranti po migrantskim kampovima u Srbiji tvrde da su i kod njih bombardovanja neprekidna. Da je na hiljade mrtvih širom Bliskog istoka, ali i da se to nikoga u Evropi ne tiče. Zaustavite rat i sprečićete migracionu krizu, poručuju i migranti koji ovih dana štrajkuju na granici kod Horgoša.



Srpski premijer kaže da migrantska kriza ne može imati rešenje lokalnog karaktera, ali i da Srbija mora da se zaštiti od krijumčara i kriminala koji stiže sa migrantima. U tu svrhu zajedničke patrole pripadnika vojske i policije kontrolišu granicu, preko koje je u Srbiju već ušlo oko 3.000 migranata. Nekako su ušli. Još samo kad bi mogli da izađu.