Svom snagom u prošlost

Foto AP

Čim su objavljene vesti o puču u Turskoj, krenuo sam ka Istanbulu. Kolima, pošto je bilo jasno da će letovi biti otkazani. Usput sam saznao da je Bugarska odmah zatvorila svoju granicu sa Turskom, te sam krenuo preko Makedonije i Grčke. Zbog toga sam, na sreću ili na žalost, kako se uzme, stigao tek u subotu, 16. jula, uveče. A u Istanbulu opštenarodno veselje. Nešto poput onoga kad naša reprezentacija osvoji neku značajnu medalju, pa puta pet. Kroz ceo kraj oko trga Taksim su išle nepregledne kolone kola i pešaka, sa turskim zastavama, pevajući i uzvikujući da ja Alah najveći i još nešto o Erdoganu, što nisam razumeo, ali verujem da je bilo u superlativima. Pored kola je prošao kombi iz kog je virio čovek sa sačmarom iz koje je pucao u vazduh. Pored puta sam video nekoliko vodenih topova i oklopnih vozila. Priličan kontrast u odnosu na razdraganu masu. Gužva je bila tolika da mi je za osam kilometara do hotela trebalo više od jednog sata.

Ujutru je Taksim osvanuo sa vidno manje turista nego što je uobičajeno za ovo doba godine u Istanbulu. Kažu da je turista osetno manje u odnosu na prošlu godinu, zbog prethodnih terorističkih napada, i pogoršanja odnosa sa Rusijom. Turisti koji su se zatekli tu nisu delovali previše zabrinuto. Dosta njih se slikalo pored praznog i verovatno pokvarenog vojnog oklopnog vozila, jednog od malobrojnih vidljivih dokaza da je dve noći pre toga 17 ljudi poginulo oko tog trga i na mostovima. Policije je mnogo više nego što je to uobičajeno. Na trgu su radnici podizali veliku binu koja će tamo biti sledećih nekoliko dana. Mnogo je stranih novinara, snimatelja i fotografa. Ali stvar koja mi je najviše upala u oči su zastave. Svuda. Na svakoj zgradi, svakom jarbolu, na svakom autu. U svim veličinama. Ogromne zastave okačene na sajle razapete između bandera. Male kod svih prodavaca kestena i đevreka. Na majicama i maramama na ljudima. Nikad u životu nigde nisam video toliko zastava.

Turska je prilično polarizovana zemlja. Razapeta je između Ataturkovih tekovina i tradicionalizma, koji je sve jači poslednjih godina. Erdogan je osvojio 52 odsto glasova. Čovek bi pomislio da će biti lako pronaći sagovornike iz preostalih 48 odsto. To se pokazalo kao nemoguć zadatak. Ili se slažu sa onim što Erdogan sada radi, ili ćute.

Iz jedne od opozicionih parlamentarnih stranaka leve orijentacije su kratko rekli da podržavaju sve što predsednik radi u ovoj situaciji. Analitičara, poput onih na koje smo u Srbiji navikli, u Istanbulu baš i nema. Kurdi tvrde da Erdogan ima ambicije da bude sultan i vođa muslimana.
Fanatične pristalice na trgu nije bilo teško naći. Uglavnom su slavili džumhurbaškana (turska reč za predsednika) i govorili kako su pre njega gazili po blatu, a sada imaju asfalt i kako je sad ekonomija u usponu, i da žive bolje nego ikad pre. I ponosni su što su Turci.

Na trgu Taksim svaki dan predveče počinje kulturno-umetnički program. Pristalice se okupljaju već u rano popodne. Ne razumem šta pričaju, ali masa je u transu. Čuju se pesme koje imaju prizvuk navijačkih, uspevam da razaznam jedino Redžep Tajip Erdogan. Moram priznati da me je malo podsetilo na odbranu mostova 1999. u Beogradu. Uvođenje vanrednog stanja apsolutno ništa nije promenilo za obične ljude. Iako bi javna okupljanja trebalo da budu zabranjena, to se ne dešava. Masa na trgu i dalje slavi predsednika.

Na nekoliko mesta u gradu su podignute bine, gde se ljudi koje je predsednik još u noći puča pozvao da izađu i brane demokratiju, okupljaju i na velikim ekranima prate program sa Taksima ili organizovano idu na trg. Ispred glavne policijske stanice, Erdoganove pristalice ostaju i preko noći, spavaju na travnjaku i pešačkom ostrvu koje razdvaja trake širokog bulevara.

Erdoganova rezidencija se nalazi na azijskoj strani Istanbula. Kažu da su ispred nje viđeni i naoružani ljudi koji podržavaju Erdogana, ali ja ih nisam video. Dok sam se raspitivao za pravac, prišao je momak, civil, ne više od 20 godina star i tražio neke legitimacije da vidi, da bi se uverio ko se i zašto raspituje gde je predsednikova rezidencija. Ulica kojom se stiže do nje je zatvorena za kola. Policija je tu, a na banderi visi lutka na kojoj piše Fetulah Gulen. Gulen je nekada bio bliski Erdoganov saradnik, danas je državni neprijatelj broj jedan. Imam koji je u dobrovoljnom azilu u Americi. Verski vođa i osnivač mnogobrojnih škola u Turskoj i drugim zemljama. Svi ljudi sa kojima sam razgovarao su potpuno sigurni da je upravo on iza neuspelog državnog udara. Lokalni novinar, inače razuman tip u svakom smislu, za njega mi je rekao da je đavo lično.

Niko ne veruje u teorije da je Erdogan sam organizovao puč da bi počistio neposlušne. Lično sumnjam u to, ali ne sumnjam ni da obilato koristi priliku da se obračuna sa svakim ko mu je protivnik ili bi to mogao biti.
Blizu 18.000 ljudi u vojsci i policiji je uhapšeno ili otpušteno, skoro 3.000 sudija smenjeno. Desetinama hiljada profesora i nastavnika je zabranjeno putovanje, a onima koji su već van zemlje naređeno je da se vrate.

Razmatra se ponovno uvođenje smrtne kazne, koju je Turska ukinula u toku upodobljavanja svog zakonodavstva potencijalnom ulasku u Evropsku uniju. Protivnici kažu da se radi o zastrašivanju, jer svakako ne bi mogla biti primenjena retroaktivno na učesnike poslednjeg puča. Pristalice kažu da bi to bio jak faktor odvraćanja za buduće pokušaje državnih udara.
Čini mi se da savremenu Tursku njen predsednik hrabro vodi u bolju, konzervativniju prošlost.